„Ово мења све.“ Та фраза се веома често појављује на мом Јутјубу. Наравно, реч је само о бесмислицама које производи вештачка интелигенција. Ипак, занимљива је као мамац за кликове: модерност сведена на три речи.

Када сам био дечак, аутомобилска индустрија Детроита сваке године мењала је дизајн аутомобила. Још увек могу да препознам сваки модел „шевролета“ из педесетих година прошлог века. Сваке године владало је велико узбуђење у ишчекивању представљања нових модела. То је имало и додатни ефекат: аутомобил који сте купили пре само две године већ је изгледао застарело. Наравно, лажна порука тих промена била је да оне представљају побољшања. У стварности, промене су углавном биле козметичке природе.

Древни грчки философ Хераклит изрекао је чувену мисао: „Све тече“ (πάντα ῥεῖ), односно, у потпунијем облику: „Све се мења и ништа не мирује.“ На мање философски начин, савремена физика нас учи да је све у покрету — чак и атоми унутар стене. За наш ум прилично је узнемирујућа представа коју нам нуди физика: да ништа никада није сасвим стабилно и да ствари пре постоје као вероватноће него као постојана стања.

Наравно, у нашем свакодневном животу стене су прилично постојане, а многе ствари изгледају непроменљиво. Истовремено, живимо у култури која подстиче промене и слави их. Наш културни мит, слично схватањима водећих људи детроитске аутомобилске индустрије из прошлог века, почива на уверењу да промену пре свега треба разумети као побољшање. Ми не желимо оно што је добро — желимо оно што је боље.

Не примећујемо да се између доброг и бољег догађа дубока промена у начину размишљања. Појам бољег по својој природи подразумева поређење. Као такав, он укључује и одређену врсту прорачуна. Мерење, поређење и избор у великој мери одвијају се у левој хемисфери мозга, оном делу нашег унутрашњег живота који је најбоље прилагођен аналитичким задацима. Он гради мостове и решава једначине. Он бира бобице и обавља куповину. Међутим, он није способан за умно (ноетичко) познање. У настојању да пронађемо и изаберемо оно што је „боље“, замагљујемо своју способност да сагледамо свет онаквим какав јесте и сопствено место у њему. Што је најважније, такав начин размишљања може нас учинити слепима и за самога Бога.

Не желим да пренаглашавам разлику између леве и десне хемисфере мозга, али свакако постоји разлика коју треба имати у виду када је реч о умном (ноетичком) опажању, односно опажању срцем. Архимандрит Мелетије Вебер нуди следећи опис (при чему користи појмове „ум“ и „срце“):

Срце је тихо, а не бучно; оно спознаје интуитивно, а не путем закључивања; живи у потпуности у садашњости и у сваком тренутку прихвата стварност коју му Бог у том тренутку даје. Штавише, срце не настоји да се удаљи од било чега или било кога, нити да над било чим или било ким успостави власт посредством именовања и сврставања у категорије. Напротив, оно полази од свести о својој повезаности са остатком творевине (и са свим и сваким у њој), прихвата уместо да одбацује, проналази сличности уместо отуђености и сродност уместо разлика. Оно не познаје страх, не осећа жудњу и никада нема потребу да се брани или оправдава. За разлику од ума, срце никада не настоји да се наметне. Оно је стрпљиво и незахтевно. Стога није никакво чудо што ум, који је увек нестрпљив и веома захтеван, успева да њиме тако потпуно загосподари.

Поједини аутори указују на то да у савременом свету нарочито преовлађује аналитичко мишљење, док би дубљем и здравијем сагледавању стварности више допринео целовитији приступ (уп. Ијан Макгилкрист). Богословски посматрано, аналитичко мишљење једноставно није исто што и умно (ноетичко) опажање. Ако су „чисти срцем“ они који ће видети Бога, онда се чини да је управо рационална анализа нарочито слепа за Њега. Бог није проблем који треба решити, нити предмет који треба измерити, одмерити или упоредити.

Због тога апологетика (аргументовано брањење вере) постаје проблематична. Не можемо расправљањем (или разумским закључивањем) доћи до пријатељства, нити на тај начин можемо доћи до познања Бога. Могуће је аргументима доћи до неког облика веровања. Али то није наш циљ. Христос каже: „А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“ (Јн 17, 3). Такво познање подразумева узајамно пребивање једнога у другоме, познање које је много сличније брачној заједници него логичком силогизму.

Ово мења све

Постоји разлог због којег се православно богослужење савршава уз појање. Ми не читамо богослужење. Ми га појемо. Аргументи и рационално расуђивање не певају. Свети Августин је рекао: Cantare amantis est — „Певање је својствено ономе који воли.“ Музика је дубоко тајанствена људска делатност, иако је то нешто што делимо са већим делом, а можда и са читавом творевином. Она је звук срца (нуса) на делу.

Постоји стих који се поје на више великих празника: „И рекох: Сада почех; ово је измена деснице Вишњега“ (Пс 76, 11). Та промена није козметички прогресивизам модерног доба. Она указује на преображај свега кроз сједињење са Христом (Еф 1, 10). То је промена коју већ предокушамо када у самом срцу Литургије опажамо да је „Христос међу нама“.

Реч „православан“ најбоље се може превести као „правилно слављење“, што одражава средишње место богослужења у животу. Ми заправо никада не певамо један једини, изоловани тон. У самој природи звука јесте да један тон производи хармонике, пратеће тонове који одзвањају заједно са основним звуком. Они основном тону дају посебну боју.

То долази још више до изражаја када два или више гласова складно поју, сједињујући се у анђеоски хор јединственог звучања. Физика указује на то да читава васиона „трепери“. Постоји песма целокупне творевине. Свето писмо нам говори да и Бог пева (Соф 3, 17). Глас који поје на богослужењу придружује се песми целокупне творевине, у јединству са песмом Божјом, у телесном и узајамном заједничарењу које већ представља предукус сједињења ка којем све стреми.

Наше сједињење са Богом и учешће у Његовом божанском животу јесте телос — крајњи циљ и сврха свега што постоји. То је „измена“ деснице Вишњега.

Певајте, небеса, јер Господ учини то!

Кличите, дубине земаљске!

Запевајте, горе,

шуме и свако дрво у њима!

Јер Господ искупи Јакова

и прослави се у Израиљу.

(Ис 44, 23)

Наравно, музика је само једно од средстава и један од израза умног (ноетичког) опажања. Тишина и слушање такође су од суштинског значаја. Православни назив за начин живота у којем све то заузима средишње место јесте исихазам, од грчке речи која означава тиховање. Православље неће променити свет око вас. Али ако га будете верно и стрпљиво живели, оно ће променити вас. А када будете укључени у песму над песмама, промениће се и све око вас. Испуњена Богом и прожета Његовим животом, целокупна творевина одјекиваће животом распетог и васкрслог Господа.

Вратите се извору спасења и пијте са њега обилно.

С нама је Бог!

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"