Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Богословље као наука дели се на више области. Поучавање у вери које је усредсређено на Свето Писмо назива се библијско богословље; поучавање које се бави учењем вере назива се догматско богословље; и тако даље. Поучавање у вери које се суочава са погрешним појмовима или учењима, одговара на јереси и изопачења, или разјашњава природу и суштину праве вере, назива се апологетско богословље.

Хришћанска Црква познаје апологетско богословље од самих својих почетака. Још од апостолског доба, нарочито у другом веку, Црква се суочавала са бројним изазовима: преовлађујућим религијама, јересима и лажним учењима, моралним девијацијама супротним Јеванђељу, па чак и са лажним оптужбама. То је приморало Цркву да разјасни истинито учење, брани хришћанску веру и представи је онаквом каква она заиста јесте. Осим тога, мисионарска природа хришћанства захтевала је да се вера објашњава у светлу религијских и философских појмова онога времена. Управо то је чинио апостол Павле када је „говорио Јудејцима и побожнима у синагоги, и сваки дан на тргу онима који би се затекли“ (Дап 17, 17). Подсетимо се, на пример, како се обратио Атињанима и чак навео њихове песнике.

Многи хришћански мислиоци одиграли су значајну улогу у развоју апологетског богословља. Представљање хришћанске вере свету било је један од разлога и за само писање Новог завета. То такође објашњава зашто постоје четири Јеванђеља: свако од њих представља Јеванђеље одређеној публици, обраћајући јој се у складу са њеном културом. Јеванђелист Матеј, пишући хришћанима јудејског порекла, често наводи Стари завет да би показао његово испуњење у Исусу. Марко, обраћајући се хришћанима у Риму, не позива се на Стари завет, јер им је био непознат, већ се више усредсређује на Христову силу и чудеса него на Његово учење, у складу са римским поимањем односа између божанства и моћи. Посланице апостола Павла такође су испуњене објашњењима, као и одговорима на питања и исправкама погрешних пракси које су се јављале у новооснованим Црквама.

Врло брзо свет је почео да напада нову веру, изобличујући њен лик или је погрешно разумевајући. У исто време, многи који су покушавали да представе и објасне хришћанство нису у томе успели, падајући у јереси или бивајући под утицајем преовлађујућих философија. То је учинило неопходним побијање лажних учења и очување хришћанске вере од јереси и заблуде. Из тог разлога сазван је први Апостолски сабор (Дап 15), који се бавио питањем да ли је обраћеницима из незнабоштва потребно да најпре држе Мојсијев закон. Од тада су сабори постали предање у Цркви и утврђено је да је Црква саборна (синодална), израз који потиче од грчке речи и значи „ходити заједно“.

Потреба да се ојача вера хришћана, да се нехришћани позову у веру, као и да се суочи са преовлађујућим философијама и оптужбама упућеним хришћанима и њиховом богослужењу, одиграла је велику улогу у процвату апологетског богословља и у вођењу дијалога са другима.

Од другог века, богослови који су писали у одбрану вере постали су познати као Апологети: међу њима су Јустин Мученик и Философ, Аристид, Квадрат, Атинагора и Ориген. Никада, откако се хришћанство проширило по васељени, није било времена у којем би такви браниоци недостајали. Црква је увек имала потребу да се обраћа свету у којем живи, да са њим ступа у дијалог и да утврђује вернике у вери.

Хришћани су поступали у складу са речима апостола Петра: „Будите свагда спремни на одговор свакоме који тражи разлог наде која је у вама“ (1 Пт 3, 15). Нису оклевали, нити се затварали у себе, нити су се плашили да уђу у дијалог са другима. Нити су се бојали да проучавају културу која их окружује и стичу вештине потребне да је употребе у представљању хришћанске вере, па чак и да је прилагоде како би вера била јасно и разумљиво изражена онима којима су је Оци Цркве проповедали.

Хришћански апологети ослањали су се на културу свога времена, користећи историју и њене доказе, философију и њене аргументе, науку и њене теорије, проповед, реторику, дијалог и сва средства која су им била на располагању. Познат савремени пример из нашег доба јесте дело К. С. Луиса у Британији двадесетог века.

Докле год постоји Црква и докле год постоји свет, постојаће и апологетско богословље. Одговорност је Цркве да чува веру, да је проповеда, да у њој утврђује вернике и да се суочава и са онима који у њу сумњају и са онима који јој се противе.

У нашем садашњем добу, у којем су границе пале и свет постао једно електронско село, изазови су у великој мери заједнички широм света, мада са различитим интензитетом од једног подручја до другог. То је учинило неопходним да Цркве размењују искуства, нарочито у погледу савремених изазова вере и етике.

Данас уочавамо, у многим религијама, склоност ка повлачењу из сусрета са савременим светом и ка ограничавању вере на њено упражњавање и понављање, ослањајући се на некритичко рециклирање наслеђеног предања. Појавиле су се групе које дословно читају црквено Предање, изван његовог контекста, и одбацују дијалог са наукама и другим културама. У међувремену, свет наставља да иде даље — са нама или без нас — а огроман број људи, нарочито младих, потребује представљање вере објашњене на њиховом језику и у њиховом културном оквиру. То је у Цркви увек постојало. Управо је то приступ светих Отаца Цркве, чије се учење данас често изобличава од стране неких који тврде да их следе.

Постоје неизбежна питања која се морају поставити. Зашто постоји такав страх од савремености који доводи до прекида дијалога са онима који мисле другачије од нас? Зашто несвесно замењујемо начело „само Писмо“ начелом „само свети Оци“, и тако падамо у дословност која занемарује околности, побуде и потребе које су обликовале поједина учења? Зашто се понашамо као да је Свети Дух престао да делује у Цркви? Зашто од великих Отаца Цркве не учимо како да разумемо културу свога времена, да бисмо са њом водили дијалог, бранили своју веру и проповедали је користећи средства која другима помажу да је схвате онаквом каква заиста јесте? Зашто је, на пример, апостол Павле могао да цитира паганске песнике у својој беседи у Атини? Зашто су свети Оци прилагодили појам „једносуштан“ (homoousios) да служи хришћанској вери, док многи данас одбацују савремена богословска читања упркос њиховој верности догмату? И, најзад, зашто неки данас представљају веру искључиво кроз агресивно поређење са другима?

У добу дијалога, зашто одбијамо дијалог? То је питање упућено свим верницима.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"