У суботу по Рођењу Христовом, 10. јануара 2026. године, када се обележава молитвена успомена на 20.000 Никомидијских мученика, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Петке у Јагодини.

Повод за ово молитвено окупљање народа Божијег око свог првопастира био је редовни годишњи састанак архијерејских намесника Шумадијске епархије.

Високопреосвећеном Архијереју су саслуживали ректор Богословије Светог Јована Златоуста у Крагујевцу протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, архијерејски намесник јасенички Велибор Ранђић, протосинђел Пајсије Илић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј Милан Радовић, архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, као и протођакон Иван Гашић, те ђакон Далибор Нићифоровић.

Усрдно су чтецирали вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, теолози Лазар Коларевић и Јован Ивановић, као и млади чтечеви Стефан Јовановић, Лука Стоимировић и Матеј Кандић.

Појао је Мушки појачки састав Парусија.

У Светој Литургији су учествовали и јагодински носиоци високих епархијских одликовања међу којима и бивши градоначелник Јагодине г. Ратко Стевановић.

Након прочитаних библијских одељака уследила је надахнута беседа Владике Јована:

“Мир Божији - Христос се роди!

Ево нас и надаље у радости божићној и радости Божијег мира и добре воље међу људима. Рођењем Христовим све је постало ново. Зато се каже да ништа нема ново под сунцем до Господа нашега Исуса Христа. А сам Господ је рекао: “Гле, ево све ново чиним”. Христово рођење зато представља једну вододелницу људске историје. Јер уласком у свет превечног Бога детета малог, како каже један Свети отац, свет није могао а да не крене новим путем. А тај нови пут јесте Христов. Зато је Он и рекао: “Ја сам Пут, Истина и Живот”. И свако од нас ко се нађе на том путу, путу истине, путу Христовом и живи тим путем, он је себи обезбедио вечни живот, он је себи обезбедио живот у Царству светлости, он је себи обезбедио живот у рају. Зато Божић истовремено дубински је потрес, како кажу Свети оци, историје, света и човека и њене безмерне мере.

Како се онда заиста не радовати доласку Христовом у овај свет? Како се не радовати јединородном Сину Божијем који је зачет од Духа Светога и родио се од Пресвете Дјеве Марије?

Христос нас испуњава собом. И све обнавља вечном врлином. Позива све и сва за свагда на непрекидну обнову и непрестано напредовање ка бољем, ка узвишенијем. А човек, ако није испуњен Христом, он испуни себе собом. А онда бива испуњен и оним другим. Али кад је човек испуњен собом, ништа он не примећује шта се дешава око њега. Не! Он је испунио себе собом и кад човек испуни себе собом, он уствари на неки начин проглашава себе мером. И зато за таквог човека све друго што се не уклапа у његову меру, у његову ту ограничену логику, за њега ништа не постоји. Зато за таквог човека не постоји други човек: “Јер ми тај други не треба, довољан сам ја самоме себи”. Само је Бог довољан самоме себи, а ми имамо потребу и то жарку потребу да Бог буде са нама. Зато се каже: “Родило се дете Емануил” што значи “С нама је Бог”. И понављам, ако није са нама Бог, онда није са нама нико од ближњих. Ако није са нама Бог, заиста ми себе лажемо да је са нама - не знам - жена, отац, мајка, брат, сестра, пријатељ. Не – није. Јер ако свакога човека не гледамо преко Бога, или кроз Бога, онда никада тог човека не можемо прихватити, никад га не можемо заволети. А зашто? – Зато кад немамо љубави, ми смо онда отуђени и од Бога, од себе, и од свога ближњега.

Бог је дошао да сједини себе са човеком и човека са Богом. На Божић се сјединио и помирио Бог са људима. Јел то могуће? – Јесте. Измирио Адама, првог човека, који управо због тога што је сматрао да је себи сам довољан, а послушао оног нечастивога, који му је казао: “Ма не слушај ти никога, ни Бога; ти можеш да будеш и већи од Бога”. Замислите докле може да оде безумни људски род – да човек схвати да је већи од Бога. А човек кад год мислимо да смо већи од другога, па ми се уствари сврставамо са тим старим Адамом. А кад гледамо другачије, јеванђелски, Христовим начином размишљања, онда је нама све другачије. Онда тог другога поред себе стављамо испред себе. Јесмо ли спремни да другога ставимо испред себе? – Не. Чини ми се ту не можемо да се сложимо него мислимо: “Не, оно што сам ја замислио и како ја мислим да треба да буде, мора тако бити”. На Божић је позвао Бог људе да међу њима влада на првом месту љубав, да међу људима влада добра воља, да међу људима влада мир и јединство. Тај позив важи за сва људска покољења и за сва времена. Тај позив важи и за нас данас, но хоћемо ли се одазвати том позиву? Хоћемо ли чути тај позив Божији? А онај који само слуша себе, заварава се кад каже: “Не слушам ја другога”. Па чим нећеш да слушаш Бога, ниси га ни чуо, ниси га послушао. А човек мисли да треба сви њега да слушају, да сви буду као он. Тај човек је у највећој духовној прелести. Бог је човек створио са слободом и ми не смемо да одузмемо ту слободу. Нека, он хоће да живи по своме – живи!

Сећам се толико је пута блажене успомене патријарх Павле говорио како је он то знао да свој леп начин да каже: “Наше није да никога убеђујемо у било шта. Наше није да убеђујемо човека да верује. Наше је да ми својим животом и примером а не толико речима убедимо или боље речено да се примером нашим тај други убеди да треба да живи у Христу, да треба да живи по Јеванђељу”. И да ли се ми одазивамо том позиву на мир, на љубав, на слогу, на праштање? Нажалост усуђујем се рећи да нико од нас а чини ми се ни у свету. Видимо, слушамо шта се догађа – долази време не мира, него немира. Не заједнице, него разбијања заједнице. Долази време рекао бих нових деоба. Како? – Па то видимо на сваком кораку. Ето опет не разговара нажалост брат са братом, не разговара син са оцем и отац са сином, не разговара мајка са кћерком и кћерка са мајком, не разговара кум са кумом. А ми старији бар знамо шта значи кумство. Зато је наш човек да истакне шта значи то духовно сродство – кумство – наш је народ говорио: “Бог на небу, а кум на земљи”. Да ли поштујемо кума и да ли кум поштује своје кумче, да ли кум поштује породицу ту? Не само то него нажалост данас чујемо како ни сусед са суседом не разговара, комшија са комшијом и онда кад све то знамо, онда можемо и да се запитамо дал нас још увек могу толико помрачити наше властољубље, наше самољубље, наша та упорност да “нећу да се мењам”. Да ли нам било шта на свету може бити драгоценије од оца, од мајке, од детета, од брата, од кума, од суседа, од пријатеља, од човека? Да ли нам ишта може бити драгоценије? Ако ово занемаримо онда само занемарили наш однос са Богом. Јер оно што често говорим, до другога се долази преко Бога, а и до Бога се долази путем другога. Зато нам је данас потребно да се вратимо миру. А видите цео свет се спрема за рат. Цео свет се просто надмудрује ко ће први да поведе рат. Ко ће први да подене брата и брата, комшију и комшију. Треба да се вратимо миру, слози, разумевању једни других. И док не будемо разумели једни друге немојмо да се надамо да ће нам Бог разумети. Дакле да разумемо једни друге, да се вратимо праштању, да се вратимо љубави и да у смирењу, у љубави која је непролазна, љубав која је вечна. Да се вратимо тој божанској љубави. А кад се вратимо тој божанској љубави и прихватимо божанску љубав онда ће се и у нама зацарити љубав Божија. Па онда нећемо гледати другога као свога непријатеља, него ћемо онда тражити непријатеља првенствено у себи.

И зато данашњи човек најчешће измишља непријатеље. Зашто? – Зато што је у њему немир, зато што у њему нема љубави. А љубав је та која гради поверење између нас. А љубав гради и заједништво и поштовање свакога човека. Али ако ми све мислимо: “Па други треба све да уради, ја не морам да радим, ништа да урадим, да доприносим”. Што каже наш народ: “Бриго моја, пређи на другога”. Све док тако размишљамо и све што мислимо “други треба да чини то и то”, онда ћеш доћи до тога да “други треба да се брине за моје спасење”. А јесте и то истина – да сваки од нас треба да се брине за свачије спасење, али прво да се побринемо за своје спасење. Јер и онај други када види да се ти и ја бринемо за своје спасење и њега ћемо просто навести да и он размисли и да и он размишља о свом спасењу. Зато је Божић нова прилика за братско мирење и узајамно праштање. Зато пружимо братску руку једни другима, али немојмо очекивати “други треба да ме воли и други треба да ради нешто уместо мене”. Ти заволи другога, па ћеш бити завољен. Уради ти нешто за другога па ће тај други урадити за тебе и за мене и за свакога од нас. Зато нам треба да пружимо руку једни другима и да све опростимо Рождеством Христовим, како се каже у црквеним песмама које певамо о Божићу. Не дозволимо да мржња овлада у нама, него да љубав овлада која све прашта.

