Митрополит Лука (Коваленко): О манифесту "Палантир" (III)

26-06-2026 04:30:56

3 минута

Николас Замиска, извршни директор компаније Палантир

Христос васкрсе, драги моји читаоци!

О свеопштој милитаризацији и „свету који развраћа“

Теза из манифеста „Палантира“ о потреби за „суровом силом“ и штети од дуготрајног мира открива дубоки сукоб између идеологије опстанка и хришћанског Откровења. Покушај да се свет прогласи за „грешку“, а страх за покретач напретка у својој основи представља радикално преосмишљавање тога ко је човек и на шта је призван.

Богословско осмишљавање историје нам каже да се грех и духовни распад не појављују због одсуства спољашњих опасности, већ због оштећености људске природе.

Тврдња да дуготрајан мир наводно развраћа друштво садржи опасну подвалу: она центар духовног живота с унутрашњом борбом преусмерава на спољашњу агресију.

Уместо јеванђељског „стражења“ – сталне будности над чистотом помисли – предлаже се сурогат у виду војне мобилизације. Међутим, ако човек није у стању да сачува верност Богу без страха од спољашњег непријатеља, таква верност нема духовну вредност. То је признање духовног банкрота у којем постоји илузија рата „који има способност чишћења“ и само смртна опасност приморава човека „да буде у форми“.

Христос у Проповеди на гори објављује: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5:9). Ово није позивање на пасивно прихватање зла, већ потврђивање активне и стваралачке снаге љубави. Миротворство је највиши облик снаге. Бити миротворац значи постајати сличан Богу у Његовом стваралачком и миротворном дејству.

Позив на „милитаризацију духа“ и повратак на „сурову силу“ неизбежно води ка хватању у коштац с овим призвањем. Рат се у хришћанској традицији увек сматрао трагедијом и последицом пада у грех и „горким леком“, али никад пожељним стањем или нормом. Кад се насиље подиже на ниво идеала, оно из срца потискује милосрђе претварајући човека из лика Божјег у инструмент геополитике.

Идеологија у којој се страх сматра покретачем напретка (као у концепцији „Палантира“) почива на нестабилном антрополошком темељу. С тачке гледишта Новог Завета страх је оно што везује човека, што га чини робом инстинката и спољашњих манипулација. Апостол Јован отворено каже да „савршена љубав изгони страх“ (1 Јн. 4:18). Друштво које је сложно због страха од непријатеља је привремено и крхко.

Право јединство се по Јеванђељу не гради упркос „спољашњима“, већ ради „највишег“.

Напредак који је рођен из ужаса и потребе за уништавањем лишен је благодати; он је механистички и усмерен је на разарање. А истински стваралачки порив могућ је само у простору слободе и љубави где човек не ствара зато што се плаши да ће погинути, већ зато што тежи ка пуноћи битка.

Напослетку, покушај лечења духовне раслабљености позивом на рат јесте пут ка још већој суровости. Јеванђеље учи да победа над светом не почиње од освајања територија или демонстрације моћи, већ од победе над грехом у сопственом срцу.