Предмет ове студије, чији је аутор политички философ и ректор Руског православног универзитета Светог Јована Богослова А. В. Шчипков, јесте дипломатска делатност Ватикана у евроазијском и азијском простору, на територијама које обухватају Казахстан, Киргизију, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан, као и Авганистан и Монголију. Ова појачана активност Ватикана сведочи о преоријентацији Католичке цркве ка правцу Глобалног југа, и повезана је са чињеницом да је, у контексту спорог и постепеног процеса децентрализације света, започела борба за утицај над Глобалним југом, која — у случају успеха глобалистичких структура — може успорити прелазак ка мултиполарном светском поретку. Значајна тачка ватиканске политике у Азији јесте неоекологизам, повезан са појмом „интегралне екологије“ и идеалом такозване „хришћанске лево-зелене државе“, као и са схватањем планете као „јединственог живог организма“. Реч је о облику окултно-езотеријског неоглобализма либералне оријентације, који се представља као морални и духовни одговор на савремене глобалне изазове. Истовремено, Ватикан интензивира културни дијалог и партнерске односе са државама светске „периферије“. Анализа азијске стратегије Ватикана омогућава уочавање преплитања два супротна, али међусобно повезана процеса: политизације религије и религијске трансформације политике. Деловање Ватикана у потпуности је уклопљено у шири контекст глобалне политике, при чему глобализам све чешће говори „у име“ периферије. Успех ове преоријентације ка периферији омогућио би Западу да искористи део политичког ресурса Глобалног југа ради контроле над Европом, супротстављања Русији и, потенцијално, Кини. У глобалном контексту, католички прозелитизам и данас, као и у прошлости, функционише као облик „меке силе“ вестернизације и промовисања европских вредности.

Данас Ватикан остаје један од утицајних светских политичких центара. То је, напослетку повезано са високом активношћу његовог дипломатског корпуса. Посебна улога дипломатије условљена је самом специфичношћу католичког прозелитизма: није случајно што је садашњи папа Лав XIV (Роберт Превост), након ступања на папски престо, наглашавао да папска дипломатија представља израз саме идеје „васељенскости“ Цркве.

Као што је познато, амерички кардинали практично никада нису разматрани као кандидати за Свету столицу, иако папа Лав XIV има америчко порекло. Ипак, његово ступање на папски престо протекло је без озбиљних расправа и унутрашњих сукоба. По свему судећи, то сведочи о високом степену контроле трамповске администрације над политичким ресурсом Ватикана, као и о историјском континуитету његовог политичког курса.
У последње време, у оквиру овог курса, све изразитије се издваја азијски вектор. Приметно је појачавање активности Ватикана на простору који обухвата Казахстан, Киргизију, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан, као и Авганистан и Монголију. На том подручју делује колегијално тело Католичке цркве које обједињује све регионалне католичке епископе — Конференција католичких епископа Централне Азије (ККЕЦА).

Неопходно је указати на разлоге који објашњавају посебну пажњу посвећену овој географској зони. Проблем за ватиканску дипломатију не лежи у самом азијском региону као таквом. Њен циљ у последње време јесте све активније учешће у све заоштренијој борби водећих светских актера за Глобални Југ. Без таквог ангажмана било би немогуће очувати утицај и ауторитет Свете столице, као уосталом и било ког другог савременог центра политичке моћи. Управо зато, како данас истичу бројни посматрачи и аналитичари, у овом простору „кључни регионални актери прибегавају употреби свих расположивих инструмената ради преобликовања равнотеже снага у своју корист“ (Дјаченко, 2025).

Међутим, католичко учешће у овој политичкој „кампањи“ поседује сопствену специфичност. Како наглашава А. В. Михалев у свом раду о борби за лидерство на Глобалном Југу, у случају Ватикана „не ради се једноставно о ауторитету, већ управо о црквеном појму auctoritas, који је током читавог средњег века и раног новог века коришћен у политичким доктринама католичких философа“ (Михалев, 2025). За Римокатоличку цркву лидерство у регионима Глобалног Југа одавно представља приоритет: оно је постало нови мисионарски вектор још у време претходног папе Франциска, када је овај приступ и добио свој назив — „концепција периферије“.
Као претпоставка за његову реализацију може се посматрати чак и сам избор папског имена Фрања. То је очигледна алузија на личност најистакнутијег покровитеља сиромашних и прогоњених у историји Католичке цркве. Како истиче В. А. Баташов, папа Фрања, „свесно бирајући лик папе ‘сиромашних и за сиромашне’, папе ‘са краја света’… даје јасно идеолошко обележје свом понтификату и сам се упућује ка периферији“ (Баташов, 2025). Започета преоријентација Цркве „са севера ка југу“ обухватила је и масовна именовања кардинала из Африке, Азије и Латинске Америке, као и стална путовања понтифекса на „периферију“, што данас омогућава да се чак говори и о томе да се „папа Фрања испољава као ‘антизападни’ папа…“(Дјаченко, 2025).

Значајно је да сам појам „Глобални Југ“ не потиче однекуд, већ управо из католичких научних медија, тачније — из часописа Commonweal, и да тек накнадно стиче трајно место у светској научној литератури социјално-економске тематике. Ова појава, која датира с краја шездесетих година XX века, може се сматрати својеврсним предзнаком данашње ситуације, будући да је однедавно „већина католика у свету концентрисана на Глобалном Југу“, те се може тврдити, како је то учинио кардинал Роберт Сара, да „Црква више није европоцентрична“…

Данас је мисионарска делатност Римокатоличке цркве полицентрична, а у вези са значајем азијског вектора, како истиче А. В. Михалев, све чешће се може уочити употреба термина „Католистан“. „Илустративан пример“, пише он, „представља убрзан раст броја католика током 2010–2020-их година у Казахстану, где су још донедавно у средини руског становништва биле снажно заступљене позиције Православља“ (Михалев, 2025). Не може се занемарити да ова тенденција представља озбиљан разлог за забринутост у Русији.

За време папе Лава XIV, мисионарска активност Ватикана ће, уз очување општег континуитета курса, по свој прилици добити додатне подстицаје. Истовремено, услед промене геополитичког контекста, већ данас је у току њена дубинска трансформација. Раније формирани мисионарско-дипломатски дискурс допуњава се наративима повезаним са екуменизмом, новим екологизмом, при чему и даље остаје присутна условно левичарска реторика која позива на бригу о људима који живе „на крају света“, односно о планетарној већини.

У овој ситуацији посебну пажњу привлачи логика употребе појма политичко-економске периферије у радовима већ поменутог В. А. Баташова. Као што је познато, овај појам је у науку уведен захваљујући школи светско-системске анализе, а своју широку примену дугује пре свега напорима социолога, економисте и филозофа Имануила Валерстина. Овај аутор је у својој концепцији светског система користио дихотомну осу „центар–периферија“, којом је објашњавао општу логику капитализма: закономерности извоза капитала из зависних земаља, неповољан положај тих земаља у оквиру светске поделе рада и, као последицу тога, конзервацију њихове заосталости. 

В. А. Баташов, са своје стране, истиче: „Приступ папе Франциска ‘периферији’ реализује се у два правца. С једне стране, реч је о социјално-економској периферији, која обухвата земље и људе који су се нашли на маргинама капитализма. С друге стране, реч је о нетрадиционалним епархијама Глобалног Југа и мисионарству унутар самог региона. Развијајући сваки од ових праваца, понтифекс је проширивао сферу свог утицаја“ (Баташов, 2025). На тај начин, по мишљењу истраживача, унутар светског система посебну пажњу изискује религијска специфичност појединих територија, која је тесно повезана са њиховим социјално-економским статусом и која отвара могућности посредног утицаја на политичко-економске процесе. Управо кроз рад са овом специфичношћу, у режиму међукултурног и међурелигијског дијалога, уз активну примену екуменистичке реторике, Ватикан и други глобалистички центри рачунају на постепено остваривање дугорочних културних, политичких и економских циљева на просторима Глобалног Југа.

