Богдан Деспотовић: Ударац на догмате: концепција о примату константинопољског патријарха
Недавни интервју митрополита халкидонског Емануила грчком листу „Катимерини“ поново је избацио у први план тему коју на Фанару радије заодевају у китњасте метафоре, али која представља темпирану мину под темељима васељенског Православља. Реч је о претензијама константинопољског патријарха на статус „главе“ целе Православне цркве.
„Први без једнаких“
У тексту интервјуа митрополит Емануил директно назива патријарха Вартоломеја „Предстојатељем Православља“ (грч. Ο Προκαθήμενος της Ορθοδοξίας), супротстављајући „слободу Фанара“ наводној „ропској зависности“ појединих других Помесних цркава. Међутим, иза ове патетике крије се опасно еклисиолошко скретање.
Митрополит је, можда и нежелећи, потврдио бојазни које је Руска православна црква формулисала у документу „О искривљавању православног учења о Цркви у делима јерархије Цариградске Патријаршије и говорима њених представника“, одобреном на Архијерејском сабору РПЦ. Главна теза Фанара – концепција „првог без једнаких“ (primus sine paribus) – фактички уздиже цариградског патријарха на ранг земаљског поглавара Васељенске цркве.
Јерес папизма у православном омоту
Према ставу РПЦ, овакве претензије нису ништа друго до јерес „источног папизма“. Московска патријаршија сматра неоснованим тврдње да константинопољски патријарси наводно имају искључиво право да самоиницијативно интервенишу у унутрашња питања било које Помесне цркве по било ком питању, да самостално оцењују, поништавају или ревидирају одлуке аутокефалних Цркава, уколико се исте на Фанару прогласе „недовољним“.
Такође, РПЦ полази од тога да
у Православној цркви не може постојати Предстојатељ који поседује посебне привилегије у поређењу са другим Предстојатељима.
Православна Црква је одувек живела по принципу саборности, где је највиши ауторитет пуноћа Цркве, а не један првојерарх. Штавише, Православље исповеда да је глава Васељенске цркве једино Господ Исус Христос. Покушај именовања Његовог „земаљског заменика“ са посебним привилегијама гази саме основе вере.
Према оцени РПЦ,
уколико се Истанбулу призна право да буде „врховни судија“ и „глава Православља“, онда се сама суштина аутокефалности Помесних цркава претвара у фикцију, а саборност замењује диктатом једног престола.
Тишина која се одужила
У вези са овим намеће се оштро и неугодно питање за црквену дипломатију и богословску заједницу. Документ РПЦ, који разоткрива ова искривљавања, садржи фундаменталну критику која се тиче судбине читавог православног света. Зашто он до сада није постао предмет шире међуправославне расправе?
Зашто се не сазивају округли столови, не организују међународне богословске конференције уз учешће представника Антиохије, Јерусалима, Српске цркве и других Цркава?
Ствар је једноставна.
Ако су закључци Руске цркве у погледу папистичких амбиција Фанара погрешни – васељенско Православље треба аргументовано да укаже на то.
Ако су пак ови наводи утемељени – о одговарајућем проблему се мора проговорити на сав глас на свецрквеном нивоу.
Питање догмата, а не територија
Проблем свеправославне кризе одавно је прерастао оквире „борбе за јурисдикције“. То је већ питање одбране догмата.
Ако је у недрима Истамбула сазрела нова јерес која претендује на преобликовање целе структуре Цркве према папском моделу, реакција читавог православног света мора бити саборна и хитна.
Дошло је време за отворен дијалог свих Помесних цркава, за поштену и објективну расправу о темама које утичу на будућност Православља. Време је да се реанимира „Амански формат“. И тај корак је најмање што породица аутокефалних Православних цркава може и мора да учини.
Богдан Деспотовић за портал "Живот Цркве"
Насловна фото: митрополит Еманул (Адамакис) излаже на тему миграната и међуверске перспекиве глобалних споразума, извор: media.un.org
- Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције