У четвртак 22. јануара 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.

Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:

„Чули смо из звука данашњег Јеванђеља, како је Господ рекао својим ученицима «Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким, каже, хаљинама и да их поздрављају на улицама и желе прва места по синагогама и зачеља на гозбама». Овој реченици, браћо и сестре, ако хоћемо да будемо искрени, сваки од нас треба да препозна себе, јер сви ми на неки начин имамо неко мање, неко више гордости у себи. И сви ми некако волимо да се представљамо другачијима него што јесмо пред другима. А то све чинимо из гордости. А гордост је корен свакога греха. Гордост је корен сваке злобе, сваке мржње. И зато свети апостол Петар у данашњем прочитаном Апостолу на крају каже да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Хоћемо ли да имамо благодат Божију у себи? Треба да имамо прво смирења. А благодат, често то спомињем, то је у ствари Господ наш Исус Христос.

И заиста, ова реченица, да не идемо даље, коју Господ је рекао ученицима, можемо да извучемо поуку и да видимо шта то Господ наш Исус Христос тражи од нас. Тражи на првом месту да будемо искрени. Да будемо поштени. Да љубимо истину и да живимо истином. Истина је једна, то је Христос. А на ове речи наш српски народ је говорио, а то је да на супрот истине стоји лажа. И зато наш народ каже, у лажи су кратке ноге. Лаж ће се кад тад открити. И шта си онда урадио? Кога си лагао? Друге? Не. Лагао си себе. Да ли си друге обмањивао, тако што си себе хтео да представиш другачијим него што јеси? Ниси. Можда си неке обмануо, али на првом месту си себе обмануо. И што је најгоре, што си умислио да си их обмануо и да си управо их убедио супротно ономе, оно што јесмо или ти или ја.

Дакле, треба да живимо у истини, као што рекох, треба да живимо у поштењу, а истине нема ван живота у Христу. Нема живота ван истине Христове. Нема пута у живот и истину ван Христа. Зато је Господ наш Исус Христос једини он могао да каже за себе, ја сам пут истина и живот. А кад човек каже за себе да је истина, верујте, не можемо то прихватити, јер је човек кварљива роба, кварљива роба, што би рекао наш народ. Човек, кад истиче да је он истина, он у ствари говори оно што потискује у њему, да није истина. Али хоће да се претвори, као и претвара у истину. Дакле, браћо и сестре, зашто је, можемо поставити питање, зашто је Богочовек Исус Христос основа истине за род људски? Зашто? Зато што је он решио сва питања које муче и да тако кажем која гризу дух људски, а то је питање живота и смрти. На то питање једино је Господ одговорио својим страдањем и својим васкрсењем.

Дакле, питање овде, ради се о питању добра и зла. Питање у ствари неба и земље. Јер човек, како живи овде на земљи, о тога му зависи живот на небу, браћо и сестре. И питање, то је питање, опет понављам, истине и лажи. Како је то дивно кад човек се служи истином. Таквог човека Бог воли. А таквог човека воле људи, браћо и сестре. Ко воли лажљивог човека? Ко воли човека који је се фарисејски понаша? Па никога не може да воли. Воле га само они који су исти као он. Дакле, браћо и сестре, овде је питање истине и лажи, али је у исто време питање љубави и мржње. Питање правде и неправде. Једном речју, питање Бога и човека. Бога и човека, браћо и сестре. Дакле, питање човекове искрености према Богу и према ближњима. На супрот истини и искрености, стоји то лицемерство. Стоји то фарисејство о коме говори данашње Јеванђеље.

А кад читамо Јеванђеље, ми ћемо видети да је Господ највише осуђивао фарисејство, браћо и сестре, и лицемерство. Можемо ми да се претварамо како год хоћемо. Можемо, нажалост, и да обманемо некога. Али не можемо да обманемо Христа. Он је срцезналац. Он зна не само шта смо ми грешили, браћо и сестре, него он као Бог зна и шта ћемо још да грешимо до краја живота. Па кад знамо да је Бог све знајући, онда зашто хоћу да угодим човеку, а не ћу да угодим Богу? Али кад треба да угодимо и човеку, јер кад угађамо човека на божански начин, кад угађамо човеку на рачун истине да тако кажем и правде, онда ми угађамо и Богу. Јер је човек одсјај и слика Божија. И зато оно што често говорим, ми преко другога, преко ближњега долазимо до Бога и преко ближњега долазимо преко Бога, браћо и сестре. Дакле, Господ је, кажем, све то осуђивао, а шта је то у ствари лицемерство, шта је то, браћо и сестре, фарисејство? То је, што каже наш народ, претварање. И кад неко ће да процени човека, зна човека, ма он се каже претвара. Е кад човек процени човека и каже да се претвара, ако је такав, а шта да кажемо за Бога, како он процењује човека? Бог процењује човека на основу његове вере, на основу његове љубави, на основу његове наде, на основу његове искрености, браћо и сестре. И Бог процењује човека на основу његовог срца. То је, да нас позива тиме Бог, да мало уђемо у своје срце, да погледамо себе и срца, да се бавимо својим срцем, ко је у нашем срцу, а не да се бавимо ко је у туђем срцу.

Очисти ти човече, хришћанине своје срце, а она и других, ако има и прљаво срце, кад види да сам ти и ја очистили своје срце, па он не може, он може једно време да тера по своме, што би рекао наш народ, а једног дана ће сватити, приметити, па чекај, овај човек има у срцу Бога, овај човек има љубав у срцу своме, а шта имам ја? Имам другога, ја имам уместо љубави мржњу, а мржња је зло. А ми мислимо, замрзо сам човека, али то није ништа страшно, како да није страшно, човек? Чим си замрзо некога, ти си изопачио свој ум, ти си изопачио свој разум и почео си да узимаш у своје руке суд Божији, да узимаш процену Божију, да тако кажем, да узимаш у своје руке правду Божију, па почињеш ти своју правду да намећеш другоме, и још кад други тај не прими ту твоју правду моју, није важно, ми ода почињемо тог човека да одбацујемо, почињемо да га мрзимо. Зашто? То је све опет зато што човек хоће свакога другога да натера, да тако кажем, да буде као он, а он себе не проверава. Је ли он у Богу? Је ли он у истини? Је ли он у правди? Је ли тај човек у цркви? Не само да кажемо јесам цркви зато што сам крштен, али да ли живим црквом? Шта за мене представља црква? Да ли је то само ова грађевина? Јесте, и ова је грађевина, слика цркве, тела Христовога, браћо и сестре. Али шта је то, опет да се вратим, то фарисејство, шта је то лицемерство? То је, у свари, претварање када ја хоћу да представим себе бољим од других. Паметнији, способнији, ученији. Људи могу бити ученији од других, то је тачно. А која је то корист од учености такве врсте, када је та ученост, уместо да те привела Богу и смирењу, она те одвојила од Бога и још ти таква гордост, да се гордиш, да машемо неким дипломама, да мешамо овим. Шта нам реди свака друга диплома, ако нисмо стекли диплому да живимо по Богу. И да живимо са Богом, и да живимо у љубави са Богу и са љубави са ближњима.

