Ама Сара је рекла: „Добро је да човек чини милостињу и ради очију људи. Јер и од човекоугађања на крају долази до богоугађања“ (из „Старечника“).

Ми људи у својој души имамо једну жељу која постаје мерило наших поступака у животу: „да се допаднемо“. Тако чинимо ствари да би нас други прихватали. Прија нам да будемо у средишту њихове пажње. Често чујемо родитеље како за нешто кажу да „није ред да то учиниш“, да није допуштено, јер „шта ће свет рећи?“. И тако, ако већ не можемо да задобијемо похвалу, бар смо позвани да пазимо да не изазовемо осуду.

Као да у овом свету постоји неко око које надзире моралност, а управљање њиме данас су преузеле друштвене мреже, где се, не без задњих намера оних који подижу буку, неки осуђују, према некима влада равнодушност, а неки, све ређе, бивају награђени похвалом. Обично је управо осуда покретач који изазива буку. Тако у наше време преовлађује начело: „да изгледам као да јесам, иако нисам“.

Али и у породичном животу и стварности многа деца одрастају настојећи да за све што чине задобију похвалу својих родитеља. Не бирају зато што се сама осећају добро са својим изборима, већ зато да не би разочарала родитеље. А има и родитеља који никада нису у стању да похвале своје дете, јер као да никада нису задовољни или имају тако високо мишљење о себи да не могу ни да замисле да би их њихова деца могла надмашити. Тако настају душевне ране. Млађи себи поставља за животни циљ да покаже старијем да нешто вреди. А када га овај не примећује или његове успехе не сматра нарочито значајним, разочарање се нагомилава. Понекад оно може прерасти и у деструктивно понашање. Можда је насиље међу младима један од показатеља да им родитељи нису посвећивали онолико пажње колико је било потребно. Не признају им њихову вредност, а понекад чак ни то да постоје.

У аскетском предању наше Цркве истиче се да људска похвала није увек лоша, али је непотпуна. Када старица пустињакиња препоручује милостињу, макар она била учињена и ради очију људи, она разуме да је људској души, будући да није савршена, потребно одобравање. Довољно је да човек у себи има свест да је наш призив да угађамо Богу. А Богу је угодна љубав. Он нам на њу узвраћа. Укрепљује нас како бисмо престали да чинимо добро само ради тога да бисмо добили похвалу и како би чињење добра постало наша воља и начин живота. Јер ако останемо само на човекоугађању, онда сами себе прослављамо, непрестано размишљамо о сопственој користи и посматрамо живот из перспективе онога што ћемо добити, управо онако како функционише наша култура. Тако лако остајемо при осуђивању других, уместо да према њима поступамо са љубављу.

Ми родитељи треба да похваљујемо своју децу са мером, да их охрабрујемо, али да их не уздижемо у небеса. Треба да им помогнемо да изграде такав етос у којем ће се мишљење света, када он здраво расуђује о мислима и поступцима, узимати у обзир, али без допуштања да световно мерило постане препрека живљењу у истини. Припадамо свету, али се са њим не поистовећујемо. Оно што је добро прихватамо. Али са злом не правимо компромис само зато што тако поступа већина и да бисмо били похваљени.

И још нешто. Немојмо дозволити да наша деца одрасту са жалбом да им нисмо посвећивали пажњу или да смо их усмеравали у одређеном правцу само зато што ми, старији, наводно знамо шта је најбоље. Тешко је пронаћи равнотежу, јер смо позвани да се боримо и са оним што се нама самима допада. Али немојмо заборавити слободу младог човека.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"