На ову тему се мало кад писало, и деликатност тематике јесте захтевна. Ранг патријаршије БПЦ признат је 927. године, што је чини првом патријаршијом после древних пентархијских катедри у Риму, Цариграду, Александрији, Антиохији и Јерусалиму, и најстаријом народносном црквом у Европи. Ипак, под притисцима споља, историјски гледано, дешавало се да се бугарски свет нађе у неканонској ситуацији, што је трајало и деценијама. Постоје притисци и данас, а биће снажнији сутра.

         Раскол као тема је болно питање за све верујуће хришћане. Раскол долази од старогрчке речи σχίσμα и буквално значи „цепање“ или „подела“. Познате речи да се грех раскола не може опрати чак ни крвљу мученика, припадају Светом Јовану Златоустом и садржани су у његовој једанаестој беседи на Посланицу Светог апостола Павла Ефесцима (Еф 4, 4-7). Све то указује колико је велика одговорност на свима, не само на високом клиру, већ и на лаицима када се оглашавају на ову тему. Свестан те одговорности, као Србин православне вере и припадник Српске Православне Цркве дајем себи за право да овако говорим о Бугарској Православној Цркви, која је сестринска црква, што шира јавност зна да је тако још из доба Светог Саве, јер је Светог Саву блажена кончина и затекла у Великом Трнову тадашњој престоници бугарске државе и патријаршије.

         Бугарска државност имала је дисконтинуитет бар два пута; први пут у периоду краха Првог бугарског царства, које је укинуто 1018. године, а иако се Друго бугарско царство подигло 1185. године, управо у време успона Немањића код нас, и оно је доживело крах 1422. године, када је Бугарска дефинитивно пала под турску окупацију. Трновска катедра  је потпала под управу Цариградске патријаршије у рангу митрополије и практично изгубила аутокефалију. У време обнове националних идеја и држава, како се обнављала бугарска државна идеја, логично је било да се врати на историјску позорницу и Бугарска Православна Црква, али то је учињено на начин, који није био прихватљив у канонском смислу, па је 1872. године на помесном сабору у Константинопољу проглашена расколничком организацијом.

         Херберт Лајонел Адолфус Харт (1907 – 1992) британски филозоф и правни теоретичар, шеф Катедре за право на Универзитету у Оксфорду записао је у одељку о односу моћи и права следећу мисао:

„...право је конструкција социјалних правила, која су сама конструкција праксе“. Ово спомињем да бих указао на то да праксе, односно историјска искуства производе одређене реакције, које не бисмо могли мимоићи када говоримо о жељи за свеправославним јединством.

Још шире гледано, не може се пљачкање Константинопоља током Четвртог крсташког рата (1202-1204) занемарити у односу православног света према Колективном Западу, али исто тако ни православни Бугари не могу заборавити 1014. годину када је ромејски владар Василије II поступио врло сурово наредивши ослепљивање чак 15.000 заробљених бугарских војника, остављајући једног од сваких 100 са једним здравим оком да води остале на путу кући. Чак и данас улице у Атини, Солуну и другим градовима у Грчкој носе име „Василија Бугароубице“, у част цара који је победио Самуила. Ово јесу, наизглед нецрквене теме, али оне су имале одјек у душама православних Бугара, па је касније било очекивано да ће током турске окупације и укидања самосталности бугарске јерархије доћи до отпора Фанару, који се неретко понашао деспотски према словенским заједницама на Балкану. Не улазећи у све детаље око повратка канонског поретка на простор Бугарске, јер је та Бугарска егзархија, која је створена политичким одлукама из руско-османских нагодби 1870. добила тек после Другог светског рата специјални томос о признавању аутокефалије, потписан од стране патријарха и свих чланова Светог синода Цариградске цркве. Раскол је залечен тек 1945. године, након победе бугарских антифашиста уз помоћ Црвене Армије СССР-а. Након тога на црквено-народном сабору 1953. изабран је и свечано интронизован бугарски патријарх Кирил (Марков). Већ више од осам деценија БПЦ делује канонски у потпуности. Међутим, било је политичких покушаја 1993. године стварања раскола путем такозваног паралелног Синода и жељом за свргавањем тадашњег патријарха Максима од стране групе јерараха, који су деловали на челу са митрополитом неврокопским Пименом. Године 1999, сукоб је достигао врхунац. Епилог је био да се „деда Пимен“, како су га звали одрекао самопроглашене титуле патријарха и опет је раскол превазиђен.

         Могли бисмо да доста тога кажемо и о мењању календара, и о компромисним решењима, која су и даље на снази, а један део људи је, саблажњен изменама отишао у такозвани „старокалендарски раскол“. Ипак, део БПЦ, укључујући и бугарски манастир Зограф на Светој Гори и даље користи јулијански календар, и неретко се ова тема спомиње као могући извор нових подела.

Засад БПЦ на челу са Патријархом Данилом, успешно одолева свим притисцима, који долазе и споља и изнутра, пре свега од стране бугарске политике, односно државе, која је ушла у међувремену и у НАТО и у ЕУ. Атлантистичке снаге у Бугарској са русофобном агендом стално појачавају притисак да се више сарађује са проатлантистички опредељеним патријархом Вартомолејем, али и са представницима неканонских формација у Украјини, а раније и у Северној Македонији.

         Притисак БПЦ је трпела и због неучешћа на Критском сабору 2016. Синод БПЦ тим поводом у одлуци о Криту каже следеће: „Сабор одржан на Криту није ни велики, ни свети, ни Васељенски… Коначни критеријум за потврђивање Васељенских сабора јесте будна догматска свест целе пуноће Православља. Систем васељенских и Свеправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедања вере православних хришћана.“

         Било је доста критика на рачун избора новог бугарског патријарха у атлантистичким медијима Бугарске, и видљиво је да има и незадовољних владика, који су у тесним везама са људима Фанара.

         Засад се БПЦ одупире фанариотским притисцима, али се због геополитичког значаја Бугарске на Балкану може очекивати још покушаја приближавања Васељенској Патријаршији. Пракса је показала да је бугарски народ жељан свесловенске братске слоге, што се види и у поштовању које усред Софије има Свети Краљ Милутин, а где се налазе и његове мошти.

         За крај, истакао бих да се надам да ће и овo имати одјека у одговарајућим круговима у Бугарској, јер је важно у овим тешким временима да комуницирамо, без стереотипа, и да идемо ка очувању православног јединства. Православна Србија ће увек бити уз братску православну Бугарску, али је итекако разликује од оне друге вестернизоване Бугарске, која је неретко бирала погрешну страну у одлучујућим тренуцима, управо на штету православних Бугара.

Данас опасност по БПЦ, као и по СПЦ, уосталом, долази из правца евентуалног прихватања верзије постпатристичке еклисиологије у којој се промовише ексклузивност позиције Васељенског патријарха.

Надамо се да потомци Самуилових ратника неће поклекнути, а и ми Срби смо такође у сличној позицији. Су чим ћемо изаћ` пред Милоша, што је Његош записао, ваља о томе мислити.

Горан Игић за портал "Живот Цркве", Фото: БТА

- Текстови у рубрици "Тачка гледишта" не изражавају неизоставно став редакције