Када је мој син имао четири године, саставио је молитву Светом архангелу Михаилу. На његову комоду поставили смо малу статуу Светог Михаила. Била је то класична представа: Свети Михаило у одећи римског војника, са исуканим мачем и ђаволом под ногама. Изгледа да је та представа оставила снажан утисак на мог сина. Његова молитва гласила је:

Драги Свети Михаило,

Чувај моју собу.

Не дај да ме ишта поједе или убије.

Убиј га својим мачем!

Убиј га својим мачем!

Амин.

О томе сам писао на свом блогу. Годинама касније, та молитва послужила је као надахнуће за књигу за децу коју је објавила издавачка кућа „Ејншент фејт“. Била нам је велика част.

У својој једноставности, ова молитва је симпатична. Међутим, њена драж могла би да спречи читаоца да уочи много дубљи осећај који се у њој крије. То је исти онај осећај који је Клајв Стејпл Луис изразио кроз застрашујући лик Скрутејпа.

Писма Скрутејпа представљена су као савети које старији демон упућује много млађем, кога назива својим „нећаком“. Генијалност ове књиге лежи у њеној изопаченој перспективи — она нас приморава да размишљамо „наопако“ како бисмо сагледали истину. Оно што непријатељ жели од нас потпуно је супротно ономе што нам жели Небо. Ипак, кроз савете који се нижу у писмима провлачи се и једна мање упадљива тема која открива саму природу зла. Међу демонима нема истинске оданости. „Ујак“ Скрутејп изнова открива да би, без обзира на то шта ће се догодити са њиховим „пацијентима“ (људима које искушавају), радо прождрао и сопственог нећака. Своје последње писмо потписује речима: „Твој све нежнији и све прождрљивије привржени ујак Скрутејп.“

Демони су крајњи облик потрошача. У делима бројних Светих отаца зло се описује као „паразит“. Оно нема сопствену суштину и зато настоји да се користи оним што припада другима. Ми сами нисмо зли, али зло проналази место у нама и настоји да нас претвори у своја оруђа.

Током прве седмице Великог поста Црква се моли речима Великог канона Светог Андреја Критског. На једном месту у њему стоји:

Кратак је живот мој, испуњен болом и злобом, али прими ме у покајању и призови ме к познању Тебе. Не допусти да постанем плен и храна непријатељу. Спаситељу, помилуј ме.

Тако зло гледа на нас: као на храну. Ништа више од тога.

Управо је то најмрачнија страна нашег савременог живота — чињеница да се свет тако лако своди на робу. У страхотама XX века (које су, у различитим облицима, и даље присутне) људи су били подвргавани различитим облицима истребљења, али је у сваком случају тај процес био праћен настојањем да им се одузме људско достојанство.

Међу сведочанствима из тог времена налазе се и приче које откривају такав степен човечности да га називамо светошћу. Неки људи су мирно заузимали места других који су одвођени у коморе смрти. Њихово добровољно и невино саможртвовање рушило је лажи оних који су настојали да људска бића претворе у робу.

„Не дај да ме ишта поједе или убије.“

Када свет сведемо на робу, на нешто што се може потрошити, откривамо да ни сами не можемо избећи ту страшну логику. И ми постајемо предмети потрошње.

„И реп његов одвуче трећину звезда небеских, и баци их на земљу. И аждаја стајаше пред женом која треба да роди, да јој прождере Дете кад роди“ (Отк 12, 4).

Чини се јасним да све што је мање од љубави тежи да друге људе претвори у робу. Наша опседнутост статистиком, у којој се бесконачна вредност сваког појединачног људског бића губи у збиру процената, заслепљује нас за последице таквог начина размишљања. Тешко је волети 23,2% становништва (или било коју другу статистички изражену групу). Наша грозничава тежња за профитом омогућава нам да оправдавамо сопствене поступке и занемарујемо њихове стварне последице.

„Јер се сав Закон испуњава у једној речи, у овој: Љуби ближњега својега као себе самога. Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал 5, 14–15).

Очигледно је да морамо да једемо.

„И рече Бог: Ево, дао сам вам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну“ (Пост 1, 29).

Творевина нам је дата за храну — али не као роба. Савремена јерес секуларизованог света, у којем се све мери новцем, своди храну на робу. Није никакво чудо што су се у наше време појавиле намирнице које су небезбедне и штетне по здравље. Оне су јефтине (реч која сама по себи открива да су претворене у робу) и слатке (јер служе нашем уживању, а не нашем здрављу).

„Зашто трошите новац на оно што није хлеб, и труд свој на оно што не сити? Слушајте ме пажљиво и једите што је добро“ (Ис 55, 2).

„Једите што је добро.“ Како треба да једемо на такав начин? Није случајно што се најважнија Света тајна Цркве, која се непрестано савршава, остварује кроз једење и пијење. Јести Тело Христово и пити Његову Крв значи уједно учити како да једемо оно што је добро, оно што је истински Добро. То је поука која нас упућује на правилан однос према свему што једемо. Док свештеник ломи евхаристијски Хлеб, тихо изговара:

„Ломи се и раздробљује Јагње Божје, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују.“

Ми једемо, али не „трошимо“. Тело Христово не претвара се у робу. Оно се не своди на предмет који се може раздвојити и потрошити. Делови творевине дати су нам за „храну“, али не зато да бисмо их напросто потрошили. Сама творевина дата нам је као евхаристијски дар. Треба да је једемо на начин којем нас учи сама Евхаристија.

Сврха једења и пијења у Евхаристији јесте заједница са Богом. Исто важи и за читав наш живот. Научити да једемо у заједници са Богом, односно научити да живимо у заједници са Богом, значи живети ослобођени претварања света око нас у робу.

У VIII веку пре Христа Бог је говорио Израиљу преко пророка Амоса. Његове речи и данас одјекују:

„Чујте ово, ви који прождирете убоге

и уништавате сиромахе у земљи,

говорећи: Кад ће проћи млад месец,

да продајемо жито?

И субота,

да отворимо житнице?

Да смањимо ефу, а повећамо сикал,

и да варамо лажним мерилима,

да купујемо сиромахе за сребро,

а убоге за пар обуће,

и да продајемо и отпатке од жита?

 

Закле се Господ славом Јаковљевом:

Заиста, никада нећу заборавити ниједно њихово дело.

Неће ли се због тога земља потрести

и заплакати сваки њен становник?

Сва ће се подићи као река,

узбуркати се и опасти

као река египатска.

И у онај дан, говори Господ Бог,

учинићу да сунце зађе у подне

и помрачићу земљу усред бела дана.

Претворићу ваше празнике у жалост,

а све ваше песме у нарицање.

Учинићу да сви опашу кострет,

и да свака глава буде обријана.

Учинићу да буде жалост као за сином јединцем,

а крај тога дана као горак дан.

 

Ево, долазе дани, говори Господ Бог,

када ћу послати глад на земљу,

не глад за хлебом,

ни жеђ за водом,

него за слушањем речи Господњих“ (Ам 8, 4–11).

Чак и мало дете може да разуме да није исправно да једни друге прождиремо. Стичући мудрост, можемо почети да учимо како да једемо на исправан начин — да једемо оно што је добро, и то на добар начин.

Господе, како су величанствена дела Твоја! Све си премудрошћу створио!

На горњој фотографији је мој унук (када је имао око четири године). Испод је мој сада већ одрасли син са мном, 2017. године, током нашег поклоничког путовања на Свету Гору. У Солуну смо видели мач Светог Михаила изложен у једној цркви. Мислим да он вероватно има још један.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"