И зато, када човек тако представља себе другачијим него што јесте, он несвесно у ствари показује, говори шта је он. Говори оно што он није, али га савест опомиње ниси то што говориш. Али он хоће баш да докаже супротно. Јер му је стало, таком човеку је стало шта други мисле о мени, шта људи мисле о мени, а не да замишља шта Бог мисли о мени. Истина, врло је важно да знамо и шта други мисле о нама. Али ако смо добри, честити, поштени, људи ће о нама тако и мислити. Али ако нисмо, то ћу ја, ти, да управо убеђујемо другога да сам ја бољи него што други мисле о мени, никакве користи од тога немамо. То је претеривање мере људске. Дакле, зашто човек то ради? Зашто да прикријем пред људима своје мане, своје недостатке? Зашто да се претварам кад имамо онога који је срце зналац? Зашто то да радимо? Ми тиме хоћемо да управо своје мане, своје недостатке не само да прикријемо, него своје мане хоћу да претворим у врлине. Ти си човече у страшној заблуди. Кад хоћеш и зло твоје и мржњу твоју да претвориш у љубав и мржњу. Па нису ни други, опростите што тако кажем, луди. Па други који има бар вере у Бога, који живи истином Божијом. Њему Бог открива да он упозна и срце другога. Али само који верује у Бога, који живи са Богом и понављам који живи у истини са Богом. Људи се обично претварају, па кажу ја живим по закону, ја живим по правилима, али ти изгледате си ти и ја измислио закон. Као што људи измишљају и Јеванђеља. Па мисле, измислио сам Јеванђеље и мени то одговара. Значи ја се нисам прилагодио Јеванђељу, него хоћу Јеванђеље да прилагодим себи. Нисам се прилагодио Богу, него Бога да прилагодим спрам себе. Нисам се прилагодио Истини, него прилагодио сам се неистини. Тако човек обмањује Себе, па почне да схвата како је формалност оно што је право, а не суштина. Та формалност ће нас отерати далеко од Бога, од истине, од ближњега. Дакле, кад ја хоћу ту своју формалност, да наметнем другоме. А зашто формалност намећемо? Зато што ја не разумем шта је истина. А истина није у формалности. Истина је у животу. Да ли живимо истином или не живимо истином. Другим речима да треба да, хоћу да товарим на друге оно што ја не испуњавам. И зато Господ каже у Јеванђељу да такви људи товаре бремена на друге, а својим прстом неће да им помогну да носе то бреме живота. А сваки од нас има своје бреме живота. И ако не понесемо бреме другога, неће ни други понети наше бреме. Ако не понесемо бреме другога, неће ни наше Бог да преузме. Зато Господ каже, дођите сви који сте уморни, натоварени, ја ћу вас одморити. Од чега нас то Бог одмара? Па од греха. Јер сваки други умор, може човек да нађе начин и да се одмори. Оно што кажу, копам, орем данас, не знам шта радим, па седнем, легнем, одморим се. Али то није исто како треба да се одморим од греха. Грех је тај који стално вуче човека ка доле, ка земљи. А шта га вуче? Гордост. Вуче га то што неће да испуне ништа, оно што је божанско. Ти људи који тако товаре, причају другоме, ти требаш да будеш такав, такав, такав, а какав си ти? Какав сам ја? Али постављамо себи питање или само постављамо питање другоме. Господ за такве каже, они тако говоре, али тако не чине. Ето, ту можемо бити јесмо ли хришћани.

Зато да се, молимо Богу, браћо и сестре, да нам Господ помогне да будемо, браћо и сестре, искрени. Да будемо поштени. Јер то што дајемо, то нам се враћа, то нам се враћа, браћо и сестре. Неко ће казати, па ја волим једног, то неке људе, али ми не узвраћају. Па немој да се оптерећујеш тиме. Ти даље воли њих. То он што тебе не узраћа љубављу, то он ће дати одговор пред оним горе. А ти ћеш дати одговор ако га ниси волео. Даћеш одговор ако си се претварао. Да га волиш, а у суштини га не волиш. Или, волим онога од кога имам само корист. Па која је то љубав? То није љубав. То је, браће и сестре, оно право лицемерство. А љубав ништа не тражи. Она се даје да се не очекује ништа за узврат, а тек онда кад тако дајеш и не очекујеш, е, тек ти се онда враћа. Љубав за љубав. Али не можемо тражити од других да нас други воле, а ми другога да не волимо. Ту треба да победимо себе, браћо и сестре. Али не можемо себе победити све док та клица гордости, опет ћу поменути, та клица нарцисоидности, која само мисли о себи, која хоће да, браћо и сестре, каже, ја сам центар света. Од мене све зависи. Ја сам пример свакоме. А коме си пример кад ниси пример себе? Буди себи пример, добар пример, па ћеш бити пример и другима. Ниси добар пример себи, па нећеш бити ни другоме. А онда како ће те тај други воли? Како ће у теби тај други имати поверење, ако не служимо се истином, него се служимо лажом. Зато нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се ослобађамо тог фарисејства, тог лицемерства. Да се не претварамо другачији него што јесмо, него да гледамо себе, да сагледам себе какав сам, али кад сагледам себе, да признам себи себе, е, тешко себе признаје. Све за све што учинимо, тражимо одговор, изговор. Па то сам учинио због тога, то сам учинио због тога. Значи, кад сам учинио зло, имам милости према себи. Али кад је онај други учинио што није треба, е, ту нема милости према њему. Ту нећу да кажем да је он имао ту невољу, па је учинио, али себи увек говорим, е, ја сам то из невоље учинио. Која ти је невоља? Па највећа ти је невоља што ниси са Богом, што ниси са истином. То ти је највећа невоља. Нека је срећно и благословено наше сабрање.

Бог вас благословио.“

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је и присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.

протођакон Мирослав Василијевић

Извор, фото: Епархија шумадијска