Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Крст духовне борбе; Само је Христос понео Крст без кривице.

У свом палом стању човек је мешавина зла и добра, светости и нечистоте, чистоте и оскврњености, невиности и кривице. У њему чистота постоји упоредо са нечистотом, а невиност са кривицом. Као створење саздано по лику Божјем, човек у свом бићу носи склоност ка добру и чежњу да га живи у свој његовој пуноћи. Али, као пало створење, он у себи носи и склоност ка злу и тежњу да се у њему укорени.

У њему се боре две природе. Он чезне за Извором који често нити познаје нити поима, осим посредством чулних ствари. Оне га, са своје стране, често расејавају и удаљавају од његовог првобитног циља. Понекад им се потчињава; понекад се буни против њих и против самога себе, желећи да оствари своје истинско биће и достигне пуноћу живота.

„Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, слажем се са законом да је добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени... Јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени.“
(Рим 7, 15–20)

Крст нам долази услед нашег промашаја, кроз оно што називамо грехом. У духовном смислу, грех значи „промашити циљ“. То је значење речи „грех“ у грчком језику. Човек често промашује циљ због пометње која настаје у њему услед мешања светлости и таме — другим речима, услед присуства нечистоте усред чистоте коју му Христос дарује.

У томе се састоји човеков унутрашњи сукоб. У себи он доживљава жестоку борбу између добра и зла. Способан је да постане један од највећих међу добрима, али је исто тако способан да постане један од највећих међу злима. Понекад га та борба исцрпљује и он, обузет очајањем, долази у искушење да се препусти свом стању. Ипак, његова душа не налази покоја и наставља да вапије, чак и у тишини, тражећи изгубљену постојаност и мир. Тада оно што је у њему од Бога почиње да се покреће, испуњавајући га ревношћу и одлучношћу — нарочито када, с времена на време, окуси нешто од радости избора божанске светлости, коју Христос храни у њему.

У овом унутрашњем сукобу човек се не бори само против самога себе него и против духовних сила зла — демона. Јер „не ратујемо против крви и тела, него против поглаварстава, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ (Еф 6, 12). Благодаћу Божјом и сопственом постојаношћу, дакле, онај ко се духовно бори стиче божанску снагу и отпорност према злу. Оне га потпуно ослобађају од њега, како би могао да зрачи добротом, радошћу и миром куда год да иде и где год да се налази.

Тежина крста верујућег повећава се сразмерно силином којом се он бори против зла у себи. Понекад се може запитати: Зашто сав овај труд? Зашто баш ја морам да носим овај крст? Када доживљава велику исцрпљеност, може помислити да га Бог кажњава због једног или више грехова које је починио. Али када прође кроз једну од битака овог духовног рата и Бог га дотакне божанском утехом, он заборавља сав свој умор и добија снагу да настави борбу све док корени зла у њему не буду уништени. Тада му ова унутрашња борба постаје слатка, јер се радост коју окуша кроз извојеване победе, божанске утехе и Божје посете не може упоредити ни са једним земаљским задовољством.

Једне ноћи Свети Антоније Велики борио се са ђаволом у исцрпљујућој борби све док га није победио. У зору му се Господ јавио, одевен у светлост, и с нежношћу га погледао. Светитељ је завапио: „Где си био целе ноћи, Господе, док сам водио ову борбу?“ Господ му је благо одговорио: „Био сам поред тебе, крепио те и радовао се твојим победама, Антоније.“

Крст духовне борбе пре свега је крст очишћења, узрастања и сазревања. Човек не сазрева осим кроз искушења. Због тога су неки светитељи туговали када у њиховом животу дуго није било искушења, сматрајући то знаком да их Бог више не посећује.

Ми овај крст носимо ради сопственог узрастања ка савршенству, док га Христос није понео ради Себе, него у потпуности ради других, ради њиховог усавршавања и спасења. Стога, када верујући свој крст посматра као учешће у Крсту Христовом, његово значење се преображава: од крста страдања у крст васкрсења, слободе, зрелости и славе.

Наш крст може бити силно озарен Крстом Христовим, који га је понео иако је савршено чист и невин. Он је Тај који ће нас подићи, под условом да не останемо да се ваљамо у својој слабости. Савршена чистота и невиност Христова испуњене су делатном силом, која се открива у томе што је Он понео Крст из своје неизмерне љубави према људском роду. Пошто у Христу нема апсолутно никаквог зла, сила Његовог Крста и сила Његове љубави пружају се ка свима који желе да Му отворе своја срца — Њему који је пострадао ради нас.

Кроз Крст Христов ова сила допире до људске природе и до свих који траже сједињење са Христом. Због тога хришћани толико дубоко воле Крст и тако су тесно везани за њега. Они га се не могу одрећи, јер би тиме одбацили свако узрастање и напредовање на свом духовном путу ка светости. Одсуство крста јесте одсуство Христа који дела у човеку и прати га ка истинском и вечном животу. Крст има спасоносну силу. То је крст који носим не само због сопствених грехова него, по угледу на Христа, и због грехова других.

Човек који препознаје своје слабости и свестан је своје кривице према другима неће пропустити да постане истински човек. Онај ко је спреман да призна своју кривицу постаје свестан своје личне одговорности и увиђа сопствену недовољност у ономе што чини. Зато непрестано стреми ка бољем и не устеже се да подноси тешкоће свога пута ка савршенству у свему.

Али ако човек не препознаје своје грешке, веома ће тешко постати свестан своје одговорности. Одбијајући да призна своје грешке, он показује да одбацује своју улогу одговорног саговорника и учесника у односу са Богом. Понаша се као онај који уопште не признаје да му се Бог обраћа речју — речју на коју је позван да одговори.

Овде постоји још један крст: крст себичности и незнања. То је крст који човек не тражи свесно, али му га његово незнање намеће и оставља га без наде. Страдање себичног и самољубивог човека теже је од страдања онога који препознаје своју одговорност и жели да се развија и духовно уздиже. Одбијајући да преузмемо одговорност, покушавамо да прескочимо грех. Међутим, истину света и истину сопственог бића можемо у потпуности и на исправан начин живети једино када смо свесни своје одговорности и својих грешака и када желимо да свој крст носимо са знањем и разумевањем.

Постоји арапска пословица: „Ко тежи висинама, мора ноћи проводити будан.“ Ко стреми новом животу, добровољно прихвата крст свлачења старог човека, како би кроз Христа достигао новог човека.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"