Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

С обзиром на нове изазове које секуларизам непрестано поставља пред веру уопште, а посебно пред хришћанина у друштву модерне – које се данас већ назива „постмодерном“ – верујући се разликују у начинима на које им приступају. То није необично, јер су многи од ових изазова потпуно нови и Црква се са њима раније није суочавала.

До недавно су људи живели у религиозном друштву. Чак и када нису сви били верници, ипак су се рађали и одрастали у друштвеном окружењу обликованом верским обичајима, традицијама и вредностима. У савременом друштву, међутим, тај религијски карактер је ишчезао и заменио га је секуларни, световни дух, обликован људским искуствима, знањем и животним искушењима, како пријатним тако и тешким.

Ова промена се током последње две деценије убрзано шири широм света. Иако се њен интензитет разликује од једног до другог друштва, она данас погађа сва друштва. Због тога се верске заједнице налазе пред истинским изазовом, са којим се никада раније нису суочиле у оваквом обиму. Сасвим је природно што се, стога, умножавају различита мишљења и искуства о начинима суочавања са овом појавом, о питањима очувања и преношења вере савременом човеку, о језику јеванђелске проповеди и о начинима остваривања хришћанских начела у данашњем свету. Тако су настале различите струје, које бисмо могли сврстати у две широке категорије, имајући у виду да унутар сваке постоје различити степени строгости и умерености.

Прва струја одбацује све што овај свет ствара уколико се разликује од онога на шта су људи били навикли у прошлости. За њене присталице свака новина изазива сумњу, свака промена буди страх, а сваки нови начин комуникације сматра се демонским и путем који води напуштању правоверја. Вреди приметити да припадници ове струје не одбацују саму употребу технолошких средстава. Они, пре свега, одбацују нове могућности које та средства пружају у погледу приближавања, комуникације и сусрета међу различитим људским заједницама. Одбацују дијалог јер у његовим различитим облицима виде намере које сматрају опасним по Цркву и православну веру. Због тога одбацују свако приближавање, уместо да одбаце само онај његов облик у којем препознају опасност. Свако отварање према другом доживљавају као почетак нове јереси и као одступање од православне вере.

Они веру ограничавају на облике које је дејством Светога Духа створила древна Црква и настоје да је затворе у те оквире, не допуштајући јој да изражава нове облике сведочења. Не увиђају размере промена које су секуларизам и модерност донели савременом човечанству. Све веће изазове вери не виде као поље за сведочење кроз суочавање са тим изазовима. Задовољни су истином коју поседују. Ко жели, нека дође и види.

Они говоре језиком који сами разумеју, али који другима можда не значи ништа – или, ако им нешто и значи, преноси искривљено схватање вере. Не желе да уђу у борбу нити да се суоче са изазовом. Такође, не прихватају употребу савремене културе и данашњег језика у проповедању Јеванђеља. Више су покретани сталном забринутошћу за очување чистоте вере него спремношћу да се суоче са нагомиланим и све брже растућим изазовима који стоје пред вером.

Тако, у најбољем случају, личе на човека који носи хладну воду и чека да жедни дође к њему. Не сматрају својом обавезом да сами пођу жедноме. Они су попут човека који се безбедно склонио у чврсту грађевину отпорну на олују, показујући мало бриге за оне који се суочавају са ураганима у својим домовима који се руше. У најбољем случају, спремни су да их приме ако покуцају на њихова врата.

Присталице друге струје, пак, опчињени су модерношћу и свиме што она производи. Прихватају све што она нуди без опреза и расуђивања. Са одушевљењем и без устезања учествују у сваком дијалогу, ма какав он био и где год се водио. Са дивљењем прихватају нове идеје, обрасце и философије, чак и када су у супротности са Јеванђељем. Желе да лако, а често и површно, помире свет са Јеванђељем. Они не праве разлику између духа света и духа Јеванђеља. У свакој расправи или дијалогу брзо прибегавају компромису. Лако тумаче јеванђелске текстове тако да се они подударају са њиховим сопственим идејама. Под снажним су утицајем преовлађујућих животних образаца и, са добрим али наивним намерама, настоје да те обрасце заодену хришћанским рухом.

Њихови мотиви могу бити чисти, а многи од њих могу бити искрени у својим настојањима и вођени намерама лишеним лукавства. Али они су више него што би требало очарани сјајем модерности, оним што она производи и што усађује у умове и душе људи. Желе да помоћу ње модернизују веру, умишљајући да је тиме „евангелизују“. Зато није чудно што се код многих од њих показује да су више под утицајем преовлађујуће културе него културе сопствене вере.

**
И у једној и у другој струји има оних који одлазе у крајност и постају све крући у својим ставовима. Сукоб између две стране може достићи опасне размере, угрозити јединство Цркве и посејати дух мржње и огорчености међу њеном децом. Можда је најопасније код обеју група то што свака од њих, на свој начин, тежи крајностима, градећи своје ставове више на сопственим уверењима него на љубави прожетој молитвом и сузама, која гори чежњом за спасењем друге стране.

Покреће их и ревност која је можда искрена, али више произлази из осећајности него из тихог Духа Господњег, Који просвећује, показује прави пут и надахњује човека да њиме ходи. Њихова крутост спречава их да се сретну и воде дијалог у атмосфери молитве, мира и љубави, који произлазе из заједничког призивања присуства Светога Духа у њиховој средини. Тако се губи смирење – оно смирење које извире из радости сусрета са братом „за кога Христос умре“, ма какав његов став био.

Поред тога, међусобне оптужбе двеју страна често попримају оштар и груб тон, користећи апсолутне квалификације као што су: јеретик, фундаменталиста, либерал, неправославан, крут, рушилац и слично. Тако се ствара атмосфера у којој људи више нису у стању да једни другима јасно изложе своја гледишта. Обични верници у црквеном животу не виде ништа осим сукоба, напада, критика, оптужби, буке и пометње, тако да многи од њих једва и разумеју шта се заправо дешава. Страх за веру код припадника прве струје може бити толико снажан да заборављају да је Бог присутан усред Своје Цркве. Они преузимају улогу чувара Божјих права, чак и ако тиме, у суштини, уклањају Самога Бога и на Његово место постављају себе. С друге стране, припадници друге струје толико су под утицајем идеја савременог доба да готово изгледа као да верују да је Јеванђеље непотпуно и да га треба допунити достигнућима људске цивилизације.

Исихастички живот молитве, који рађа љубав, остаје одсутан код обе стране. Без њега не може постојати ни јасан ни чист духовни вид. Подсетимо се да Бог није говорио пророку Илији ни у огњу, ни у олуји, већ у тихом и благом поветарцу. Оставимо, дакле, простора Господу Цркве да Сам проговори и немојмо Га заклањати лажном ревношћу, која често извире из наших страсти, а не из чистоте нашег срца.

Огромни напори уложени у сазивање Великог сабора 2016. године окончани су неуспехом, па су многи почели да га називају Критским сабором. Међутим, оно што се тада догодило открило је дубоки јаз у Цркви између двеју поменутих струја. Управо секуларни начин размишљања наводи једне да се затворе до самоуништења, а друге да се отворе до губитка сопственог идентитета.

Говорећи као православни хришћанин, Оливије Клеман је позвао на „неопходност да наше деловање буде у сагласности са нашом речју, да га очистимо од свега што носи печат непријатељства према другоме, и да ослободимо простор Светоме Духу да делује у историји и врати јој способност отворености и стваралачке снаге“.

Ко има уши да чује, нека чује!

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"