Архијерејска литургија у манастиру Липар
Дана 2. јула 2026. године, када наша Света Црква прославља светог апостола Јуду, светог Пајсија Великог и светог Јована Шангајског и Сан–франциског Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Г.Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Липар уз саслужење свештенства и свештеномонаштва епархије шумадијске.
Митрополит се окупљеном народу обратио богонадахнутим речима:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре сабрали смо се данас у овом светом манастиру да служимо Свету Литургију. Да прославимо Бога, да прославимо Пресвету Богородицу и да прославимо Његовог угодника светог Јована Шангајског и Сан-франциског. Дошли смо да се поклонимо и да целивамо његову икону која се чува у овом светом манастиру. И заиста ми прослављамо великог угодника Божијег, великог молитвеника и можемо слободно рећи савременика нашег, који је нашега рода. Прослављамо њега коме је основ живота била вера и заиста он је вером живео. Његова вера није била вера у неку идеју или идеологију, нити вера у неког апстрактног бога, него вера у Господа нашега Исуса Христа, онога који је постао један од нас. То је вера у Живога Бога, вера која је начин живота, поверење у Бога Љубави. Каква је наша вера тако ће нам и бити у животу. Човек треба да има ширину, јер тако може у себе да смести целу васиону. Такав човек не прави разлику међу људима већ све смешта у своје срце. Такву ширину је имао свети Јован Шангајски и Сан-франциски чудотворац. Колико пута сам имао благослов да целивам његове свете мошти и колико сам пута осетио његове молитве на себи. И данас се могу видети реке народа који долази да целива његове свете мошти, то је плод његове вере у Христа. Није свети Јован само у Сан- франциску где се налазе његове мошти, нити је само на небу, он је у сваком верујућем човеку, и данас је овде са нама. Он није живео за себе, живео је за Бога, за Цркву и за ближње. За њега кажу да је светац који хода. Имао сам благослов да чујем од људи који кажу да и данас осећају његов ход и његово присуство. Кад год сам био поред моштију светог Јован осећао сам као да сам поред моштију светог Симеона, светог Симона и свете Анастасије. Као што рекох ми смо се данас окупили да служимо Свету Литургију, а на Светој Литургији су присутни, браћо и сестре, и они који су се упокојили и не само они него и анђели, тога се треба сећати кад долазимо на Свету Литургију, и куд ћемо веће радости него да осетимо присуство Бога, присуство анђела, присуство светиње. Литургија је Светиња над светињама. На Литургији је присутни Небо. На Литургији се срећу прошлост и будућност и ми ту имамо оно –сада- као тајну будуђег века. Ако сада не живимо том тајном нећемо је живети ни кад кренемо са овога света. Ми на Литургији постајемо једно са Богом. Свети Јован може и треба да нам буде пример у нашем животу, како се живи Христом, како треба да имамо смирење и љубав према ближњима, не према једном или према пар ближњих које ми одаберемо него према свим људима. Свети Јован није желео да га људи хвале, он се склањао од тога. А имали су шта код њега да хвале и да величају, његову велику веру. Људи који очекују хвалу то су јадни људи, они као да нису отворили Свети Писмо и тамо прочитали где каже апостол Павле да може да се хвали само Христом и својим недостацима. Свети Јован није ни имао канцеларију, његов живот се састојао у томе да иде од болнице до болнице, од затвора до затвора, да крштава, да теши, да причешћује. Он је ишао увек бос и кад су га у синоду опменули што иде бос и рекли му да купи ципеле, он их је купио али их није обуо на ноге већ их је носио око врата, и кад су га питали што није извршио што су му рекли, он је казао да јесу му рекли да купи ципеле али не и то како да их носи. У његовој соби и данас стоји све онако како је свети Јован оставио. Он од како се замонашио у Миљковом манастиру није легао у кревет, већ је спавао у једној фотељи. Један диван епископ који је учествовао у његовом опелу рекао је “Е наш Јоване никад ниси легао у удобнији кревет до сада у овај мртвачки сандук.”
Тамо у његовој соби има само једна комода са неколико књига и постоји његова панакамилавка и то се не помиче. Кад је служио Свету Литургију на једном изнајмљеном спрату, па по завршетку је испомерао распоред свих икона, увек је са собом имао икону нашег светог Саве коју закива на Царске Двери и каже народу ако хоћете мој благослов ову икону не смете никад померити са овога места. Одслужио је Свету Литургију, причестио се и упокојио. Свети Јован није живео за себе, живео је за Бога и за друге људе. И светитељи су имали своје слабости али су знали за своје слабости и трудили су се да се исправе. Свети Јован је увек био на том узлазном путу и бојао се да не склизне са тога пута. Њега су оптужили да је украо новац када је градио велику цркву у Сан –франциску и изведу га на суд, судија га пита да ли признаје а он одговара да ако тако кажу нек буде да је тако. Судија га је питао “да ли заиста владико прихваташ ово зашта те оптужују” и он је рекао да прихвата. Само што је свети Јован изашао из суднице овај који га је осудио пао је мртав. Ето како Бог прославља оне који имају смирења. Живео је свети Јован у времену када је било доста млаких људи. Али је зато његов живот био пун вере и ревности и тако је загревао те млаке и хладне људе. Када је отишао у Кину на хиљаде кинеза је крстио у православље. Он је икрено волео народ. Говорио је да вера која је темељ и корен свих врлина заједно са смирењем свој врхунац има у љубави према Богу и према ближњима. Он је себе свакога дана распињао за Христа. Свети оци кажу да у Рају нема ниједнога који није претрпео распеће. Нека нам свети Јован буде пример како се може живети и треба живети у свим временима и у свим приликама и неприликама. Величина је у смирењу, а не у гордости и у сујети. Нека је срећан празник светога Јована и нека нам је на здравље и на спасење Свето Причешће.
Бог вас благословио!”
Пререзан је и славски колач у славу Божију, а у част светога Јована. Након Свете Литургије уприличена је трпеза љубави коју је припремила игуманија Тавита са сестринством.
Свештеник Срђан Ђорђевић




Извор, фото: Епархија шумадијска