Још један значајан догађај за васељенско Православље одиграо се претходних дана на Имвросу, родном острву Васељенског патријарха Вартоломеја. Обележавање 65 година од ступања Његове Свесветости у свештенички чин било је повезано са присуством двојице предстојатеља – папе и патријарха александријског и све Африке Теодора II и архиепископа Тиране, Драча и све Албаније Јована.

Јубилеј и саслуживање предстојатеља још једном су били повод да се потврди да Мајка Црква представља средиште јединства Православља и да свако одступање од овог канонског начела може довести до безизлаза.

Посебна пажња, међутим, посвећена је и односима Мајке Цркве Константинопоља са њеном кћерком, Албанском црквом. Улога Васељенске патријаршије у обнови мученичке Албанске цркве након атеистичког прогона, као и слање блаженопочившег архиепископа Анастасија – у почетку у својству егзарха 1991. године – сада представљају историјски потврђено сведочанство о томе како је Православна Црква у суседној земљи могла истински да „васкрсне“ и да, након 35 година, има кључну улогу у албанском друштву.

Васкрсење кроз Анастасија – блистави цвет патријарашке службе

Архиепископ албански Јован вратио се у Тирану после боравка на Имвросу, а Његова Свесветост му је захвалио и срдачно се опростио са њим. Томе је претходило још једно саслуживање на сам празник Успења Пресвете Богородице, у суботу 15. августа 2026. године, у храму који прославља своју славу у планинском селу Агридији.

Том приликом је митрополит филаделфијски Мелитон – архијереј Васељенског трона који, као мало ко други, познаје догађаје из 1991. године и околности доношења одлуке да архиепископ Анастасије буде упућен у Албанију – посебно говорио о Албанској Цркви.

Митрополит Мелитон је у својој беседи обнову Албанске Цркве из пепела назвао једним од великих достигнућа међу многобројним делима која су обележила 35 година патријарашке службе Васељенског патријарха.

„Нека ми, ипак, буде допуштено да поменем само једно од безбројних достигнућа током Ваших 35 година служења на свесвештеном Васељенском трону, можда најсигурније и најнесумњивије, које даје посебну вредност Вашој патријарашкој служби и Вашој свештеној личности. Реч је о препороду из пепела Православне Цркве у Албанији, чији вољени предстојатељ, архиепископ Јован, данас заједно са нама празнује. Избор Вашег незаборавног претходника, патријарха Димитрија, некадашњег митрополита имвроског и тенедоског, као и Ваша лична, од самог почетка делатна, очигледна и непрекидна подршка током пуне 33 године незаборавном, ‘пуном вере и силе’, прегаоцу и првослужитељу, архиепископу Анастасију Јанулатосу, допринели су изласку из ‘тамнице затворене и добро обезбеђене’, коју су представљала четири зида светилишта Светог Власија, и ступању Аутокефалне Православне Цркве у Албанији у породицу Православних Цркава, након чега она непрестано иде путем напретка и процвата. О овој чињеници и Вашем доприносу овом богоугодном делу сведоче, признају га и поштују сви – и то не само православни албански народ, већ и васељенско Православље и целокупно хришћанство. Васкрсење Православне Цркве у Албанији кроз Анастасија представља блистави цвет и славом и чашћу украшени венац Ваше патријарашке службе“, поручио је митрополит филаделфијски Мелитон.

„Албанска Црква је осетила и наставља да осећа Вашу љубав“

Током саслуживања предстојатеља у Саборном храму Успења Пресвете Богородице на Имвросу 13. августа, архиепископ албански Јован је у свом обраћању Његовој Свесветости истакао очинску бригу Мајке Цркве за Албанску Цркву, као и личност која повезује две Цркве – блаженопочившег архиепископа Анастасија.

Предстојатељ Православне Цркве у Албанији је, између осталог, рекао:

„Ову брижну љубав Мајке Цркве искусила је и Православна Црква у Албанији у једном од најкритичнијих тренутака своје историје. Када је изашла из дуге ноћи атеистичког прогона, лишена својих видљивих структура и готово исцрпљених људских снага, Мајка Црква Константинопоља није је оставила саму. Албанска Црква била је прогоњена и опустошена и изгледала је мртва, али није умрла. Њени храмови и манастири били су затворени, опљачкани, одузети или разрушени. Богослужење је било законом забрањено. Свештенослужитељи су били затварани, прогањани, подвргавани суровим прогонима или су мученички пострадали. Читава једна генерација одрасла је без непосредног сусрета са литургијским животом Цркве. У таквом стању опустошености и тешког искушења, Мајка Црква је као патријарашког егзарха послала достојног трудбеника Јеванђеља, блаженопочившег архиепископа Анастасија, коме је било намењено да постане обновитељ Аутокефалне Православне Цркве у Албанији. Постоји, дакле, још једна веза која данас сједињује тројицу предстојатеља Цркава. Та веза је једна личност која више није телесно међу нама, али чије су дело и служење оставили неизбрисив траг у нашим Црквама – блаженопочивши архиепископ албански Анастасије. Уверени смо да се његова душа радује гледајући предстојатеље Цркава како се сусрећу у духу братства и јединства. Много пута је истицао да су једно од најзначајнијих достигнућа Ваше патријарашке службе, Ваша Свесветости, управо били Сабрања предстојатеља помесних Православних Цркава.

И на овом месту дозволите нам, Ваше Блаженство, папо и патријарше александријски, да се са благодарношћу обратимо и Вама и Александријској патријаршији. Управо зато данашње присуство двојице предстојатеља древних патријарашких престола има посебан значај за Албанску цркву. Александрија је била место зрелог мисионарског служења Анастасија, док је Константинопољ био Мајка Црква која га је послала у Албанију као патријарашког егзарха.

Ваша Свесветости, данас пред Вас доносимо љубав, благодарност, молитве и добре жеље свештенства и народа Аутокефалне Православне Цркве Албаније, понављајући данас – и увек ћемо понављати – да је Албанска Црква окусила и наставља да окуша плодове Вашег труда, љубави и молитава.

И уверавамо Вас да је место које желимо да имамо оно које су имали Арон и Ор, који су, када су Мојсијеве руке отежале, држали његове руке уздигнуте, један са једне, а други са друге стране; другим речима, место оних који пружају подршку, који се труде за мир, помирење и јединство Цркве.“

Извор, фото: orthodoxianewsagency.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"