Ево имамо данас тај најбољи пример мржње, злобе и пакости. Мржње овога цара Максимилијана који није имао љубави у себи и зато је ударио на хришћане и на данашњи дан двадесет и две хиљаде хришћана поубијао. Да ли размишљамо да ли се боримо против мржње у себи? Ако се не боримо па и ми ћемо да чинимо зло. Јер мржња, ко што често говорим, она толико измени разум људски и ум људски да човек и кад чини зло он мисли да чини добро. Тако и овај несрећни цар Максимилијан мислио да чини добро тако што је убијао невине људе, што је убијао људе само зато што су хришћани, само зато што нису као он безбожници и незнабошци, само зато што верују у Христа. А онај који верује у Христа, он верује у правду Божију, верује у истину Божију, верује у љубав Божију. Цар Максимилијан није имао те љубави у себи и зато се чувајмо мржње јер из ње се рађа свако зло. Зато волимо једни друге да бисмо управо могли једнодушно да прославимо Оца и Сина и Светога Духа, што стално позив тај чујемо на Светој Литургији. Јер само се у заједници и са заједницом спасавамо. А како могу да живим у заједници кад не волим тог ближњега поред себе? Онда значи ти си сам од себе направио заједницу, а ову заједницу Божију која је Црква Божија занемарио си, а ми се спасавамо у заједници Бога и људи. Зато волимо једни друге љубављу којом нас је Бог заволео пре настанка света. Зато се каже: “Заволе он нас пре него што смо ми заволели Њега”. Заволео је Бог човека пре него што је човек саздан и створен. Јер је промисао Божији управо да буде створен човек, и зато је Бог створио човека по лику своме. Али је створио да човек буде икона Божија. Божић нам говори да волимо једни друге љубављу која не тражи своје. А онај који мисли: “Ја волим и хоћу да волим другога ако имам користи”; јел то љубав? – Па није, није. Љубав се даје са таквим осећањем да се ништа не добије. А кад дајеш са надом да се ништа не добије, е тек онда добијаш. А кад дајеш са осећањем или жељом да треба да добијеш, и то што си дао ако се зове љубав, није љубав.

Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи и свему се нада. И заиста у тој љубави је радост. Па ту радост је Господ санео са неба. Ми нисмо знали шта је љубав док Господ није дошао на овај свет. Ми нисмо знали ни шта је вера. Све нам је то Бог санео и дао нам, само је у питању да ли знамо да се радујемо? Данас чини ми се све је мање радости. Све мање је љубави нажалост. И ми мислимо да је љубав љубакање. Не. Љубав је жртва што ћу да се жртвујем, што ћу да идем испред тога другога - што треба да уради он, идем ја да урадим. Е то је стварање заједнице, а кад стварамо такву заједницу, ми стварамо спасење. Господ нас је обрадовао својим рођењем. Обрадујмо и ми Њега тако што ћемо живети у миру, у љубави, у слози. Обрадоваћемо Бога тако ако га сместимо у своје срце. Ако од нашег срца направимо ту Витлејемску пећину у којој ће се рађати сваког тренутка, сваког дана рађаће се Христос. Јер ако се Христос не рађа нама стално или ако мислимо да треба да се сетимо рађања Христовога од године до године како календар говори, онда се ми нећемо ни препородити. Ми онда нећемо се рађати у новину, него ћемо се рађати да останемо у оном старом Адаму. Наш је Нови Адам Христос. Он је дао себе. Немамо шта да лутамо, нема да мозгујемо. Све нам је објашњено. Све нам је дато. Зато немојмо мудровати својом мудрошћу и њу стављати на пијадестал највиши горе, него ставимо Христа и Његову мудрост. Али онда и послушајмо Христа, послушајмо мудрост Божију. А шта је мудрост Божија? Премудри Соломон каже: “Почетак мудрости је страх Божији”. Јел то нас Бог позива на некакав страх? А не! Бог нас позива на љубав, а где је љубав тамо страха нема. Где је вера, тамо страха нема. И управо тамо где нема вере, ту се рађа страх. А у страху су, што би рекао Његош, велике очи. У страху човек смишља зло. А чим си у страху ти ниси слободан човек.

А Бог нас је створио да будемо слободни, да се ослободимо страха, а ослободићемо се страха ако се ослободимо себе, на првом месту својих навика и да не набрајам шта друго. Зато радујмо се Божићу, радујмо се Ономе што је дошао да нас избави, да нас поново врати у биће. Да нас изједначи са собом. Да му будемо захвални што је на себе узео нашу огреховљену људску природу и уздигао је до неба. Е сад, човек стално вуче на доле. Зато нека нам ови благи дани прослављања Рођења Христовога да се стално подсетимо да треба да се рађамо за новог човека.

Бог вас благословио!”

Након причешћа свештенства, монаштва и верника уследила је трпеза љубави и радни састанак. Сви су се осећали пријатно у гостима братства цркве Свете Петке предвођеног старешином протојерејем Срђаном Кандићем, и црквеноопштинских одборника са председником г. Срђаном Милутиновићем на челу.

Вероучитељ Угљеша Урошевић

Извор, фото: Епархија шумадијска