Обраћање почасног бискупа Хонгконга кардинала Јосифа Чена папи Лаву XIV постало је прави вапај душе традиционалног крила Римокатоличке цркве, које види како њихова верска структура убрзано губи своје хришћанске корене. Један од најстаријих и најугледнијих католичких јерараха отворено је позвао понтифекса да заустави још за време папе Франциска покренути „Синод о синодалности” и смени главне идеологе црквене перестројке — генералног секретара Синода кардинала Марија Грека, генералног известиоца кардинала Жан-Клода Олериша, као и префекта Дикастеријума за наук вере кардинала Виктора Мануела Фернандеза.

У суштини, хонгконшки кардинал је директно изјавио оно о чему милиони обичних католика широм света говоре већ неколико година. Под окриљем лепих речи о „обнови” и „дијалогу”, руководство Ватикана спроводи тиху револуцију чији је циљ да се двехиљадугодишње хришћанско учење прилагоди захтевима савременог либерализма.

Да би се разумела суштина замерки кардинала Чена, потребно је схватити шта уопште представља тај „Синод о синодалности”. У почетку је ова обимна реформа представљана као покушај да се Католичка црква „приближи људима”, да се децентрализује управа и да право гласа обичним верницима. На први поглед звучи сасвим безазлено, па чак и демократично, али управо у томе се крије главна замка. Како с правом примећује јерарх, реформатори су још од времена Другог ватиканског сабора научили да користе нејасне формулације за оправдавање разорних промена. Црква није парламент, није политичка странка и није друштвена организација у којој се истина одређује гласањем или испитивањем јавног мњења. У хришћанству су правила вере и морала дата од Бога кроз Свето Писмо и апостоле, а задатак епископа је да то наслеђе чувају непромењеним. Организатори Синода су, међутим, покушали да само устројство РКЦ окрену наглавачке, односно да разводне власт бискупа, предају стварне полуге управљања у руке бирократског секретаријата Синода и укључе световне активисте у ревизију вероучења.

Притом се сва „демократичност” процеса показала као параван за грубе закулисне манипулације. Кардинал Чен директно указује на то како су тачно кардинали Грек и Олериш водили синодална заседања. Пословник је био постављен тако да угуши сваку отворену дискусију, време за излагање бискупа који се нису слагали било је драстично скраћивано, а дневни ред се унапред креирао у жељеном либералном кључу. Али чак и у таквим, за реформаторе идеалним условима, дошло је до застоја, будући да је већина учесника скупштине ипак одбацила најрадикалније идеје о рушењу католичког вероучења. Међутим, то није зауставило организаторе. Непопуларна питања су једноставно извучена из опште расправе и предата затвореним „истраживачким групама”, које су наставиле да гурају жељена решења мимо мишљења црквене већине.

Списак реформи које се протурају под плаштом Синода удара у најдубље темеље не само католицизма, већ и историјског хришћанства у целини.

Као прво, ту су упорни покушаји увођења женског свештенства. Будући да се реформатори још увек не усуђују да отворено рукополажу жене за свештенике и бискупе због ризика од тренутног раскола, они делују постепено, промовишући идеју женског ђаконата (првог степена свештенства). За сваког човека упознатог са црквеном историјом очигледно је да је то класичан „Овертонов прозор”, јер чим се женама призна право на ђаконски чин, следећи неизбежан корак биће захтев за пуним свештенством. Тиме се прецртава директна јеванђељска традиција, јер је Сам Христос изабрао дванаест апостола — мушкараца, и свештеник пред олтаром симболизује управо Христа.

Као друго, на удару се нашао целибат — обавезно безбрачје католичког свештенства, које се вековима у латинској традицији сматрало основом потпуног самопожртвовања пастира Богу и пастви. Превођење целибата у категорију „добровољног избора” има за циљ да коначно посветовњачи свештенство, претварајући служење пред престолом у обичну световну професију.

Али најразорнији правац синодалног процеса постала је радикална ревизија хришћанског породичног и сексуалног морала зарад угађања ЛГБТ агенди.

Кардинал Чен не захтева случајно тренутну смену кардинала Виктора Мануела Фернандеза и оштро осуђује завршни извештај синодалне истраживачке групе бр. 9, посвећен тумачењу истополних заједница. Дикастеријум за наук вере, на чијем је челу Фернандез, историјски је основан да би штитио чистоту вере од јереси и искривљења. Данас се пак ова установа бави потпуно супротним послом. Управо је из пера Фернандеза изашла скандалозна декларација која је католичким свештеницима дозволила да благосиљају истополне парове, док синодални стручњаци отворено траже богословске рупе у закону за нормализацију хомосексуалних односа у црквеној средини. Тамо где Јеванђеље недвосмислено назива грех грехом и позива човека на покајање и промену живота, ватикански реформатори нуде компромис са духом времена, представљајући подилажење људским страстима као „милосрђе” и „инклузивност”.

До чега су већ довели ови експерименти, данас се види голим оком.

Римокатоличка црква се нашла у стању најдубље унутрашње подељености, какву није запамтила још од времена Реформације. Док либерални бискупи у Немачкој, Белгији и другим западним земљама већ отворено благосиљају истополне заједнице и захтевају женско свештенство, конзервативне бискупије (посебно у Африци и Азији) одбијају да се повинују директивама Ватикана, отворено оптужујући Рим за отпадништво. Код обичних верника се брише само разумевање тога шта заправо РКЦ учи да се верује. Једноставније речено, оно што се јуче сматрало тешким грехом, данас се проглашава прихватљивом нормом. Уместо духовног буђења, либералне реформе су довеле само до катастрофалног пражњења храмова на Западу и пада ауторитета папског престола. Уколико ова синодална покретна трака не буде заустављена, а управљање РКЦ коначно пређе у руке либералне бирократије секретаријата Синода, од хришћанске суштине католицизма остаће само историјски натпис и лепа архитектура, унутар које ће функционисати обична световна структура која опслужује глобалистичку идеолошку агенду.

У светлу ове дубоке кризе посебно индикативно и забрињавајуће изгледа политика константинопољског патријарха Вартоломеја. У исто време док чак и најстарији и најугледнији јерарси самог Ватикана, попут кардинала Јосифа Чена, звоне на узбуну и отворено говоре о рушењу вероучитељских основа РКЦ, поглавар Фанара наставља са удвострученом енергијом да промовише идеју нове уније са Римом. Организујући заједничке молитве, размењујући делегације и одређујући конкретне датуме „пуног јединства”, патријарх Вартоломеј циљано води васељенско Православље ка поновном сједињењу са структуром која је већ одавно заузела курс потпуне либерализације и фактичке дехристијанизације свог унутрашњег живота.

За православне вернике открића хонгконшког кардинала служе као још једно очигледно упозорење. Иза фасаде екуменистичког дијалога крије се покушај да се Православна црква веже за духовно болестан западни организам, који се пред очима целог света одриче апостолског предања и јеванђељског морала ради угађања трендовима савременог секуларног света.

Илијан Минчев за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: кардинал Јосиф Чен током проповеди 2022. године у храму Часног Крста у Хонконгу, извор: thecatholicherald.com