Овај текст је први пут објављен 2020. године. Мој унук сада има 10 година, а ја 72. Ове речи охрабрења и данас су једнако истините као и тада.

Током протекле године, моја супруга и ја стекли смо једну дивну навику — „понедељке са Илајем“. Он је мој унук који ће ускоро напунити пет година. Има и брата, бебу од непуна четири месеца, а управо је време које је он провео у мајчиној утроби било повод да једном недељно преузимамо бригу о Илају. Откако сам отишао у пензију, његово присуство донело је нови изазов — „смислити шта да радимо“. Он је живахан и бистар дечак, кога готово све око њега брзо заинтересује. Наше заједничко време испуњавали су дуге шетње по оближњем арборетуму, одласци до оближње бране и железничког депоа, као и безбројни излети у шуму преко пута. Много сати провели смо и играјући се мојим моделима возова.

Да бисте стекли праву слику о томе шта је ова наша недељна навика подразумевала, морате имати у виду моје здравље. Успоравам (и то прилично). Умем да се изгубим у својим мислима, читању и писању. Препуштен самом себи и буци мозга са АДХД-ом, лако бих могао да постанем мрзовољни старац. Али како човек да буде мрзовољан када неко одушевљено узвикује: „Деда!“ и одмах затим изговара речи пуне чуђења и усхићења? Он ме спасава.

Било је и неколико веома озбиљних тренутака који су уследили после једног нашег разговора, када је Илај почео да поставља питања о томе шта значи бити стар, па и о томе да старост значи да ће једном доћи смрт. „Хоћеш ли умрети, деда?“ „Хоћу, Илај.“ Очи су му се напуниле сузама и дубоко се замислио. Временом је прихватио то сазнање, а онда смо прешли на следећи радосни подухват.

Размишљао сам о његовој будућности, баш као што је он размишљао о мојој. Моји читаоци знају колико сам критичан према савременој култури. Не замишљам да ће мој унук неким чудом бити заштићен од њеног безумља. Али исто тако не губим време замишљајући трагичне сценарије његовог живота. Када је реч о будућности, имамо две ствари: познање садашње доброте Божје, која промислитељски дејствује кроз све и у свему ради нашег добра; и наду у Бога, који је обећао да ће нас сачувати у Својој доброти. А кроз све то и у свему томе провлачи се Крст.

Страшно је гледати Крст у животу свога детета, без обзира на то колико оно има година. Добро је Свети Симеон прорекао Мајци Божјој: „А и теби самој пробошће мач душу“ (Лк 2,35). Ми „састрадавамо“ са својом децом (и унуцима). Још дубље, и Христос (и Његова Мајка) састрадавају са њима. То је одређење нашег живота у овом свету.

С друге стране, Крст је и наша нада. Само нам се у Крсту у овом свету открива Христово Васкрсење. Упркос прогонима и свакој врсти невоље, Црква опстаје, а Васкрсење се пројављује у тријумфу лепоте, истине и доброте.

Део америчког сна традиционално је била жеља да ваша деца имају бољи живот него што сте га ви имали. То је створило лажно очекивање да се „бољи“ живот састоји у новцу и здрављу. Уистину, такве ствари нису околности које наш живот чине бољим. То лажно очекивање припада религији модерности (а не хришћанству). У њој се обећава да је богатство решење за проблеме света. За Американце се каже да „гласају према свом новчанику“. Незамисливо је да би нам неко могао понудити патњу и оскудицу.

Наша култура, углавном, демонизује патњу и сиромаштво види као непријатеља (кога још увек нисмо победили). Христова поновљена и озбиљна упозорења у вези са богатством најчешће се користе само као повод да се предложи веће давање милостиње. Ретко када чујемо јасно објашњење на који је начин љубав према новцу „корен свакога зла“. Православно хришћанство је у наше време необично по томе што снажно наглашава пост и молитву. Богослужења и молитве Цркве (уз непрестано указивање части многострадалним мученицима) служе као стални подсетник на то шта заиста значи узети свој Крст и следити Христа.

