Његово Блаженство патријарх Данило упутио је поруку поводом отварања Међународног симпосиона православне мисиологије, у којој је истакао мисију Цркве у свету.

Научни скуп одржава се 28. и 29. септембра на Православном богословском факултету „Патријарх Јустинијан“ у Букурешту.

„Мисионарска димензија представља једну од главних брига Цркве. Мисија коју Црква врши заснива се на речима Господа Христа упућеним апостолима: Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу (Мк 16, 15)“, истакао је Његово Блаженство.

Патријарх румунски подсетио је да је најважнији аспект мисије Цркве повезан са сведочењем и проповедањем истине Јеванђеља Господа Исуса Христа.

Поруку је прочитао архиђакон Еуген Мафтеј, епархијски саветник у Сектору за образовање и активности са младима Архиепископије букурештанске.

Мисија Цркве је проповедање Јеванђеља Христовог и преношење вере и хришћанског живота у свету

Свети синод Румунске православне цркве донео је 2008. године одлуку да свака година буде посвећена једној јубиларној теми богословског или пастирског карактера, којој је касније придодата и меморијална компонента, посвећена личностима или догађајима из историје Цркве. Ова иницијатива имала је за циљ унапређење духовног, друштвеног и културног живота у парохијама, пружајући могућност за дубље разматрање тема значајних за вернике.

У том контексту, организовање међународног симпосиона на Православном богословском факултету „Патријарх Јустинијан“ у Букурешту, посвећеног мисији Цркве, представља иницијативу која се природно уклапа у настојање да се истражује, расправља и води дијалог о савременим изазовима хришћанског живота.

Мисионарска димензија представља једну од главних брига Цркве. Мисија коју Црква врши заснива се на речима Господа Христа упућеним апостолима: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Мк 16, 15). Ученици Спаситељеви испунили су ову заповест и својим наследницима предали као главну дужност ово мисионарско дело. Црква продужава и актуализује поруку Јеванђеља, сведочећи праву веру, добро знајући да од њеног очувања и исповедања зависи и само спасење људи.

Оци Цркве разумели су неопходност такве мисије и јасно су је изразили. Свети Григорије Ниски, на пример, на почетку Велике катихезе, каже: „Први који треба дубоко да познају хришћанско учење јесу они којима је поверено да руководе животом и правом вером, како би кроз њих Црква расла, а број оних који ступају у њене редове увећавао се проповедањем речи истинске вере што већем броју верника.“[1]

Према томе, најважнији аспект мисије Цркве повезан је са сведочењем и проповедањем Истине Јеванђеља Господа Исуса Христа, Који је „Пут и Истина и Живот“ (Јн 14, 6).
Истина праве вере не прилагођава се временима; она остаје увек иста, јер исповеда истога Христа, Који је „јуче и данас Онај исти и вавек“ (Јев 13, 8), али средства којима Црква врши своју мисију у свету могу бити различита и прилагођена културном и друштвеном контексту у којем живимо.

Црква разуме да снага њене мисије не почива у аутономном разуму, већ у разуму просвећеном божанском благодаћу. Без тог искуства богочовечанске заједнице, деловање разума не води ка теорији (theoria), односно ка богословљу познања кроз заједницу. Сведочанско и мисионарско богословље могуће је једино кроз искуство духовног и црквеног живота, у којем се човек сусреће са Богом у молитви и кроз учешће у освећујућем животу Цркве.

Академско богословље позвано је да води рачуна о овом аспекту и да негује расуђивање, односно способност разликовања Духа Христовог од духа света. Без укорењености у животу Цркве, академско богословље ризикује да се секуларизује и изгуби из вида свој основни циљ: да образује служитеље Цркве, који не треба само да познају учење вере већ и да га живе, да га спроводе у свом животу, подстичући тако на обраћење речју и делом.

У друштву које се налази у очигледном процесу секуларизације, у којем су индивидуализам, самодовољност и самопотврђивање све израженији, академско богословље позвано је да сједини интелектуално истраживање са литургијским и духовним искуством. Само тако богословље може бити не само богословље за школу већ богословље за живот и спасење, схваћено као сједињење смртног човека са вечно живим Христом (уп. Јн 11, 25).

Оснивање студија мисиологије у оквиру Православног богословског факултета пре 100 година имало је управо тај циљ: да академско богословље учини примењеним богословљем, које није одвојено од живота Цркве, већ је у њега укључено — живим и  богословљем које сведочи веру. Богословско образовање је и данас, као и пре 100 година, позвано да проналази нове и динамичне начине изражавања којима ће подржати мисију интелектуалног и духовног образовања нових нараштаја.

Зато је све очигледнија потреба да се поново истакне веза између богословља и духовности, вере и сведочења, хришћанског живота и мисије. У том смислу, студенти богословских факултета подстичу се да складно повезују научно истраживање са практичном димензијом своје будуће службе, што подразумева њихово укључивање у пројекте духовног образовања, образовно-катихетске и социјално-добротворне пројекте, као и волонтерске активности.

Таква је, уосталом, била и визија професора Василеа Г. Испира, који је, као професор мисиологије на Православном богословском факултету у Букурешту, покренуо за своје време обиман катихетски пројекат — „Недељну школу“. Пројекат, који је у међуратном периоду спроводило Мисионарско удружење православних хришћанских студената, успео је током десет година да учврсти везу између Цркве и школе и допринесе духовном образовању младих нараштаја.

Реч је о добро осмишљеном катихетском програму, у који су били укључени студенти теологије из Букурешта, који су сваке недеље ујутру држали часове ученицима у школама, а потом их пратили на Свету Литургију у оближње парохијске храмове. Започет 1926. године са седам екипа студената теологије, овај пројекат се непрестано развијао, достигавши мрежу од 32 такве катихетске екипе.

Активност ових студената настављала се и током распуста, са средиштем у манастиру Њамц, где се Мисионарско удружење православних хришћанских студената окупљало ради учешћа на предавањима Круга за социјално-хришћанске студије Солидарност. Том приликом студенти су се укључивали и у живот локалних парохијских заједница, док су студенткиње пружале помоћ у болницама и установама за негу.[2]

Црква је, дакле, позвана да непрестано заступа став моралне одговорности за начин на који се штити и унапређује достојанство људске личности, без обзира на околности у којима се она налази.

Са тог становишта, истинско богословље, које изражава мисионарску свест Цркве, има дужност да студенте учи да повезују науку са солидарношћу, мисао са молитвом, веру са делом милосрдне љубави.

На крају, молимо се Богу да благослови све организаторе и све учеснике овог симпосиона посвећеног хришћанској мисији.

† Данило
Патријарх Румунске православне цркве

[1] Свети Григорије Ниски, Велика катихеза. О поретку живота по Богу и о истинском подвигу, Издање Библијског и мисионарског института Православне цркве, Букурешт, 2011, стр. 11.

[2] Мисионарско удружење православних хришћанских студената. Десет година делатности (1926–1936), са уводном речју др Василеа Испира, Букурешт, 1936, стр. 20, 56.

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског: Редакција портала "Живот Цркве"