Многи од великих православних подвижника у нашему народу, потпуно су непознати. А ради се о  људима са натприродним подвигом у служењу Богу и ближњима. Са тим, што је њима ближњи био сваки човјек. Један од оваквих примјера је и мати Ана, прије монаштва Надежда (Аџић).

Иако се обично мисли да су харитативне активности везане за римокатоличке часне сестре, оне су и те како присутне и у Православној Цркви. Па и за женско монаштво. Једном је блаженопочивши отац Лука (Анић), приликом посјете Белорусији, остао затечен харитативним активностима тамошњих православних монахиња.

А овакви примјери постоје и у Српској Православној Цркви. Често су монахиње повучене, па се не зна баш много о њиховим хуманитарним активностима, мада у православљу, монаси су обично више посвећени молитви као најбољем виду помоћи човјечанству.

Као што рекох једна од веома посвећених монахиња ближњима и у виду молитвене помоћи, а и видљиве у виду помоћи болесној дјеци, просјацима и сваком коме је помоћ била потребна јесте мати Ана.

Ради се о жени, која је имала успјешну каријеру, образовање, потицала из угледне и богате београдске породице, али у једном тренутку све то напушта, читав комфор и узима тешки подвиг монаштва, кога је она учинила још тежим својим личним подвизима, али то је за њу представљао “благи Христов јарам“.

Рођена 1900. године, дјетињство проводи у Јагодини, Први свјетски рат јој прекида школовање, потом га наставља у Румунији у школском заводу Свете Марије. Била је врло надарена за језике и сматра се једним од првих српских есперантиста, а после је била и наставница умјетности у Београду.

Њена брига за сиромашне, која је увијек била присутна, после смрти родитеља постаје још јача. На позив владике Николаја Велимировића, 1935.године одлази у Битољ, гдје води сиротиште за дјецу. Њена љубав према сиромашнима се нарочито показала током ратне 1941. године, када основа хранилиште у Трстенику. Вољели су је мјештани, а њена љубав и пожртвованост су били толики, да је просила за дјецу по Трстенику.

Са собом је вукла колица и у њих стављала прилоге. Ишла је по локалним селима по киши, блату и мразу. На раменима је вукла тешке џакове и са њима пјешачила километре. Крхког здравља и њежног тијела није дуго издржала. Терет јој је толико повриједио кичму да је до краја живота ишла повијено.

Године 1948, прима монашки постриг у манастиру Сретење и добија монашко име Ана, по пророчици Ани.

Недуго затим, прелази у манастир Враћешницу, гдје постаје игуманија. Њено срце остаје отворено за свакога. Пјешацима би прала ноге, просјацима давала последњи комад хљеба, а гостима увијек посвећивала пажњу.

Била је примјер скромности. Радила је у пољу са сестрама, његовала биљке, носила стару одјећу

Њено слабо тијело, остало је духом јако до последњег дана. Упокојила се 18. новембра 1975.године. На њеном гробу се до данас дешавају чуда. Вјерници долазе са надом, а молитве се испуњавају.

Њено име се све чешће помиње у контексту канонизације. Остала је вјерна свом народу и породици до краја. Тијела родитеља за живота пренијела је у манастир Враћешницу, а на њиховом споменику стоји име њеног брата, који је настрадао од страшне зиме 1916. године током повлачења српске војске преко Албаније.

Мати Ана је написала Дневник, у којем је као нико до сада дочарала лик владике Николаја.

Света мати Ана, моли Бога за нас.

_{Фото: Мати Ана, извор: Манастир Вазнесење}

Извор: Журнал.ме

^{Насловна фото: Музеј рудничког и таковског краја}