У Теслићу је одржана свечана седница Катихетског одбора епархија Српске православне Цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ, на којој је, одлуком Светог Архијерејског Синода, а на предлог досадашњег председавајућег, митрополита дабробосанског Хризостома, за новог председника Катихетског одбора постављен Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Фотије.

У свом обраћању, митрополит Фотије је нагласио да је „катихеза веома важна ствар за живот Цркве“, указујући на чињеницу да је велики број верних „негде на пола пута“, жедан и гладан речи Божије, али да је неопходно пронаћи прави начин да им се приступи. Он је истакао да је потребно наставити започети рад, „тамо где се стало са митрополитом Хризостомом“, уз озбиљно сагледавање досадашњих резултата и израду нових програма. Посебно је нагласио значај разумљивог и приступачног језика у настави веронауке, како би се деци и младима вера приближила на прави начин. Говорећи о ширем значају ове службе, митрополит Фотије је поручио да је „свака служба у Цркви крст и мучеништво“, али и благословени позив који се прихвата са вером и одговорношћу.

Свечаној седници присуствовали су сви чланови Катихетског одбора, који су новог председника упознали са досадашњим радом и активностима Одбора.

Високопреосвећени митрополит Хризостом захвалио је свим члановима на дугогодишњем заједничком раду, труду и залагању, истичући значај катихетске мисије у животу Цркве и народа.

Митрополит Фотије се, са своје стране, захвалио досадашњем председнику на преданом служењу, који је на том месту провео пуних тридесет година, те му је том приликом уручио пригодне поклоне – како у лично име, тако и у име свих чланова Катихетског одбора.

На крају седнице изражена је спремност да се започети рад настави са још већом ревношћу, на корист Цркве и духовног узрастања верног народа.

ОБРАЋАЊЕ МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Дозволите ми да вас, благословом нашег Високопреосвећеног митрополита Хризостома, поздравим данас овде, на овом нашем сабрању.

Ако урачунам мој рад у Сремским Карловцима и Манастиру Крка, то је отприлике 24 године бављења просветом. Морам рећи да је Високопреосвећени, од прве године када смо почели да радимо у Богословији у Крки, пристао да помогне и буде професор. То је било тешко време након рата деведесетих. Он је први прискочио у помоћ. Није било лако. Тих година сам доживео једну посебну везу школе, Цркве и народа, управо у Крки. Јер без Богословије народ у Далмацији нема добру духовну перспективу, а са друге стране и Епархија далматинска без Богословије је као хром човек. Трудио сам се и борио колико сам могао да некако водимо ту школу. Верујте ми, пола епархијског буџета трошио сам на Богословију. Све је тамо било скромно. Било је тешко, све је било порушено. То је била једна апокалиптичка пустош. Када смо кренули да радимо, некако је све постало мало боље. Године 2017. Црква ме је преместила у Епархију зворничко-тузланску, где сам и сада. Тренутно се мало борим са својим леђима. Добио сам други крст, али боримо се.

Лично могу да кажем да сам изненађен што сам постављен на службу коју сада треба да преузмем. Нисам некако мислио о томе. Ем сам далеко, ем треба да преузмем све те обавезе, али, хвала Богу. Искуства са школом имам. Дневник сам носио доста дуго, што је веома битно за просвету. Оно што сматрам веома важним јесте да, ако будемо писали уџбенике за веронауку, гледамо да то раде људи који су радили у богословијама или вероучитељи из школа — дакле, неко ко има контакт и искуство са средњошколским узрастом. Раније је било, знате и сами, професора са факултета који су писали уџбенике и одмах се приметило да то некако одскаче. Просто, то није био ниво адекватан за средњу школу. Деца, када чују те теолошке изразе, одмах се ухвате за главу. Ми треба то да разумемо и да говоримо језиком деци разумљивим.

Оно што је извесно јесте да ћемо наставити тамо где сте стали са Митрополитом Хризостомом. Исчитаћемо све докле се стигло, а онда ћемо направити програм за даљи рад, пуном паром. Борићемо се да унапредимо нашу православну педагогију, катихезу, јер је то веома важна ствар. Имамо доста народа који је, што се тиче Православља, негде на пола пута. Људи су жедни и гладни речи Божије, али ми не налазимо начин како да им приступимо, како да их потпуно упознамо са вером. Постоје и групе људи који нису од оних који примају свештеника у водицу, па да седне са њима и разговара, а потребно је и њима на неки начин приступити.

Знате да пишем песме теолошког садржаја и видим да је то један од начина да се допре до тих људи. Такође, постоје и едукативне емисије на црквеној телевизији Храм, на пример. Ту има добрих емисија које могу бити корисне за мисију и катихизацију људи који нису довољно упознали Православље, јер у њихово време није било веронауке. Они су, практично, учили атеизам уместо веронауке.

Мислим да ћемо то радити, ако Бог да, сви заједно. Митрополит је споменуо да треба објавити оно што још није објављено, а било је у припреми.

Поред тога, морамо што чешће одржавати семинаре. Што се тиче едукације, школа је невероватна ствар. Ако ниси константно у школи, човек почиње да губи конце. На пример, наш блаженопочивши владика Атанасије Јевтић читао је где год је имао прилику и времена. То значи имати сталан контакт са књигом. Тако и ми морамо настојати да радимо. Потребно је да стално радимо на новим лекцијама које могу да подигну ниво образовања нашег народа.

Што се тиче богословија, ту већ имамо дефинисане ствари. Посебну пажњу треба посветити омладини која није превише блиска Цркви, као и образованим људима који вапе да сазнају више, али и самим вероучитељима. Вероучитељи су нам најважнији фактор у тој мисији. Многи су говорили како да унапредимо рад наших богословија. Наравно, неко каже једно, неко друго. Ја сам једном приликом у Сремским Карловцима, где сам једно време предавао, рекао да су најважнији људи који тамо предају. Ако неко има љубав према деци и љубав према науци, он ће правилно предавати и даће све од себе да то буде најбоље што је могуће. Ако неко надмено уђе у учионицу са мишљу да он све зна, а деца не знају ништа, то није добар приступ. И, наравно, да људи који предају веронауку не буду маргинализовани и одбачени, да их не сматрају трећеразредним кадровима, него да се професор веронауке цени — и да има пристојну плату, и да се његов рад и труд уважавају. То је веома важно.

Имамо много тога да радимо. Доста сте већ и ви урадили, али сада треба наставити даље. Видећемо у ком правцу ћемо ићи.

Ја, са своје стране, благодарим Митрополиту Хризостому што је мене предложио. Рекао је: „Владико, то је мучеништво. Неће бити лако.” Сигурно. Али, са друге стране, коју год службу да имамо у Цркви, то је крст и мучеништво. Ту немаш куд — или прихваташ тај позив и идеш напред. Нарочито је то случај са бригом о нашој омладини на катихетском нивоу, у једном друштву као што је наше, у Републици Српској, Србији и Црној Гори — у нашим српским земљама. Велики проблем је био недостатак веронауке у школама, али и недостатак националне компоненте образовања. То смо изгубили, и онда су људи престали да буду свесни да су Срби. Сада то треба поново враћати, ако је могуће.

Почео сам да пишем и неке песме. Једну сам написао о томе како два врана гаврана лете из Црне Горе и како сестра Црна Гора поручује нешто сестри Србији. То значи да морамо да се враћамо на пут са којег смо скренули — пут традиције. Верујте, то је у катихизису најбоље обрађено. Док сам био у Далмацији, говорио сам вероучитељима: ви морате децу учити ћирилицу. Тамо то није било могуће, српски језик није могао да се учи у Хрватској. Зато смо направили један уџбеник који смо назвали „Православни буквар”, са цртежима наших светитеља, али и са азбуком, како би је деца учила. Била је то велика борба и, хвала Богу, успевали смо. Исто мислим да није ништа мање важно ни овде, у Републици Српској и Србији. Где год се крећете, видите латиницу. У Новом Саду натписи на више језика, а у Хрватској, на пример у Вуковару, где има доста Срба, нема ћирилице ако их је мање од 30%. То је једно добро које ми морамо преузети и неговати.

Када кажем православно богословље, мислим на нашу изворну науку Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Већ сада се може чути да ће доћи време када ће човек који исповеда православни катихизис бити сматран екстремистом и искључивим. Видећете — то време ће сигурно доћи. Према томе, компромис у вери не можемо правити. То, наравно, на првом месту морају показати вероучитељи у раду са децом, а онда и други — на факултетима, где се ради на другачији начин.

Ето, да вас не бих много замарао. Митрополит Хризостом је благословио да кажем неку реч. У сваком случају, знам шта треба радити и то ми није страно, али треба да се организујемо, направимо планове и програме и да их потом спроводимо у живот. Ту је и Митрополит, кога увек можемо консултовати — шта добро чинимо, шта треба појачати, а шта исправити.

Живели и благословите.

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска