Мало позната чињеница о позиву СПЦ загребачком кардиналу Фрањи Кухарићу да посети Јасеновац приликом освећења тамошње цркве септембра 1984. године, и његово одбијање да то учини, отвара нова питања у крајње компликованим односима Цркве у Хрвата – Ватикана и Српске православне цркве.

^{Тако је говорио митрополит Јован (Павловић)}

           Био је то стари, добри интервју, у већ „начетом“ али НИН-у „уједињених аутора“ 1989. године. То је била година пада Берлинског зида, а и драматична година за Југославију; сами артефакти да је насловна тема тог броја од 6. октобра 1989. била „Војска и Југославија“, а да је главни ауторски текст био чланак професорке Мире Марковић „Реформа и Југославија“, говоре за себе.

            Интервју је настао на основу четири поподневна разговора у здању Патријаршије између митрополита загребачко-љубљанског Јована (Павловића), тада због болести патријарха Германа и мјестобљуститеља патријарашког трона, и новинара са нарочитим слухом за нијансе, Светислава Спасојевића.

            „Кад сам са митрополитом завршавао разговор, о било којој области, која је привлачила његову или моју знатижељу, он се изнова, бирајући речи, па чак и њихово интонирање, враћао несрећи Срба у Лици, Банији, Кордуну, Далмацији, Славонији...“, пише Спасојевић. И додаје: понављао је митрополит како они, Срби у Хрватској, нису Власи, хрватски Срби, гркоисточњаци, или Боже ме сачувај, гастарбајтери расељени широм Европе: „Ми смо недељиви део српског народа и припадници Српске православне цркве“. „Да ли је могућно да неко, после толико жртава које смо ми Срби дали да би то своје опредељење показали, може у то да посумња?“, питао се митрополит Јован. „Јесте да ми је Хрватска отаџбина, али ја сам Србин и не желим да се та два добра одричем, или да ми их било ко одузима“

            „Родио сам се у Хрватској и растао са Хрватима“, говори митрополит Јован, „они су део мог бића и  одвајати ме од њих, значи узимати део мене. Тако је са свим Србима у Хрватској. Не бих могао да преживим ако би данашња хапшења и суђења Срба доживео као почетак рата 1941. године. То би било проклетство. Страшно је што правимо поређења. Требало је на много мудрији и мирнији начин решавати конфликте. Некима је стало да се страсти распале. Ми Срби у Хрватској смо везани за своја села, поља, школе, гробове. Векови су за нама. Ишчупати човека из средине у којој је поникао, велики је и неопростив грех. То је изгон, геноцид...Нашу оданост југословенству никако неће да схвате. Па, нас Срба има широм Југославије и ми смо, напросто, принуђени да будемо Југословени.“

^{Ко је био митрополит Јован?}

            Митрополит загребачко-љубљански Јован (Павловић) рођен је 1936. у селу Мединци код Подравске Слатине. Завршио је Богословију и Богословски факултет у Београду, а на последипломским студијама у Немачкој упознао је добро католичку теологију, али и византологију код тада чувеног професора Бека. Замонашио се у манастиру Крка, где је касније био духовник бројним нашим будућим епископима. Остала су многа сведочанства о његовом богатом духовно-литургијском искуству, али и изузетној општој култури.

            Време у коме разговара са Светиславом Спасојевићем било је обележено хапшењем и суђењем Јовану Опачићу поводом Видовданске прославе са моштима Светог кнеза Лазара на Далматинском Косову. Митрополит Јован је сматрао да је том скупу требало да се обрати председник Председништва Хрватске и тако отклони узнемирење Срба због већ тада присутних захтева за раздвајање језика итд.

^{Односи са римокатолицима у Хрватској и Јасеновац}

            Још је говорио митрополит Јован о стављању на плећа Цркве одговорности за националну политику, опасности да се православље замени пуким националним, али и немогућности да се изолује од проблема национа:

            „Последња ствар коју бих као човек учинио, то је да доливам уље на ватру која се увелико разгорева. Бежање од истине када се говори о односима Срба и Хрвата у њиховој заједничкој држави Хрватској (подсетимо тада су Срби имали уставну конститутивност у Хрватској – прим. аутора), један је од уходанијих начина распаљивања националних страсти. Ја сам у свом селу, као дечак, гледао прекрштавање сељака, претварање православне у католичку цркву, њено рушење, бежање људи у Србију...И данас се упола гласа говори о исељавању. Ми смо грађани другог реда у сопственој отаџбини.“

