Донедавно је појава такозване Хрватске православне цркве деловала као још једна маргинална епизода, по историјском прототипу мрачна и језива, али без стварне моћи у савременим околностима и без шире реакције која би сугерисала да је реч о нечему што може прерасти у конкретан проблем. Са својим самозваним архиепископом, више за жаљење него за озбиљну анализу, деловала је као појава ограниченог домета. Ипак, показало се да није потребно много да би нешто што изгледа као приватни перформанс почело да ствара врло конкретне последице. Није неопходан масовни публицитет, ни институционална или финансијска снага, довољно је свега неколико истомишљеника, неколико оних који не би да се мешају или „само раде свој посао“. Али који имају праву информацију у право време, приступ правом документу или печат у руци. И само то је довољно да шачица екстремиста своју самопроглашену позицију преведу у административни поступак.

           Ради се о имовини Српске православне цркве, на шта је међу првима упозорио новинар и теолог Драго Пилсел. Он је објавио да је покренут поступак уписа права власништва на Цркву светог Јована Крститеља у Крижу код Иванић Града, и то под окриљем тзв. Хрватске православне цркве, односно удруге чији оснивачи покушавају да створе привид правног континуитета и преузму имовину која припада Српској православној цркви.

_{Фото: владика Кирило, администратор митрополије загребачко-љубљанске, после одслужене Литургије обилази цркву светог Јована у Крижу, извор: spc.rs}

           Оно што овај случај чини озбиљнијим од пуке злоупотребе процедуре јесте његов шири контекст. Самозвани архиепископ са својим „следбеницима“ позива се на континуитет тзв. Хрватске православне цркве, творевине која је настала 1942. године, одлуком усташких власти Независне Државе Хрватске, као део политике према Србима. Њена сврха није била да организује верски живот православних верника, него да их одвоји од Српске православне цркве и преведе у оквир који би био прихватљив за тадашњи режим, укључујући и идеју „православних Хрвата“. У том смислу, она је настала као политичка конструкција која је требало да прати шири процес контроле и преобликовања идентитета. Није, притом, имала ни канонско признање у православном свету, нити је прихваћена међу већином верника, па је са сломом тог режима 1945. године нестала заједно са њим. Оно што, међутим, није нестало јесте идеја да такав модел може поново да се активира, па се у различитим облицима враћа и данас. Што није ни безазлено ни случајно.

           Као ни покушај да се кроз такав оквир интервенише у имовинска питања Српске православне цркве. Српска православна црква је кроз векове била не само оно што често зовемо „чуваром идентитета“, него и место на којем се тај идентитет обликовао и одржавао, често и у најизазовнијим историјским околностима. У временима када је писменост била привилегија малобројних, управо су цркве и манастири били простори у којима су настајали рукописи и обликовао се књижевни израз, али и где се преносило знање и одржавао континуитет културног памћења. У тим срединама развијала се преписивачка делатност и настајали су најважнији споменици старе српске књижевности, док је црквенословенски језик био темељ писаног израза. Манастири попут Крупе, Крке или Ораховице вековима су били не само духовна него и културна средишта, у којима су се чувале књиге, повеље и трагови историјског памћења. У околностима у којима није било наклоњених државних и друштвених институција, управо је улога цркве била пресудна за очување писмености, али и правног и културног континуитета.

           Због такве улоге, притисци на цркву никада нису били случајни. Данас су методе другачије, али циљ није нужно другачији. Уместо забрана и разарања, чешће се посеже за поступцима који делују изоловано и наизглед неагресивно: дискредитацијом, релативизацијом, селективним тумачењем. У том низу треба посматрати и упорне покушаје да се пољуља ауторитет поглавара Српске православне цркве, патријарха Порфирија. Уз помоћ самозваних тумача вере или медија који унапред знају закључак па му прилагођавају чињенице. Није тешко уочити да се ради о различитим појавним облицима истог процеса – покушајима да се Српска православна црква ослаби, било оспоравањем њеног ауторитета, било довођењем у питање њеног континуитета, било кроз врло конкретне покушаје да се задре у њену имовину. А то није ни безазлено ни маргинално.

Оливера Радовић

Извор: p-portal.net, насловна фото: манастир Крупа (sr.wikipedia.org)