Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског Г. Јована, у Крстопоклону недељу 15. марта 2026. год., Свету Архијерејску Литургију у храму Светог пророка Илије у Црквинама је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије.

Повод за ово сабрање било је додељивање војводског звања бригадном генералу Војске Србије, комаданту 72. бригаде за специјалне операције и некадашњем начелнику Војне Академије г. Мирославу Талијану, који је одрастао у Црквинама, као и додељивање одликовања Митрополиту Методију и генералу Талијану.

Митрополиту Методију су саслуживали: игуман манастира Пиносава архимандрит Петар (Драгојловић), архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протонамесник Ненад Марковић, јереј Марко Стевановић, јереј Иван Ненадовић, јереј Милутин Гашевић и ђакон Младен Марић.

Лепоти богослужења су појањем допринели ученици богословије Светог Јована Златоустог из Крагујевца.

У својој Богонадахнутој беседи Владика Методије је рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни оци, господо војводе и господине генерале и саборе свештени данас сабрани под овим древним и светим сводовима овога Светога храма Светог пророка Илије. Наздравље вам и спасење овај сабор и Света Литургија и Свето причешће.

Крстопокона је недеља, средина Великог поста где гредимо и где смо се запутили ка смислу нашега живота, Светом Васкрсењу. Идемо у сусрет, ако Бог да га дочекамо, онако како ваља и требује и како доликује православним хрићанима, Србима од вајкада, па и до данашњега дана. Чули смо у Светом Јеванђељу данас где Господ каже, ко хоће за мном да иде, ко се опредијели по својој слободној вољи, нека узме крст свој и крене за мном. Крст, у том времену о којем говоримо, онима који су му следовали и ишли за Њим, био је страшни символ страдања и патње, то је подразумијевало и знали су то они у том времену који су то слушали. То је значило да узме човек на плећа своја једну греду и да носи на мјесто где стоји пободена друга греда, вертикална, а за ону коју носи на себи, причврстивши је хоризонтално разапинњу тога који носи и иде на то мјесто свога страдања. И то је најстрамнија и најтежа смрт била у римском царству. Дакле, онај ко хоће за Христом да иде, треба да буде спреман на најгоре, јер логика овога свијета не прихвата логику небеску и Христову и прогања све оно што је небеско, биће разапињано и прогањано на овој земљи. Дакле, тврда је то ријеч и беседа Христова онима који му следе.

Пуно их је било, многи су одустајали после тих тврдих Његових ријечи, поколебавши се, одступали су од тог пута крстоноснога. А онда још Христос додаје ко мисли живот свој да сачува изгубиће га, у смислу да сачува живот по сваку цијену и да живи за себе у овом свијету, да не живи тако што ће да се даје за заједницу којој живи и да приноси жртву за ту заједницу, осмишљавајући тако и своје постојање на овој земљи. Дакле, ослањајући се на положај, финансијско и материјално стање, част, углед и остале бенефите које човек може да задобије у овом свијету, и заснивајући на њима свој живот, човек ће изгубити оно много претежније од овог психолошко-биолошког начина и стила, форме, модела, постојања у овом животу. И онда Господ поентира, наставља и каже, ко мисли да сачува свој живот, изгубиће га, ко изгуби живот свој, мене ради, и Јеванђеља ради, заједнице ради, тај ће га сачувати. Дакле, вјечна судбина свакога од нас зависи од тог опредјељења које смо чули у светом Јеванђељу, данас, из Христових ријечи, да ли ћемо кренути путем самоодрицања, дајући се за заједницу, у Христово име и у славу Божију, а спасење заједнице и своје, или ћемо живјети себично, само за себе, подређујући све себе и своме ово земаљском животу и угађању. И онда Христос каже, па ево, шта ће човек добити и да цијо свијет задобије, не само ове мале повластице и привилегије, због којих губи вијечни живот, односно губи вијечну душу.

Живот о којем Христос говори је онај истински лик Христов Божији у нама. Оно за што смо назначени у овоме животу, и под сјенком Крста, сједећи у Крстопоклоној недељи, да мало предахнемо на половини пута Великог поста, даје нам Господ смисао нашег самоодрицања и страдања, а то је слава небеска, то је Васкрсење с Њим у слави, Царство небеско. Ништа друго на овоме мјесту, онај који је овај храм постројио још у 15. вијеку, Свети Стефан деспот Високи, Свети деспот од Светих родитеља Лазара, мученика и великомученика и Евгеније, односно Милице његове мајке, света кост светих костију, ништа друго није говорио и својим животом потврђивао, него управо крсто-васкрсни стил живота српскога народа. То је оно чему нас је Свети Сава учио, насљедујући од оних Отаца, прије њега, а и од Светих Апостола, показујући нам како треба да живимо, а великомученик кнез Лазар нам је показао како треба да умиремо и за шта. Насљедујући деспот Стефан, после полома косовскога, губилиште на коме је се нашао као дјечак, под окриљем и заштитом своје мајке, па после кад је преузео владавину, све оно што је насљедио најплеменитије од својих родитеља и од Светог Предања, написао је у Слову о љубави, говорећи у том дивном, високог стила писаном спису који је оставио, да се треба мирити међу собом, да је јединство, заједништво, једина одбрана од сви спољних непријатеља и од наше заједничке, али и личне пропасти, један сличног живота њему, много година после њега је говорио: не бојим се вражијега кота, нека га је к'о на гори листа, но се треба бојати од зла домаћега, од наших међусобних зађевица, сукоба, мржњи, подијела. Тако се не можемо сачувати, ни спасити, ако не будемо ишли путем Слова љубве, ако не будемо ишли путем Његошевим. Крст носити нама је суђено, хтијели ми то или не хтијели, ако смо се опредјелили за небо. Страшна борба са својим и с туђином, тежак вијенац, али је воће слатко, Васкрсења не бива без смрти.

