Христос васкрсе, драги моји читаоци!

О неравноправности култура и „новом фашизму“

           Још једна теза из манифеста „Палантира“ о томе да нису све културе равноправне и да ће преживети само оне које су свесне своје изузетности и надмоћи, не само да представља хипотезу, већ и дубоки духовни изазов који удара у само срце хришћанског откровења. Покушај да се културе човечанства поделе на сорте јесте реанимација древне паганске свести заодевне у савремене одежде социјалног дарвинизма. 

           Тврдња о „надмоћи“ једне културе над другом јесте симптом дубоке духовне оштећености у чијој основи се налази гордост – првородни грех, који је једном подстакао човека да жели да буде „као богови“. Кад култура почиње да се сматра „изузетном“ не у смислу јединственог призвања служења Богу, већ у смислу доминације над другима, она неизбежно креће путем самообожавања. Свето Писмо упозорава: „Погибељи претходи гордост, а паду – надменост“ (Прич. 16:18).

           Историја показује да су цивилизације које су поверовале у своју непогрешивост и биолошку или културну супериорност обавезно долазиле до духовног пустошења и краха. Бог Који „се гордима противи“ разара сличне вавилонске куле, зато што оне уместо истинског јединства човечанства у Духу подмећу лажно јединство и гордост.

           Главни противаргумент хришћанства састоји се у универзалности спасења.

Апостол Павле у Посланици Галатима (3:28) не само да проглашава социјалну једнакост, већ чини онтолошку револуцију. Рушећи границе између Јудејца и паганина, он тврди да не постоји ниједна културна припадност која би човеку дала „привилеговани“ приступ Творцу.

           У хришћанском схватању света истинска животна способност народа се не одређује силом њихових државних институција или агресивним понашањем, већ дубоком свешћу о томе да је култура само инструмент, а не коначни циљ људског битка. Она је попут језика којим народ води свој скривени дијалог с Богом и њена вредност се састоји у томе колико јасно и искрено кроз њу звучи глас молитве и трагања за Истином. Зато сваки покушај да се култура претвори у идола или у средство за доминацију неизбежно доводи до духовне немуштости.

           У том смислу главно је уверење да се вредност људског живота увек налази неизмерно изнад сваког, чак и најсавршенијег система. Хришћанство неуморно сведочи: једна људска душа је у очима Творца драгоценија од свих земаљских царстава, идеологија и културних достигнућа заједно.

Култура је позвана да служи човеку помажући лику Божјем да се открива у њему, а не да приноси личност на жртву „највишим“ интересима цивилизацијске надмоћи. Управо смирење, а не горда свест о изузетности представљају истински залог живота.

Док свет снагу види у способности гушења, јеванђељска логика тврди да се права сила културе испољава у њеној способности за пожртвовано служење и отвореност према Истини. Не преживљава заједница која подиже зидове од осeћања сопствене важности, већ она која проналази у себи снагу да призна своју несавршеност пред Богом. Само таква култура је слободна од отрова гордости, способна је за обнављање и вечни битак, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (Jak. 4:6)

Проглашавање других култура за „штетне“ јесте покушај узурпирања права Суда које припада само Богу.

Сваки човек је лик Божији који не може да избрише никаква култура или етничка припадност, а јединство у Христу брише све културне преграде. Теза о томе да ће преживети само „они који постану свесни надмоћи“ уместо јеванђељске етике подмеће логику борбе за опстанак у палом свету. Међутим, Христос говори супротно: „Онај ко жели да стекне своју душу, изгубиће је“ (Мт. 16:25). Култура која свој опстанак и доминацију ставља изнад љубави и истине ризикује да се претвори у „смртоносни“ систем. Она може да победи у земаљској конкуренцији, али ће у вечности доживети пораз изгубивши човечност.

           Хришћански одговор на ову опасну тезу је једноставан и суров. Култура је жива док служи човеку и Богу. Чим почне да служи сопственој „искључивости“ одваја се од извора Живота и креће путем саморазарања. Истинска „надмоћ“ у очима Бога није господарење, већ способност да човек постане „све за све“ како би спасио бар неке.

Ваистину васкрсе Христос!

ЛУКА (Коваленко)   
_{митрополит запорошки и мелитопољски
кандидат богословских наука}

Извор: t.me/lekarzpmluka

За портал "Живот Цркве" са руског превела: Марина Тодић

Насловна фото: илустрација са мотивом палантир наочара, фрагмент изворне на trtrussian.com