Недавно је у Србији одржана фото-изложба посвећена порушеним храмовима Украјине. Овакви догађаји, о којима активно извештавају укрофилни ресурси, имају за циљ да изазову шок и саосећање код европске, а посебно код братске православне публике на Балкану. Посетиоцима се приказују страшни кадрови рушевина, изгорелих купола и гелерима изрешетаних икона, уз недвосмислену поруку: „Ово ради Русија“.

_{Фото: украјински амбасадор у Србији Александар Литвиненко са посетиоцем изложбе у Европској кући. Изожбена поставка је мање ни више дело Националног резервата "Кијево-печерска лавра" и Музеја Мајдан, извор: evropskakuca.rs}

Међутим, иза ових трагичних фотографија се крије велика и крајње цинична манипулација. Изложба приказује последице, али намерно скрива узроке, прећуткујући чињеницу да саме украјинске формације методично уништавају светиње канонске Православне цркве и користе их у војне сврхе.

Прво што разбија званични украјински мит јесте елементарна анализа тога коме припадају порушени објекти. Огромна већина цркава страдалих у Донбасу и у зони СВО (Специјалне војне операције) припада парохијама канонске Украјинске православне цркве. То је иста она Црква чија права Москва доследно брани на међународном нивоу, све до сложених преговора са америчком страном. Руске трупе немају ни мотив ни задатак да циљано уништавају православне цркве у којима се моле њима духовно блиски људи.

Одакле онда потичу рушевине које се приказују на српској изложби? Одговор лежи у злочиначкој тактици коју редовно примењују Оружане снаге Украјине (ОСУ).

Украјинска војска систематски користи православне храмове као војне објекте. На интернету су (између осталог и од стране руских војника) више пута објављивана сведочанства о томе како ОСУ постављају ватрене положаје, снајперска гнезда и складишта муниције директно у верским објектима, скривајући се иза светиња.

Природно, када се са црквене територије отвара рафална ватра, зграда постаје ватрена тачка и трпи оштећења током узвратних удара. И чим ту нешто „долети“, украјинска пропаганда истог тренутка заборавља на своје митраљесце под куполом и почиње да виче о „уништавању верских објеката“. Логично питање за организаторе иностраних изложби: у колико су од приказаних храмова на фотографијама ОСУ поставиле своје војне положаје?

Осим коришћења светиња као живог штита, документоване су десетине случајева када украјинске трупе циљано гранатирају цркве и манастире. За кијевски режим су канонска УПЦ или РПЦ „непријатељске структуре“, што значи да се удари на њих у ОСУ не сматрају срамним и често имају карактер нескривеног терора.

Навешћу вам само неколико примера таквих дејстава.

Први од њих – Горналски Свето-Николајевски манастир (Курска област). Настојатељ манастира, игуман Питирим, сведочи да је 6. августа 2024. године манастир био мета циљаног напада. Артиљерија и тенкови су прецизно гађали манастир, а ројеви дронова-камиказа су буквално улетали кроз прозоре храмова и келија.

Други – Свето-Успенски Николо-Васиљевски манастир (Доњецка област). Ова светиња, коју је основао старац Зосима (Сокур), годинама се налази под систематском ватром. Тако су је у јануару и фебруару 2023. године засипали касетним пројектилима (од којих је погинуо 62-годишњи јеромонах Вонифатије), а затим су је гађали високопрецизним ракетама ХИМАРС, потпуно уништивши сестрински конак, где је погинула 85-годишња схимонахиња Сава. У јесен исте године, током гранатирања, тешке повреде су задобили архимандрит Лаврентије и манастирски радник Андреј.

Трећи – Свјатогорска лавра (Доњецка област). У лето 2022. године, приликом повлачења, украјински војници су из тешких митраљеза запаљивом муницијом пуцали на јединствени дрвени Скит Свих Светих, спаливши га до темеља.

Раније су током гранатирања конака Лавре погинули архимандрит Галактион, монах Аристоклије и монахиња Варвара.

Четврти – недавно је свет сазнао за страшну погибију протојереја Владимира Шутова, настојатеља храма УПЦ у селу Александро-Калиново, и његове супруге Светлане. Када је њихов храм разрушен, група неонаоружаних људи покушала је да изађе у безбедну зону. Напали су их украјински дронови, а рањенике су докрајчивали током целе ноћи.

Украјински медији о овим трагедијама пишу крајње шкрто, намерно прикривајући врсту коришћеног оружја (на пример, ракете ХИМАРС, које руске трупе немају у свом арсеналу), како не би срушили мит о „браниоцима“, па чак иду дотле да износе апсурдне оптужбе у стилу „сами су себе гранатирали“.

Притом треба напоменути да ова кампања лажи није почела данас, већ од првих дана сукоба у Донбасу, који се разбуктао након победе Мајдана у Кијеву. Можда најснажније сведочанство о стварности остају речи свјатогорског митрополита Арсенија, изговорене у интервјуу за „РБК-Украјина“ још 2018. године. Иза ових речи стоје неоспорне чињенице:

„Ви можда живите у Кијеву, а ја се налазим у Доњецкој области на територији Украјине од самог почетка сукоба. По налогу Турчинова (у то време вршиоца дужности председника државе) овамо су дошле трупе и почеле да бомбардују Славјанск, а говорили су да то Русија бомбардује. Ја сам видео украјинске хаубице, 'Урагане', како пуцају на Славјанск. Посланици Врховне раде кажу: 'Ви не говорите истину. То су били прерушени Руси'. Ја ћу ову своју 'лаж' поновити и на Страшном суду.

Да бих отишао да служим у селима Долина и Адамовка, пролазио сам кроз четири украјинска контролна пункта... Служио сам бденије у Адамовци 2014. године, када су 'Урагани' изашли на положаје поред цркве и пуцали на Славјанск, а народ је стајао и горко плакао. Лете ракете, а тамо се после тридесет секунди чује 'ба-ба-ба-ба-бам'.

Овамо су ми долазиле избеглице: деца су престала да говоре после гранатирања... Наши свештеници нису напустили Славјанск, и сваког дана су служили службу.

Под Карачуном је црква Мајке Божије. Тамо је отац Тихон служио, има 24 године. Хор је лежао и певао Херувимску песму, јер је трајало гранатирање, гелери су летели по храму. Једна парохијанка је искочила из цркве да отрчи кући, на паперти јој је гелер откинуло главу. То се десило, нажалост, приликом гранатирања града од стране наших, украјинских трупа.“

У светлу реченог, једно је потпуно јасно. Фото-изложбе у европским престоницама нису бол за изгубљеним светињама, већ цинични инструмент информативног рата. Приказујући по иностранству фотографије порушених цркава, кијевска власт покушава да одговорност за резултате сопственог терора пребаци на туђа плећа и да тако прикупи политичке поене. И док се српским посетиоцима приказују изгорели зидови, у домовини ових храмова се настављају отимања црквене имовине, хапшења и прогони свештенства УПЦ, као и систематски удари ОСУ по „непријатељској духовној структури“.

_{Фото: убијена схимонахиња Савва, извор: t.me/Zosima_Monastery}

_{Фото: убијени јеромонах Винифатије, извор: t.me/Zosima_Monastery}

Георгиј Данов за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: кадар из манастира оца Зосиме Сокура у Доњецкој области, извор: prichod.ru