Обраћање Његовог Блаженства патријарха румунског г. Данила 10. 11. 2025. на Пастирско-мисионарској конференцији свештенства букурештанске Архиепископије.

Румунска православна црква прогласила је 2025. годину „Јубиларном годином стогодишњице Румунске патријаршије“ и „Спомен-годином румунских православних духовника и исповедника 20. века“. У овом благословеном контексту, природно је да се присетимо примера и учења великих духовника који су заблистали у прошлом веку, осветљавајући пут спасења небројеним душама, а истовремено били и узори неуморних исихастичких молитвеника.

I. Румунски православни духовници и исповедници 20. века

Поред уздизања Румунске православне цркве на ранг Патријаршије 1925. године, њене организације и развоја богате пастирске и друштвене делатности, друго значајно поглавље у историји 20. века представља жртва румунских православних духовника и исповедника у периоду атеистичког комунистичког режима (1945–1989), када је Румунска православна црква била маргинализована и прогоњена. У том периоду тешких искушења, многи клирици, монаси и лаици сведочили су православну веру по цену своје слободе или чак живота.

Поводом стогодишњице Румунске патријаршије, Свети синод је одлучио да 4. фебруара 2025. године изврши опште проглашење за свете неких румунских православних духовника и исповедника из доба комунистичког режима. Ови светитељи су канонизовани због начина на који су очували своју веру и хришћанско достојанство пред угњетавањем. Црква их поштује јер су достојанствено одолевали прогонима и сведочили истину Христову, чак и у условима мучења и смрти, пружајући тако живи пример хришћанског живота. Њихова канонизација је чин признања светости њиховог живота и жртве, који превазилази сваки политички контекст, наглашавајући чињеницу да истинско хришћанско исповедање не подржава пролазне световне идеологије, већ вечне вредности вере и љубави према Богу.

Румунски духовници и исповедници 20. века које је Црква канонизовала прави су учитељи православне вере и хришћанског живота. Својим животом нас уче да ниједна пролазна световна сила не може победити истинску веру. Као велики исихастички молитвеници и веома стрпљиви, они су водили вернике на путу спасења и тако помогли Румунској православној цркви да спроводи сталну пастирску и духовну делатност у животу румунског народа.

Њихово духовно наслеђе нас надахњује да чувамо своју православну веру и бранимо врлине и вредности хришћанског живота пред савременим изазовима. Ови свети исповедници су живе иконе наше Цркве, које нас уче да је жртвена љубав према Христу највиши позив сваког хришћанина.

Данас ћемо укратко представити четири велика светила наше Цркве из 20. века, које смо имали радост лично да упознамо: aрхимандрита Клеопу Илије и jеросхимонаха Пајсија Оларуа из манастира Сихастрија (округ Њамц), Оца професора Димитрија Станилоја и aрхимандрита Софијана из манастира Антим у Букурешту, сви уврштени у ред светих одлуком Светог синода Румунске православне цркве из јула 2024. године. Ова четири велика духовника и исповедника били су савременици оснивања и учвршћивања Румунске патријаршије и суштински су допринели очувању и одбрани православне вере у временима великих искушења.

II. Свети Преподобни Клеопа из Сихастрије – духовник мисионар

Оно што ме је највише импресионирало код Светог Клеопе из Сихастрије био је његов дар да православну теологију учини доступном обичним људима, а да је притом не банализује. Он је сам говорио: „Ја стварам теологију за баке, за деке, за људе са села“. Али та „теологија за баке“ била је, заправо, теологија Светих Oтаца пренета једноставним, топлим и очинским језиком. Свети Клеопа Сихастријски имао је дар да дубоке ствари изрази језиком разумљивим свима, јер његова мудрост није долазила само из дугог читања светих књига, већ и из много молитве и строгог духовног подвига.

Свети Клеопа из Сихастрије није само интелектуално познавао списе великих пустињских Отаца и оних из великих лаври, већ је и сам живео из дана у дан, преко 70 година, монашким животом по канонима и правилима Отаца оснивача и организатора монашког живота. У свом светом животу, верном Црквеном Предању, Отац Клеопа је за нас био савременик и пријатељ светитеља свих векова.

Као духовник, Свети Клеопа из Сихастрије био је искусан руководитељ, а његово учење било је учење светитеља. Све што је учио имало је темељ у Светом Писму и у књигама Светих Отаца, није било произвољно мишљење, већ заједница свеопште православне мисли, дубоко богословска и дубоко људска.

Он је осећао љубав верника који су му долазили по духовни савет и одговарао им је очинском, духовном љубављу. Преподобни Клеопа из Сихастрије је веома волео вернике који су му долазили, често говорећи: „Жао ми их је што долазе из велике даљине. Чекају ме сатима и боли ме душа, иако сам уморан и имам четири операције и многе друге слабости, ипак, када видим толико верника, толико жељних да чују реч Божију, ја се окрепљујем”.

III.  Преподобни Пајсије Сихастријски – смерни исихаста и миротворац

Од Светог Преподобног Пајсија из Сихастрије научио сам да је највећа ствар у овом животу бити помирен са Богом. Духовни оци Добротољубља су говорили: „Стекни мир са Богом и спасићеш мноштво људи око себе”. Преподобни Пајсије Сихастријски био је човек који је речју и делом показао да је потпуно помирен са Богом, стекао је небески мир у својој души и успевао да га подели са свима онима који су му, рањени страстима, узнемирени патњом или смућени невољама, прилазили.

Његова велика душа и тело ослабљено подвигом и дугом молитвом били су извор спокоја, утехе и мира, душевне топлине. Његово учење било је једноставно и истовремено мудро, јеванђелско и практично. Свети Пајсије Олару из Сихастрије имао је велики дар да разликује суштинско од споредног, не релативизујући пуноћу проживљене вере и не компликујући је непотребним детаљима.

Попут пустињских светитеља који су сажимали много свете мудрости у мало речи, Свети Пајсије Сихастријски изражавао је суштину црквеног учења у једноставним очинским саветима. Његова доброта није била сентиментална, а његов гнев није био страствен. Аскета и молитвеник, Преподобни Пајсије имао је строгост без грубости и непроменљиво смирење: био је духовно зрео човек и чиста срца.

Ипак, његов највећи дар био је да умирује или смирује душе оних који су се код њега исповедали или тражили његов благослов. Мир који је преносио око себе долазио је из његове дубоке и смирене љубави према Богу и ближњима. Из његове свете блискости са Богом Свемилостивим и Човекољубивим, рађао се његов очински и нежни благослов упућен верном ходочаснику: „Благослови, Господе, његову кућицу, његов сточић... дај му, Господе, кутак Раја”.

Заједно са Његовим Блаженством патријархом Теоктистом, не носећи никакво архијерејско знамење, отишао сам да затражим благослов од духовника оца Пајсија након што сам изабран за митрополита молдавског и буковинског. Клекнуо сам пред њим да примим благослов на почетку тешког и, истовремено, светог и великог задатка, задатка архипастира душа једне епархије. Благословио нас је обојицу својим уобичајеним благословом пуним очинске љубави и рекао нам је: „Нека вам Бог подари кутак раја!“.

Верујем да тајна овог благослова лежи у чињеници да се он сам сусрео са Рајем још у овом животу, али га је смерно и тајно чувао у свом срцу, као залог. Он је у свом срцу носио залог Царства Божијег, који му је осветлио живот. Зато је и онима које је благосиљао желео кутак Раја. Преподобног Пајсија из Сихастрије упознао сам не само као духовника који даје савете и који благосиља, већ и као духовника пуног Духа Христовог. Осећао сам да има Духа Божијег у себи.

Иако крхког изгледа, Свети Пајсије из Сихастрије био је у последњим годинама комунистичке диктатуре у Румунији прави див румунског духа који је, у тишини, јачао Цркву Христову у срцима верника, док су се у буци престонице рушиле зидане цркве. Само Бог зна колико вреди духовник који дарује мир и здравље душе када се људско друштво претвара у паклени систем! Светост Оца Пајсија Духовника није се наметала спектакуларно, већ неодољиво мирно, јер светост очовечује човека, насупрот себичним страстима које отуђују људскост из човека.

IV. Свети Свештеноисповедник Димитрије Станилоје – просветљени теолог и исповедник

Свети Свештеносповедник Димитрије Станилоје био је један од највећих теолога Православља у XX веку, али оно што га је разликовало од других била је чињеница да његова теологија није била апстрактна интелектуална конструкција, већ живо искуство заједнице са Богом. Он сам је говорио да учење Цркве није састављено од „апстрактних принципа, већ је живо јединство Христа, Личности у којој је јединство и која сједињује Божанство и творевину. А Христос – богочовечанска Личност, колико je свеобухватaн, толико je и отворен и промотер слободе, у онима који желе да се спасу кроз Њега”.

Његово велико дело, превод и тумачење Филокалије (Добротољубља), био је промислитељски дар за нашу Цркву. Кроз ово монументално дело, отац Станилоје је вратио у свест румунског народа благо духовности Светих Отаца и исихазма. Он није био само учени преводилац, већ и надахнути тумач који је мудрост Светих Отаца учинио доступном својим савременицима.

Свети свештеник Димитрије Станилоје био је дубок, талентован теолог, али и исповедник вере у временима искушења. Послат је у затвор због своје вере, пролазећи кроз многе патње у комунистичким затворима, али никада није изгубио наду и унутрашњу радост. Након изласка из затвора, наставио је свој теолошки рад са још већим жаром, остављајући нашој Цркви непроцењиво наслеђе, посебно 12 томова Филокалије које је превео и снабдео коментарима.

У комунистичком периоду, када су хришћанска вера и религија уопште систематски нападане и када су многи интелектуалци напуштали Бога под притиском атеистичке идеологије, Свети Свештеник Димитрије Станилоје остао је непоколебљив у свом исповедању. Он је показао да, заправо, вера и разум нису супротстављени, већ да вера осветљава разум, да православна теологија може понудити одговоре на фундаментална питања људског постојања.