Као најстарији геополитички актер, Ватикан се у почетку позиционирао као политички центар „друге“, конзервативне Европе — Европе старе аристократије, незадовољне доминацијом либералних стандарда и финансијских институција. Међутим, током последњих деценија уочљив је јасан заокрет Свете столице ка евроатлантском простору и неоглобализму. Стога, упркос свој изузетности, савремени Ватикан своју дипломатију обликује у оквирима опште политичке линије глобалистичких елита, а тај вектор у потпуности долази до изражаја управо на азијском правцу.

Значајан мисионарско-политички наратив Ватикана представља неоекологизам, који у себе укључује концепцију „интегралне екологије“.

Још 2015. године, претходник садашњег папе објавио је енциклику Laudato si’ (лат. „Хвала ти“), чији је кључни појам управо „интегрална екологија“. Овај појам подразумева одређени идеални модел ка коме је неопходно стремити ради „спасења“ наше планете и њеног становништва. Као саставни елементи тог модела проглашени су „хришћанска лево-зелена држава“, са нагласком на „локалне, аутохтоне вредности, рад и производе настале у оквиру заједнице, бригу о људима и животињама, као и послушност Божјем љубећем науму“ (Николајев, 2025). На тај начин може се говорити о укључивању у ватикански дискурс мотива неопантеизма и езотеризма, као и идеје „обожења“ природе. Ипак, сви ови елементи у „интегралној екологији“ испреплетени су са хришћанским идејама. Овај правац може се означити као посебан случај шире програмске матрице глобалистичког „обнављања“, односно неоглобализма, или, другачије речено, „духовног глобализма“ (израз се доследно употребљава под наводницима).

Чак и површна анализа азијске стратегије Ватикана омогућава да се у његовом деловању уочи преплитање два супротна, али истовремено међусобно условљена процеса: политизације религије и религијске трансформације политике. Овај синхроницитет може се тумачити и као упечатљив феномен периода метамодерне, за који је карактеристично обиље социјалних, културних и политичких хибрида, укључујући, на пример, хибрид рата и дипломатије. У овом случају, међутим, хибридност има веома дубоке историјске корене. Не би било претерано тврдити да је сама западна религиозност била и остала слушкиња политике. У европском менталитету једно се увек мешало са другим: вера са „цивилизацијом“, катехизација са колонизацијом. Двоверје представља саму суштину западне културе, која је од Рима преузела знатно више него од Јерусалима, што је Запад на крају и довело до преображаја у техногену и дигиталну цивилизацију. У том контексту, католички прозелитизам је био и остао средство „меке силе“ вестернизације и промовисања европских вредности.

Посебно је, међутим, упадљиво то што управо у оквирима делатности Римокатоличке цркве политичка димензија религиозности делује као најограничније и најфундаменталније својство, будући да је она овде условљена католичким схватањем васељенскости, а не модернистичким „технологијама“. Ова околност је одувек остављала снажан печат и на стил мисионарске и дипломатске делатности Ватикана. Док је за протестантске организације од деведесетих година XX века био карактеристичан масовни и агресивни прозелитизам, који је у појединим случајевима производио ефекат супротан очекиваном (Џоробекова, Рахимов, Ларионов, 2025), ватикански приступ споља делује знатно умереније и често се ослања на успостављање културних веза.

На азијском правцу ова „културализација“ дипломатије нарочито је уочљива. Тако се, на пример, у оквиру контаката које је Ватикан успоставио у Монголији, говори о позитивном преосмишљавању историјске улоге Џингис-кана. „Личност Џингис-кана, идеја Pax mongolica и искуство дипломатије XIII века“, пише Н. В. Дјаченко, „користе се од стране Свете столице ради легитимисања универзалистичке агенде — праведности, еколошке одрживости и међурелигијског сагласја. Оваква интерпретација прошлости одговара логици политике сећања, у чијим оквирима се историјско наслеђе преосмишљава и симболички мобилише ради формирања универзалних вредносних основа савремене међународне агенде“ (Дјаченко, 2025).

Међутим, овај наизглед „меки“ културалистички приступ у својој основи открива чврст и јасан политички темељ. Тако, на пример, „ширење међурелигијског дијалога са муслиманским државама (…) подразумева ‘разводњавање’ муслиманских догми, које треба да формирају другачије представе о разумевању религије Истока“, као и „формирање другачије елите у муслиманским друштвима“. Другим речима, „ислам је изложен изузетно снажном притиску Ватикана, за који трансформација ислама и његових учења представља дугорочни пројекат“, закључује Сергеј Жиљцов (Жиљцов, 2025).

Следећи корак у објашњењу дипломатске делатности Ватикана подразумева одговор на питање: које место заузима његова сопствена стратегија у оквиру укупног неоглобалистичког пројекта. Зарад тога, неопходно је формулисати савремени кредо неоглобализма.

Класични пројекат западне модернизације био је једнолинијски. Он је полазио од претпоставке да сва друштва и културе морају „ући у модерност“ под условима доминантног протестантско-просветитељског модела, који је представљан као наводно универзалан и општечовечански. Цена таквог уласка било је одбацивање сопствених традиција. Крајњи исход развоја ове идеје био је концепт „краја историје“ Френсиса Фукујаме, а затим и његово симболичко повлачење од стране самог аутора.

Данас је класични глобализам исцрпљен, а на његово место долази „нови“, хибридни глобализам, односно неоглобализам — покушај „надоградње“ већ постојећег система.

Запад настоји да очува себе као језгро глобалног система, иако више није у стању да поуздано контролише периферију. Као излаз из ове ситуације, глобална управљачка класа види концепцију „интеграције у периферији“, чија се суштина састоји у настојању да се светске маргине „предводе“, било делимично или чак сасвим фиктивно, уз привидно уважавање њихових интереса. Ова концепција служи као политичко и идеолошко покриће за успостављање још чвршће зависности периферије од западних — данас већ озбиљно унутрашње подељених — центара моћи.

Реализацију овог задатка додатно отежавају општи глобални кризни процеси, пре свега постепени, али постојани губитак финансијског, а затим и војно-политичког управљања глобалним процесима у појединим регионима. Растућа неефикасност либерално-монетаристичких метода економског управљања доводи у питање читаву конструкцију финансијско-дигиталног капитализма, који је наследио индустријски капитализам и који се већ трансформише у неофеудализам. Као начин превазилажења ових проблема, глобална управљачка елита предлаже кориговани финансијско-економски модел заснован на новој симболичкој ренти. Идеологију репродукције те ренте чине два кључна дискурса: учешће у развоју периферије (Глобалног Југа) и нови („интегрални“) екологизам, односно еколошки квазиконзерватизам. Захваљујући овим дискурсима, становништво земаља бившег Трећег света и азијског дела бившег СССР-а као да бива укључено — или барем стиче утисак да је укључено — у круг корисника новог пројекта. Реч је о најнижој карики неоглобалистичке пирамиде и њеном последњем ресурсу.

Раније је становништво периферије фактички плаћало опстанак западне средње класе — кроз извоз капитала, нееквивалентну размену, контролу емисије новца и потискивање у неповољне нише светске поделе рада, као што су сировински или монтажни сектори. Данас је некадашњи „Трећи свет“ приморан да поверује да и сам може постати нова, сада већ глобална средња класа. Ову шансу реализоваће само они који први успеју да се интегришу у посткризну неоглобалистичку матрицу. У оквиру ове матрице, директна и оштра вестернизација бива замењена посредованом, заснованом на културном дијалогу и „партнерству“. Такво партнерство усмерено је против „непартнера“ — оних који нису стигли, нису желели или нису били у стању да се уклопе у пројекат, или су једноставно закаснили. Надметање периферних земаља у настојању да уђу у нову „партнерску групу“ Запада има свој системски еквивалент — надметање западних центара моћи у овладавању Глобалним Југом. Реч је о узајамном кретању, или, прецизније речено, о две стране истог процеса.

Инверзни карактер идеолошких промена показује наличје такозваног „глобалног света“: проблеми унутар система који је усмерен на фактичко пљачкање периферија данас почињу да погађају саме интересе метропола и транснационалних елита. Њима постаје све теже да одржавају контролу над ситуацијом помоћу конвенционалних инструмената управљања. То гура глобалну ситуацију ка стању контролисаног, а у коначници и неконтролисаног хаоса. Због тога неоглобалистички тренд блиске будућности сасвим може објединити хибридне сукобе и терористичка дејства са механизмима „меке силе“, културним иницијативама и новом социјалном реториком леволибералног типа, која укључује наративе економске деколонизације, приоритетног развоја периферије и „интегралног“, метафизички и окултистички преосмишљеног, екологизма.

Као резиме, можемо констатовати да светски систем постаје све дискретнији. На политичко-идеолошком нивоу границе између центра и периферије се замагљују, иако се у економском смислу тиме само додатно учвршћује улога западних центара као прималаца у односу на периферне економске донаторе. Ово још увек површинско разливање политичких граница, донекле унапред предвиђајући развој догађаја, описујемо као ситуацију многополарности. Међутим, глобалистички табор ту ситуацију тумачи на свој начин: као унутрашње продирање у простор Глобалног Југа, уместо директне контроле и „глобалне доминације“ карактеристичне за период 1990–2000-их година. Зато глобализам све чешће говори „у име“ периферије, коригујући ранију реторику, али не одустајући од сопствених интереса.

Борба за Глобални Југ, која је започела у контексту постепене децентрализације света, у случају успеха глобалистичких снага могла би озбиљно да успори процесе деглобализације и преласка ка вишеполарном поретку. Такав успех значио би повећану могућност да се обезбеде подршка и лојалност значајног дела Глобалног Југа, као и коришћење његовог политичког ресурса у супротстављању Русији и, могуће, Кини. Он би омогућио делу западних елита да у будућности формирају нове центре моћи, да постану један од тих центара и да поврате делимично изгубљену контролу над глобалним процесима, блокирајући тиме „вишеполарни“ вектор развоја.

Политика Ватикана, који се налази у орбити глобалистичког утицаја, подређена је управо овој логици. Ватикану је намењена посебна улога у настојањима да се спасе и „обнови“ глобалистички пројекат који се налази у системској кризи. Стога се неоглобалистичка агенда намеће, између осталог, и посредством католичке експанзије, која представља једно од средстава утицаја на културну и политичко-економску ситуацију у свету. Данас је Ватикан у пуној мери укључен у борбу за Глобални Југ. Мисионарење представља његов политички инструмент, а деловање унутар „периферије“ помоћу тог инструмента постаје све интензивније. При томе, на источном правцу отворени ватикански прозелитизам уступа место споријој стратегији, заснованој на механизмима „меке силе“, реторици „дијалога култура“, екуменизма, „интегралног“ екологизма и социјалног развоја периферије. Онај ко у овој борби стекне предност моћи ће да се ослони на ресурсе Глобалног Југа током предстојећег финансијског слома, политичке хаотизације и преласка ка новим моделима развоја.

Тако изгледа актуелна политичка логика мисионарске стратегије Ватикана. Дубље и систематичније проучавање политичког мисионарства Ватикана требало би да као свој предмет узме дихотомију „вестернизације“ и „катехизације“, која, пак, произлази из дихотомије вишег реда — „религије“ и „цивилизације“. Управо ова дихотомија у коначном исходу одређује преплитање политичког и религиозног у европској култури, укључујући и оквире католичког прозелитизма.

Списак литетатуре:
1.    Баташов В.А. Франциск — папа Глобального Юга: миссионерство на периферии.
2.    Джоробекова А.Э., Рахимов К.К. , Ларионов К.А. Святой Престол и Кыргызстан: история, институциональное развитие и перспективы двустороннего сотрудничества.
3.    Дьяченко Н.В. Католическая церковь в современной Монголии.
4.    Жильцов С. Таджикистан в политике Ватикана: основные направления.
5.    Михалев А.В. Дипломатия Ватикана в современной Центральной Азии: борьба за лидерство на глобальном Юге?
6.    Николаев Н.П. Концепция «интегральной экологии» как идеологическое ядро Laudato Si.

Извор, фото: Patriarchia.ru

Превод са руског редакција портала "Живот Цркве"