И зато питање које носим у срцу, а које би сви требало да носимо, гласи: „Како да помогнемо младима које нам је Бог дао да издрже свет који је пред њима?“

Прво што ми пада на памет јесте да их не васпитавамо са очекивањем да је свет лишен патње и туге. Питање је како некога васпитавати тако да стекне врлине потребне за подношење сопствене патње и патње оних који га окружују. Нажалост, наша култура нам нуди удобност, лагодност и све оно што уклања патњу. У здравој, целовитој култури постоје многе ствари које родитељу помажу у изграђивању врлина код детета. Наша култура је, нажалост, устројена око принципа задовољства. Без другачијег усмерења, наша деца ће вероватно стећи само оне врлине које су најпогодније за живот потрошача.

Епитаф модерности: Дошао сам, куповао сам, умро сам.

Друго што ми пада на памет јесте да нико од нас не може да васпитава своју децу без помоћи. Заједнице у којима живимо — породица, школа, Црква — суштински су део васпитања детета. Истраживања, заправо, показују да деца највећи део свог друштвеног осећаја и сазнања стичу од друге деце — што многи родитељи откривају са запрепашћењем и разочарањем. Када је реч о тим основним заједницама које нам пружају подршку, питање је да ли су оне места у којима људи добијају подршку у својој патњи и тузи. Да ли оне негују врлине неопходне за хришћански живот или одгајају егоцентричне потрошаче?

Г. К. Честертон је писао:

Савремени свет није зао; у извесном смислу, савремени свет је чак исувише добар. Он је препун подивљалих и расипаних врлина. Када се један религијски поредак разори (као што је хришћанство разорено у време Реформације), не ослобађају се само пороци. Пороци се, заиста, ослобађају, лутају и наносе штету. Али ослобађају се и врлине; и врлине лутају још необузданије и наносе још страшнију штету. Савремени свет је препун старих хришћанских врлина које су полуделе. Врлине су полуделе зато што су одвојене једна од друге и лутају саме. Тако је неким научницима стало до истине, али је њихова истина немилосрдна. Тако је неким хуманитарцима стало једино до саосећања, али је њихово саосећање (жао ми је што то морам да кажем) често неистинито.

Једна од тешкоћа нашег савременог света јесте то што се суочавамо са искривљеним верзијама нас самих као хришћана. Различите парадигме критичке теорије, на пример, преузимају одабране и издвојене врлине, да би их потом окренуле против старог света и разориле га. Саосећање може бити погубно ако није утемељено у погледу на свет који разуме смисао патње.

Ми не управљамо светом, нити то можемо. Можемо васпитавати децу и окружити их здравим заједницама, али противник је увек присутан. Велики део родитељске патње лежи управо у нашој немоћи. Та немоћ је поука о благодати. Или нас Бог чува, или нам нема очувања. Или је Његов Промисао достојан поверења, или немамо наде.

Али ми имамо наду. Та нада није обећање да ће за нашег живота све бити добро. Наша нада је, напротив, у Крсту Христовом, у распетом Спаситељу. Наша нада је вера да се распети Спаситељ сјединио са човечанством, а нарочито са нашом децом. Он их неће оставити нити напустити. Чак и ако сиђу у ад, Он и тамо иде са њима (Пс 139,8). То је нада за коју Посланица Јеврејима каже да је „сидро душе“.

„Ову наду имамо као сидро душе, чврсто и поуздано, које улази унутар иза завесе“ (Јев 6,19).

Ова нада је утемељена у делу које је Сам Христос извршио и које и сада пребива у свету. То је нада која нас „не постиђује“.

И на крају: стојте са Маријом крај Крста. Молите је да вас научи како да носите тајну мача који је пробо њену душу. Она је свака мајка, као што је Он свако дете.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"