            Једна од главних тема интервјуа била је она о односима са Римокатоличком црквом у Хрватској. Сарадња са њом, за разлику од оне са РКЦ у Словенији, по митрополиту Јовану, није била на завидној висини: „Између нас су оптерећења која смо наследили још из рата. Да би се цркве измириле и оба народа стекла више поверења једни у друге, потребно је да се догоди нешто слично што је, пре доста година, учинио Вили Брант у Варшави. Он је тада клекнуо на гроб невиних жртава фашизма и покајао се у име свог народа. И у Хрватској би требало тако нешто да се догоди. У јесен 1984. године, у договору са Светим архијерејским синодом, покушао сам да тако нешто организујем. На освећење цркве у Јасеновцу позвао сам племенитог кардинала Кухарића. Није дошао и тако је отишла унеповрат  идеална прилика о зближењу две цркве и што је још важније, два народа.“

            Последњих година навикли смо да о црквеним збивањима у Југославији осамдесетих највише читамо из хрватских извора, највише из истраживања вредног новинара, Дарка Худелиста. Зато је, чини се, важно ово подсећање и на српске изворе.

            А кардинала Фрању Кухарића тешко је било очекивати у Јасеновцу септембра те 1984. године. Јасеновац је, истина, он први пут споменуо на једној миси у Загребачкој катедрали фебруара 1981, рекавши „оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу“. Неки су то оцењивали као отварање „Цркве у Хрвата“ за тему Јасеновца, други, као крајње недовољан корак у суочавању са истином.

^{Шта се догодило у црквеном животу Југославије септембра 1984?}

            2. септембра 1984. године освећен је обновљени храм Светог Јована Крститеља, сада манастира, у Јасеновцу, у присуству, по различитим проценама између двадесет и педесет хиљада верника. Том приликом блаженопочиви патријарх Герман изговорио је следеће знамените речи:

            „Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива, преплиће са тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало – сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на клање (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: ‘Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу’“ (Јн. 16,2).

...
            „Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да ‘мржња замеће свађе, а љубав – прекрива све’ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на којем ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла ‘не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи’“ (I Кор,. 13, 5-7).

_{Фото: патријарх српски Герман у Јасеновцу 1984. поводом освећења обновљене цркве светог Јована Крститеља, извор: jadovno.com}

            Након овога историјског говора Свјатејши Патријарх Герман био је изложен нападима режимских српских националиста, највише Вука Драшковића, који су тврдили да се не сме опраштати (Драшковић је тада „богословствовао“ о томе како је и Христос бесно истерао трговце из Храма итд.).

            Седам дана доцније, 8-9. септембра исте године, одржан је у светилишту Марија Бистрица Национални еухаристијски конгрес Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата, коме је присуствовало, по различитим проценама, између 400 хиљада и милион људи. Папина посета конгресу је раније отказана током те године, а забележено је да је свако спомињање кардинала Алојзија Степинца, који је био зачетник идеје о таквом скупу, наилазило на френетичне аплаузе публике.

            Папу Војтилу је у Марији Бистрици предствљао бечки кардинал Фрнц Кенинг. Митрополит Јован Павловић, са још пет православних свештеника, присуствовао је скупу. Треба рећи да је и претходне недеље у Јасеновцу била висока бискупска делегација, али, како је горе описано, без кардинала Кухарића.

            Хрватски кардинал је, можебити, био киван, јер му је интервенцијом колективног шефа државе, Председништва СФРЈ, спречена папина посета Националном еухаристијском конгресу. Руководство Југославије желело је посету пољског папе, први званични позив упутио је као председник Председништва, Цвијетин Мијатовић, крајем 1980, али није желело да се та посета повезује са култом Степинца.

            Зато на најаве папине посете 1984, Председништво шаље нон пејпер у Ватикан у коме се износе разлози против и предлаже да папа посети Југославију, следеће, 1985, поводом 1150 година мисије Кирила и Методија.

            У том документу упућеном у Ватикан, износи се и став СПЦ:

            „У редовима Српске православне цркве влада мишљење да патријарх Герман није против тога да се сретне са папом, али да би папа уколико дође у Југославију ’требало да пружи јавну сатисфакцију српском народу за усташке злочине, тако што би одржао говор у Јасеновцу, у складу са његовим залагањем за мир у свету, верске и људске слободе’. Наглашава се да уколико папа то не би учинио а истовремено посетио гроб кардинала Степинца, до сусрета између патријарха Германа и њега не би могло да дође.“

            Став који је доспео у Ватикан, свакако је био познат и кардиналу Кухарићу. Одлучио се да игнорише Јасеновац. Непремостива препрека између две цркве и два народа се продубила.

Александар Живковић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: део интервјуа митрополита загребачког Јована (Павловића) НИН-у (архива аутора)

- Текстови објављени у рубрикама "Коментари" и "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције