„Нису, пријатељу, сва срца иста,

мада истим ритмом куцају у грудима.

Нека забораве већ после две ноћи,

а друга вечно пате и воле…“[1]

Нису ретке ситуације у којима наши односи са другим људима изазивају збуњеност, недоумице и питања о томе како треба да се понашамо. Оно што кажемо други не разумеју онако како ми то разумемо, а оно што учинимо бива погрешно протумачено.

Одговор на питање „како је то могуће?“ налазимо у наведеним стиховима песме, али и у Давидовим псалмима, у речима: „Он је саздао срца свих њих понаособ“ (Пс. 32, 15), што значи: „Он је свакога створио као посебно биће, са јединственим срцем“.

Наш Творац је желео да свако од нас буде јединствен и различит од других. Та различитост међу људима има своју лепоту, али носи и одређене тешкоће.

Лепота се налази управо у нашој различитости. То што „нису сва срца иста“ изражава јединственост сваке личности, а самим тим и њену непоновљиву вредност. Личности се не претварају у безличну масу, нити постају пуки бројеви. Црква, изговарајући име сваког човека, било приликом вршења Светих тајни, било на помену упокојених, показује да је сваки њен члан, који је то постао крштењем, непоновљива личност. Зато свако заслужује наше поштовање, без обзира на то какав је и како живи. Уосталом, речи „последњи ће бити први“ подсећају нас да не знамо шта доноси сутрашњи дан у животу било ког човека. У житијима светих наше Цркве има много примера који то потврђују.

Наравно, поштовање сваке личности не ограничава се само на хришћане, већ се односи на сваког човека, ма где он живео. Зато хришћани не могу да благосиљају оружје, неправду, искоришћавање људи, сумњиве трансплантације органа и све оно што нарушава људско достојанство.

Тешкоћа коју доноси различитост личности огледа се у комуникацији, међусобном разумевању и остваривању јединства. Да би се то постигло, потребно је да се наше жеље сусретну у заједничкој тежњи ка том циљу и да слободном вољом остваримо „заједницу личности“. То је оно што у црквеном језику називамо Рајем, Царством Божјим и Вечним животом.

„Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? Јер тамо Господ обећа живот вечни.“[2]

Другим речима: „Шта може бити лепше и пријатније од тога да браћа буду заједно? Јер управо у томе, у јединству и љубави, Господ је обећао да ће даровати Вечни живот.“

Ако нам је у нашем свету добро познато искуство неразумевања, подједнако нам је познато и искуство заједништва. Свако бира оно што жели: збуњеност, усамљеност и тугу или међусобно разумевање, заједницу и радост.

[1] Из грчке народне песме „Нису сва срца иста“ (Δεν είναι όλες ίδιες οι καρδιές). Текст: Јоргос Рувелас; музика: Јоргос Кацарос; први извођач: Лефтерис Митилинеос.

[2] Степена, осмог гласа, четврти антифон.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: Редакција портала "Живот Цркве"