Када сам завршио Теолошки факултет у Београду, одређено време сам провео у Србији тражећи се. Није ми било јасно шта ми је чинити. У разговору са својим духовником, Епископом бачким Иринејем, дошли смо до закључка да треба да наставим постдипломске студије у Њемачкој, првенствено да бих научио немачки језик, али и да бих пратио предавања из теологије, а посебно из новозаветне теологије. Када сам тај благослов добио, почео сам да припремам потребна документа. А било је неопходно прикупити доста папира, пошто сам ја био студент кога Синод Српске Православне Цркве шаље на студије у Немачку.

^{Пут за Немачку}

            Када је дошло време да путујем у Немачку, осећао сам да идем у нешто непознато и ново. Ја сам добио стипендију да студирам у Ерлангену, студентском граду у близини Нирнберга, где је било много страних студената. Ерланген ми је као градић остао у лепом сећању до данас. Дошавши у Немачку провео сам недељу дана у Минхену да бих се адаптирао на нову средину и да бих прикупио још потребних докумената. Минхен је велики немачки град, главни град покрајине Баварске, монументалан, уредан и чист, осим што се понегде могао видети псећи измет. Понекад би знао бити мало намргођен, поготово када се уђе у њихове сиве, једноличне улице. Оно што бих хтио да истакнем је следећи догађај. Током тих недељу дана у Минхену, добио сам једну карту за концерт озбиљне музике у једној велелепној сали у центру Минхена. Када сам ушао у ту салу у 21:00 час могао сам да приметим да се ту окупила баварска и минхенска господа. Сви су ме чудно гледали, а разумио сам и зашто. Ја сам као студент увек носио тамноплаву одећу, дугу браду и помало дужу косу, тако да сам им личио на Јеврејина лаика. Добио сам једно од централних места у средњем реду. Поред прве непријатности која је прошла, схватио сам да нема људи који су Немци, а да тако изгледају, јер су Немци чисти и уредни.  Браде су им уредне, а не пустињачке. У једном тренутку имао сам потребу да устанем и да кажем: Људи, ја нисам Јеврејин. Ја сам Православни Хришћанин и Србин. После тога сам се смирио и слушао концерт који је био на врхунском нивоу. Извођени су класици немачке музике Бах, Бетовен и Моцарт. Тај концерт је био мој културни сусрет са градом Минхеном и Немачком уопште. Цело време концерта осећао сам да сам ја ту страно тело. У погледима људи сам видио да ме посматрају као Јеврејина који је ко зна како преживио мноштво немачких логора и сада седи у сред минхенске концертне дворане и слуша Баха.

^{Долазак у Ерланген}

             Када сам дошао у Ерланген, студентски град недалеко од Минхена са 20.000 до 30.000 становника, који су већином били студенти из разних земаља, отишао сам у свој дом у који сам смештен, а који се звао Мартин Лутер Бунд. У том дому је било студената из Грчке, Индије, афричких земаља, Србије, Ирана и других земаља. Ерланген је студентски градић, врло примамљив својом лепотом и уредношћу, какви немачки градови знају бити. Тамо сам почео своје постдипломске студије. Редовно сам ишао на предавања која су била на немачком језику. Претходно сам похађао часове немачког језика, а што је био услов да бих похађао предавања. Већ из основне школе сам знао добро немачки језик, а боравак у Немачкој је пресудно утицао да га научим и да га могу слободно говорити. Сада сам, нажалост, ту способност у великој мери изгубио. Оно што сам приметио јесте да на том протестантском факултету предавања држе и протестанти и католици. Свако из свог угла и своје визије. Интересантно је било слушати предавања професора Ролофа, који је био веома образован у области новозаветне теологије и библијских језика. Али, када би дошао до стихова у Јеванђељу по Јовану у којима се описују чудеса Господа нашег Исуса Христа, на њима се није задржавао. Јер, чуда се нису уклапала у Бултманов критички систем, тако да је наш уважени професор остављао свима на вољу да ли ће у чудеса да верују или неће. Једном сам био на јутарњем протестантском богослужењу које је почело у 08:00 сати ујутру. Оно није било миса, него јутарње богослужење. Ја сам седио на столици као и сви присутни. Цели обред је изгледао овако: после читања Псалама и кратких одељака Јеванђеља и Апостола, протестантски парох је почео своју беседу. Та беседа је трајала четрдесет и пет минута, ако не и сат времена, а што је мени било врло чудно. Прво што је рана зора, а друго што се мени учинило да је та беседа суштина тог богослужења, јер она је прогутала све остало, све оно што ми називамо светотајинским. Код протестаната је најбитнија беседа, па ако ко нешто разуме – разуме.

^{Екуменизам}

             Чим сам дошао у Ерланген чуо сам да у њему постоји православна капела коју је осветио наш патријарх Герман. Ја сам у капелу ишао на богослужења. Код католика и протестаната нисам ишао. У нашој капели су се окупљали наши студенти. Било је православних студената који су ишли код протестаната на богослужење, чисто из бонтона или да се домаћини не би наљутили. То је бесмислено. Православни канони – ако још важе – казују да се ми не смемо молити са инославнима. Екуменизам то данас релативизује и упорно заљубљени у идеју екуменизма граде своју екуменистичко-вавилонску кулу, чија ће судбина бити иста као судбина вавилонске куле. Али, хајде то реци? Одмах ће те напасти више него било којег јеретика, јер им православни икуменизам највише смета.

^{Чудотворна икона}

            Секретар у нашем дому био је протестантски пастор др Хајнц Оме. Био је добар човек, који је прошао света. Од православних земаља био је у Грчкој и у Русији. Почео је да слика иконе. У току путовања по Русији купио је икону Света Три Јерарха. Била је средње величине. Купио ју је у некој антикварници. Била је стара бар стотину година. Држећи је на зиду у своме стану господин Оме је приметио влагу на зиду из иконе. Када је скинуо икону видио је да је то уље. Десило се чудо! По Промислу Божијем, икона је постала мироточива. Када смо ми, православни студенти то чули сви смо долазили да се поклонимо икони и да узмемо вату са миром од иконе, по нашем обичају. Неко од студената је питао господина Омеа: Како Ви тумачите појаву мира на икони? Он је одговорио: Не знам и не тумачим. Када смо ми отишли из Ерлангена, та икона је остала у његовом стану да сведочи Истину Православља, али то за нашег професора Омеа није било довољно. Он се држао свог рационалног протестантизма.

^{Слободан Милошевић}

            Ја сам студирао у Немачкој 1988. и 1989. године. То је период уједињавања две Немачке и пада Берлинског зида. Немачка је поново постала велика европска сила, одигравши кључну улогу у оснивању Европске Уније. Бројала је око стотину милиона становника. Била је војна сила. Сви западни и амерички медији су одушевљено поздравили уједињење две Немачке, сматрајући то великом правдом и великим ударцем комунизму, који ће довести до распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта. Запад је тим поводом ликовао. Колико сам читао, креатори новог светског поретка су желили да разбију Русију на покрајинске државе. Москва са десет до дванаест милиона становника је требала да буде највећа, а све друге су требале да буду мање од ње. Али, не рече Туре: Ако Бог да! Њихови планови се не остварише. Што се нас Срба тиче, у то време се појавио Слободан Милошевић. Њега су медији Запада врло брзо почели називати погрдним именима: диктатор, балкански касапин, великосрпски идеолог, злочинац, кога треба уклонити. Ја сам се чудио шта немачки медији говоре о нама. Народски речено, то пас са маслом не би могао полизати. Писали су како угњетавамо Албанце на Косову и Метохији. Писали су како је Слободан Милошевић почео рат у Југославији да би направио Велику Србију. Они нису хтели да знају да је Слободан Милошевић на почетку југословенских сукоба заговарао очување Југославије. Познато је да је Ватикан улагао велики новац у сепаратисање Хрватске и Словеније. Тим путем ће кренути и Босна и Херцеговина, а што је довело до крвавог рата. НАТО је бомбардовао Српску и Србију, протерао је Србе, створио независно Косово, а жеље су им биле да сведу Србију на београдски пашалук. Нису у томе успели, али њихови планови и даље иду у том правцу. Ја сам се чудом чудио да демократска и европска Немачка може да покаже такво лице. Ишли смо у посету логору Берген-Белзему у близини града Бергена. У поређењу са Дахауом или Маутхаузеном, то је био мали логор. Али, у њему смо чули: Ово је мали логор. Овде је страдало 200.000 људи.

            У стварању јединствене Немачке и стварању Европске Уније најављено је оно што ће се касније догодити – бомбардовање Србије. Дошло је време да се вратим кући, јер сам желио да идем у Грчку на студије. Али, рат је прекинуо те планове. Ја сам уточиште пронашао у Манастиру Ковиљу, где сам замонашен на празник Светог великомученика Димитрија 1990. године.

            Богу нашем у Тројици слављеноме нека је слава у векове векова! Амин.

митрополит зворничко-тузлански Фотије

Извор и фото: eparhijazt.com