Све су то препричано кроз народ, пословице и најумније свете главе нашег народа, јеванђељске Христове ријечи дате нашем народу да се утврдимо на путу спасења. И сви они после Светог Стефана деспота, који су после долазили у годинама робовања нашега народа, ишли су тим путем и зато смо опстали до данешњега дана. Овде је генерал Мирослав међу вама, који овде одрастао у овом селу, командант једне од најелитније јединица данас српске војске. Свети Стефан, деспот, је био такође командант најелитније јединице, Реда Змаја, витезова први од њих 24 у цијелој Европи. А после њега је био још низ тих команданата и војвода, поменућу само војводу Вука, Војина Поповића, који је ослобађао земље деспота Стефана. Ево овде имамо на овој плочи у храму, су побројана имена оних који су погинули као осветници Косова и прије 1912, 1913. Године, из 1887. и 1878. па онда и после, све до ових најнових страдања. И војвода Вук је био командант у своје вријеме једне од најелитних српских јединица, четника, који су ишли тамо где остала војска српска није могла ићи и постизати такве подвиге. Поред његовог споменика који су дигли његови саборци, мало њих који су преживјели, Војводи Вуку двадесетих година прошлог века у Београду, једини који сам још видио да је подигнут, али и први у касарнама српске војске, био је управо у касарни јединице којом генерал Мирослав командује. Стоји на капији војвода Вука, захвалљајући команданту, он је подигао тамо споменик.

Данас они који су после војводе Вука наставили славну српску, војничку, витешку и четничку традицију и у Другом свјетском рату, па има и данас оних који су после пошасти комунизма одржавали традицију. Овде је слободна територија, овде то можемо и да кажемо, за разлику од неких других крајева, српских земаља из које ја долазим, гдје још увијек то не смије да се каже, и због чега може озбиљно да се страда и прјете и поступају у том духу. Па су ове војводе данас које постоје у српском народу, већина њих изабрале управо препознавши у генералу Мирославу ратника духа Светог Стефана Високог и Светог кнеза Лазара и свих витезова косовских, и прије косовских до данашњега дана, све до Цера и Мојковца, па преко Другог свјетског рата до Кошара 1999. године и до данашњега дана, који страдају за Крст часни и слободу златну и за заједницу нашега народа. Дакле, ко живот свој да за ближњега свога, од тога веће љубави нема, каже Христос. Сво Јеванђеље је писано у духу љубави и жртве. Крстопоклона недеља нам о томе говори. То је радост страдања због радости Васкрсења. Не клањамо се ми патњи и болу као последњој одредници, јер је то само средство и пут којим се долази до радости Васрксења. Ако Бог да и васкрсења нашега народа.

Један велики руски митрополит Филарет и тиме ћу да завршим, дуге су ове Литургије Светог Василија Великог и дуге молитве. И због дијеце, и због старијих, и немоћнијих да дуго не стојите. Рећи ћу само још ово. Каже Филарет Московски, љубите непријатеље своје. Шта то значи? То значи ове који нас лично повриједе, ближње, које нам наносе неко зло. Да им праштамо и да их љубимо, да их молимо и да се за њих молимо. А онда настаља и каже гнушајте се непријатеља Божијих. То значи свих оних који хуле на све што је небеско, свето, свјетло и божанско. И на крају каже – сатрите непријатеље родине, односно отаџбине.

Молитвама Светог Стефана деспота Високога, Светог Илије Громовника коме је овај храм посвећен, ове древне светиње, Светог Филарета Московског и свих Светих из нашег рода, нека би Бог дао да и ми, као наследници и они потомци великих и славних српских витезова и витезова духа, да се укрепимо благодаћу Божијом, њиховим молитвама, да обстанемо и останемо народ Божији. Достојни наших славних предака, да ово изнесемо и предамо, што смо добили у наслеђе, потомству које одраста међу нама и да нас Бог и Свети Сава увијек као своје препозна. Амин!”

Након евхаристијског сабрања генерал Талијан је положио заклетву као војвода, а Удружени равногорски покрет је доделио одликовања Митрополиту г. Методију и бригадном генералу Мирославу Талијану. Заједничарење је, потом, настављено на трпези љубави.

протонамесник Марко Јефтић

Извор, фото: Епархија шумадијска