Од Светог Свештеноисповедника Димитрија Станилоја научио сам да теологија увек мора бити у служби духовног живота и мисије Цркве у свету. Његово богословље је била филокалијско богословље, усредсређено на искуство божанске благодати у животу верника. Он је показивао да је циљ хришћанског живота освећење живота и обожење, то јест учешће човека у божанском животу кроз благодат.

Свети свештеник Димитрије Станилоје је за нашу Цркву богослов веран Предању Светих Отаца, али и креативни теолог, који указује на светлост свештеног текста Светог Писма и Филокалије за савремени културни контекст.

V.  Преподобни Исповедник Софијан Антимски – духовник исихаста и црквени сликар

Свети преподобни Софијан Антимски у свом животу сјединио је исихазам са светом уметношћу, будући да је био мисионарски црквени сликар (иконограф), учећи да икона позива човека на молитву. Као духовник, исцељивао је душе молитвом и својим мудрим саветима. У тешким годинама комунистичког прогона, преподобни Софијан био је исповедник вере, страдајући у затвору због своје љубави према Христу и Цркви.

У периоду комунистичке диктатуре, када је Црква била прогоњена, а верници у страху, Свети Софијан Антимски је са великом храброшћу сведочио веру, због чега је ухапшен и осуђен на принудни рад. Прошао је кроз понижавајућа страдања у комунистичким затворима, али их је победио молитвом и трпљењем. Након ослобађања, наставио је да служи Богу са истом преданошћу, осликавајући цркве и духовно руководећи вернике.

Свети Софијан Антимски био је човек непрестане молитве, живећи у тајинственом заједништву са Богом. То заједништво се изливало око њега као светлост и мир који су привлачили душе ка Христу. Многи верници су му долазили не само по духовни савет, већ и да осете присуство благодати Божије која се огледала на његовом светлом лицу.

Представљајући ова четири велика светила наше Цркве из XX века, требало би да се запитамо: шта смо научили од њих и шта нам остављају као духовно наслеђе?

1. Учимо од њих да зрело или потпуно духовништво претпоставља живот непрестане молитве и заједништва са Богом. Духовник је прво човек молитве, а затим саветник другима.

2. Учимо од њих да је истински духовник дубоко укорењен у Светом Предању Цркве. Сва четири велика оца које смо представили били су људи живог Предања Цркве, не у смислу формалног познавања прошлости, већ у смислу живог проживљавања истог искуства светих свих векова, дакле Предања као актуелизоване верности Христу, Који је „јуче и данас и у векове исти” (Јеврејима 13, 8).

3. Учимо од њих да мудар духовник има дар расуђивања. Преподобни Клеопа Сихастријски говорио је да духовник мора бити „строг према себи, а благ према другима”, јер је главни циљ духовни раст у етапама, узимајући у обзир духовно стање сваке особе.

4. Учимо од њих да је потпун духовник човек милосрдне и жртвене љубави. Сви ови велики оци су себе предали за спасење душа које су им биле поверене. Свети Пајсије, као и Свети Клеопа Сихастријски, говорио је да жали вернике који долазе из велике даљине и чекају сатима пред вратима његове келије, и зато је превазилазио сопствене телесне немоћи како би их примио и понудио им реч утехе.

5. Учимо од њих да је аутентичан духовник човек постојаног, непоколебљивог смирења. Преподобног Пајсија Сихастријског, иако је уживао велику популарност, није дотакла гордост, јер он није тражио популарност, већ је видео само људе са душевним и телесним боловима који су долазили код њега да се исцеле. Преподобни Софијан Антимски, иако је био познати сликар, све је приписивао дару Божијем и сматрао се недостојним било какве похвале.

6. Учимо од њих да је постојан духовник исповедник вере и у временима искушења. Свети Свештеноисповедник Димитрије Станилоје и Преподобни Софијан Антимски страдали су у затвору због своје вере, али никада нису изгубили наду. Они су показали да се истинска вера јача кроз искушења.

7. Учимо од њих да се православна теологија испуњава у животу молитве и учествовању у богослужењима и мисионарским делатностима Цркве. Преподобни Клеопа Сихастријски је био свестан да од начина на који људе учимо вери зависи њихово спасење, али и наше, пастира душа.

У закључку, сва четири велика духовника које смо данас представили живели су и делали у тешким временима за Румунску патријаршију. Били су савременици великих патријарха XX века и суштински су допринели духовном животу наше Цркве.

Пример великих духовника и исповедника из XX века остаје за све нас трајни подстицај да тражимо светост и да непрестано радимо на спасењу људи. Они су за нас узори дубоког хришћанског живота, светог духовништва и жртвеног служења.

Благосиљамо отварање рада јесење Пастирско-мисионарске конференције свештенства Архиепископије букурештанске, молећи се Пресветој Тројици да излије своје богате дарове на све служитеље светих олтара, јачајући их у њиховој мисији.

† Данило

Патријарх Румунске православне цркве

Извор, фото: basilica.ro и ziarullumina. ro

Превод са румунског редакција "Живот Цркве"