На дан успомене на Светог краља Стефана Дечанског, митрополит Фотије поручио: „За нас је Косово много више од обичне земље – оно је део нашег идентитета. Не може нам нико узети Косово ако је оно у нашим срцима.“ Указао је и да је „духовно отпадање, посебно у време комунизма, оставило последице које и данас осећамо као народ“.

У понедељак, 24. новембра 2025. године, у храму Светог краља Стефана Дечанског у Слијепчевићима служена је Света архијерејска Литургија и прослављена храмовна слава. Божанственом евхаристијском сабрању началствовао је Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије.

У порти светиње митрополита Фотија дочекао је старешина храма, јереј Бошко Максимовић, заједно са архијерејским намесником брчанским Миодрагом Тошићем, свештенством, ђаконима и многобројним верним народом.

Посебну радост празнику донело је освећење новоизведеног фрескописа у храму посвећеном овом славном Немањићком краљу, који је и сам пострадао као исповедник вере и остао међу најпоштованијим српским светитељима.

Кум овогодишње храмовне славе био је Димитрије Панић из Слијепчевића, док је митрополит Фотије овом приликом одликовао Архијерејском похвалницом Веселина Панића за његову несебичну помоћ при обнови и уређивању храма Светог Стефана Дечанског.

У наставку литургијског славља обављен је литијски опход око храма, ломљење славског колача и парастос палим борцима, након чега је приређена трпеза љубави за све присутне.

БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Часни оци, драга браћо и сестре, нека је благословен данашњи дан. Данас је велики празник, Свети краљ Стефан Дечански.

Ми смо као студенти ишли на Косово да посетимо те наше светиње. Тада није било лако доћи на Косово. Увек је је било неких провокација, напада на села и на наше манастире, на Пећку Патријаршију, и  сада је скоро и немогуће доћи, каква је ситуација. Наш Патријарх се неколико пута враћао, не може да иде у своју Патријаршију, нашу Патријаршију, доле у Пећ. А ови који су то заузели тамо, ту нашу земљу, они се рачунају великим демократама. И демократи са Запада их рачунају великим демократама и великим хуманистима и тако даље. Чак им сада придодају да имају своје, како би рекао, албанско, шиптарско културно благо, које је хришћанског порекла. То значи да наше цркве, не дао Бог, могу постати једнога дана њихово културно благо. Дакле, то је једна драма на Косову, која траје од 1389. године, од Косовске битке. Велики Његош је назвао Косово „Грдно судилиште“. Ту се суди нашем српском народу, ако тако можемо рећи. Суди се у том смислу: ако живимо вером, онда ћемо наше светиње чувати било где да су. И на Косову, и на Јадовну, и у Хрватској, и у Крајини, било где. Или у Црној Гори. Ако нисмо – остаје туђе, људи нам одузму. Нико то не примети. Немају људи ни неку жељу да се боре за то. И ми смо, на жалост, последње време показали такав неки однос према својој историји, својим светињама, и то нам се осветило.

Не можемо кривити никога лично, али са друге стране, као заједница, као народ, нисмо добро поступали. Вероватно пресудно због тога несретног комунизма, који нас је једноставно био обузео. И наметнут нам је био. То је био један експеримент западног света, да преко комунизма ослабе источне народе, поготово Словене. Кад су нам извезли Карла Маркса и Фридриха Енгелса, кад су своје теорије о раду, о радничким правима извезли нама и од тога направили религију онда смо ми остали у ствари без своје традиције, без свог крсног имена, славе. Тај систем комунистички је подржавао да људи буду атеисти, безбожници. Знате добро, многи, вероватно који су старији, знају добро о томе да не говоримо поново. Не вратило се никад. Али само да извучемо неку поуку. Многи људи су у то време револуционаре стављали на слике у своје куће, а своје крсне славе, своје иконе стављали иза ормана или у неке собе у које нико не улази. Дошло је до једног духовног поремећаја. И, наравно, то се морало некако платити, да нам буде на поуку.

Молимо се Богу да наши светитељи чувају Косово - Свети Сава, Свети Цар Лазар и Свети Стефан Дечански. Наравно и други наши српски свети, и сви. Али, са друге стране, ми треба да будемо непрестано у молитви за наше страдално Косово, наше велико грдно судилиште, али и наше вечно бојиште. Морамо увек да покажемо да смо људи за Косово, у својој мери. Не да се одричемо Косова. Не може нама нико Косово узети ако је оно у нашим срцима. Али, са друге стране, може територију да нам узме. Могу територију да нам узму, а тамо су наше светиње на Косову. Било је, колико сам негде читао, 365 цркава. За сваки дан у години била је једна црква да се могло служити и плус манастири и светиње. И тако, то је једно дивно богатство. Поред тога, Косово је пребогато рудама, разним минералима не знам шта све нема. Невероватно какво је то велико богатство. Они са запада нису тамо случајно дошли. Они су тамо отворили своје руднике и не знам још шта. Нису они толико бринули за права Албанаца на Косову, колико су мислили о себи и о својим пројектима и финансијама.

За нас је Косово много више од обичне земље. За нас је Косово део Србије. Оно јесте тако. Привремено је узурпирано, али даће Бог да се то промени. Само треба да ми будемо достојни тога Косова, да живимо косовским идеалима. Када је Свети Цар Лазар ишао на Косово пред Косовску битку 1389. године, он је прво одвео своју војску у цркву Самодрежу. И тамо је причестио војску. Сву војску је причестио и онда су ишли да страдају за Косово равно. Даће Бог да не буде све како је било. Историја доноси разне скокове које ми не можемо да предвидимо. Даће Бог молитвама наших Светих да нас сачувају, да ми сачувамо своје Косово у својим границама, унутар Републике Србије, као што и јесте. Али, наравно, и друге српске земље да се некако укључе и да дају своје доприносе.

Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!  Дај Боже сваког добра.

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска