Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Делатност свештеника у наше време знатно се проширила, а његове дужности су се умножиле. Оне више нису ограничене само на вршење богослужења и свештених обреда, већ обухватају и области образовања, духовног руковођења и социјалног служења. Усред ових разноврсних обавеза постоји стварна опасност да свештеник изгуби из вида основни циљ свога служења. Према нашој православној вери, све мора бити усмерено ка главном циљу који називамо „животом у Христу“, односно ка помагању људима да достигну духовно исцељење и отворе се за деловање Светога Духа у својој личности и животу. Зато је његова улога исповедника од прворазредног значаја. Суштина његовог служења огледа се у томе да буде духовни отац који подиже духовну децу у Христу и за Христа.

Света тајна исповести у Цркви није пуко преиспитивање прошлости, нити само психолошка анализа или пружање савета о друштвеним питањима. Она је, пре свега, стварање новог човека и даривање живота у Христу.

Бог је из љубави створио човека, саздавши га по Своме лику и подобију. Међутим, после Адамовог пада, грех је ушао у људску природу, изазивајући пометњу у човеку, унутрашњу подељеност и подложност пропадљивости, јер је човек постао роб сопствених жеља. Из тога произлази хришћански поглед на многобројне психолошке и духовне проблеме и борбе са којима се човек суочава. Као што је Господ Исус Христос рекао:

„Јер изнутра, из срца људскога, излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе и погане човека“ (Мк 7, 21–23).

Како можемо одредити појам „страст“, односно „страсти“? Страст је склоност или покрет душе који се испољава кроз греховно дело и понавља све док човек не постане њен роб, док га она не обузме, овлада њиме и потчини га себи. У мери у којој страст господари човеком, он се удаљава од Бога и бива повучен путем супротним животу у Њему. Црква своје исцелитељско дело остварује кроз Свету тајну исповести, лечећи човекове страсти и враћајући га у његово првобитно стање, пре човековог пада.

Свети оци Цркве, попут Светог Доротеја Газског, разликују три силе душе: желатељну, раздражајну и разумну. Поремећај разумне силе испољава се кроз гордост и пороке који су са њом повезани; желатељне кроз телесне пожуде и сличне страсти; док се поремећај раздражајне силе испољава кроз мржњу, гнев, злопамћење и слично. Све страсти могу се сврстати према овим трима силама душе. Према учењу Православне цркве, исцељење се не заснива на потискивању страсти, већ на њиховом враћању у природну улогу у људској природи.

У том погледу Свети Јован Лествичник каже:

„Порок или страст нису првобитно усађени у природу, јер Бог није творац страсти. Напротив, Он нам је даровао многе природне врлине... Ми смо узели своја природна својства и претворили их у страсти...“ (Лествица, поука 26).

Свети Максим Исповедник то подробније објашњава речима:

„Није зло храна, него стомакоугађање; нити рађање деце, него прељуба; нити новац, него среброљубље; нити слава, него сујетна слава. Ако је тако, онда ништа од онога што постоји није зло само по себи, већ зло лежи у његовој злоупотреби“ (Четири стотине глава о љубави, трећа стотина, 4).

Човек је створен за славу, али за славу која се остварује кроз Бога. Она се достиже остварењем лика Божјег у човеку, на његовом путу ка божанском идеалу. Међутим, после пада човек је почео да тражи изгубљену славу на начине супротне сврси свога стварања, и управо се у томе састоји грех. Према православном схватању, грех је болест која се испољава кроз погрешну употребу душевних сила.

Другим речима, стање човека после пада можемо сажети речима савременог грчког богослова Христа Јанараса:

„Пут, дакле, и после пада остаје отворен да човекова личност поново постане ипостас живота, али не више биолошког живота, пропадљивог и привременог, него непропадљивог и бесмртног живота. Ту нову егзистенцијалну могућност сам Бог отвара Својим Оваплоћењем, које постаје почетак спасења и обновљења људског рода“ (Елементи вере, поглавље 7).

Света тајна исповести: процес исцелења кроз Христа Спаситеља и Исцелитеља

Корене исцелења налазимо у Новом завету, у многим изразима који припадају медицинској терминологији и указују на то да је Христос дошао да исцели човечанство и врати га у његово првобитно стање. На пример:

- „А Исус чувши рече им: Не требају здрави лекара него болесни“ (Мт 9, 12).
- „И познавши га људи из онога места, послаше по свој оној околини, и донесоше му све болеснике. И мољаху га да се само дотакну скута хаљине његове; и који се дотакоше, оздравише“ (Мт 14, 35–36).
- „А тако грешећи се о браћу и рањавајући њихову слабу савест, о Христа се грешите“ (1 Кор 8, 12).
- „И показа ми чисту реку воде живота, бистру као кристал... Насред улице његове и са обе стране реке Дрво живота, које рађа дванаест родова дајући свакога месеца свој род; и лишће од дрвета беше за лечење народа“ (Отк 22, 1–2).

У причи о милостивом Самарјанину Господ открива неколико истина:

„А неки Самарјанин путујући дође до њега, па кад га виде, сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу и постара се око њега“ (Лк 10, 33–34).

Христос исцељује рањеног човека и одводи га у гостионицу. У овој причи Христос је представљен као Самарјанин, односно као Лекар који исцељује болесника и доводи га у Своју Цркву (гостионицу), која је духовна болница.

(Наставиће се)

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"