Када је у питању феномен паганизма или идолатрије, неко би могао да примети да је то у ствари многобоштво или политеизам, те да би га било погрешно повезати са атеизмом, међутим ово није тачно. Ако се погледа ништа више стандарднија а ништа мање тачнија дефиниција атеизма¹, коју су исковали такозвани новоатеисти да је атеизам неверовање у натприродна бића или биће, односно Бога или богове, треба рећи да је ова дефиниција нетачна прво са формалне стране, јер је негативна, што крши како класична тако и савремена правила дефинисања, а затим, сви богови паганских религија, односно идоли нису натприродна бића већ су део створене природе. Затим они који су веровали или и даље верују у њих не морају да сматрају њих саме по себи супериорнима у било ком смислу, могу да се надмећу са њима, да их презиру, сажаљевају или да на њих уопште не обраћају пажњу. Из тројанског циклуса знамо да се Диомед уз помоћ једног идола, Атине, супроставио другоме, богу рата Ареју, и да га је победио, ранио и понизио. То није једини пример. Ахил је исто тако победио речног бога Скамандра. Буда је сматрао да је и боговима потребно спасење баш као и људима. Врховни грчки пагански бог Зевс мора да допусти да му убију сина Сарпедона у тројанском рату и то по наређењу неког неодређеног вишег начела, Ананке (персонификоване нужде), а на подстицај жене Хере, када је сам оклевао да то уради. Богови често са људским женама имају потомство, које представља посебан род бића, такозване полубогове, и ово је нарочито изражено у грчкој паганској религији па Зевс поред поменутог Сарпедона има и сина Херакла, који је много познатији. Ако атеисти обожавају било шта створено, онда они нипошто нису лишени одреднице пагана или идолопоклоника, особито савремени новоатеисти који по правилу верују у идоле науке, прогреса или прилично апсурдне митове о мултиверзуму или симулираној реалности. Ово ипак отвара питање дефиниције самих термина који се односе на појмове бог и идол.

^{Кључ је у палеолингвистици}

^{Поднебесна божанства}

Етимолошки гледано словенска реч бог сродна иранској речи бага, означава неког или нешто ко или шта даје неку привилегију, која му је у власти некоме другоме, који је нема и не може је имати без даривања овога првога. Ова реч се као корен или значењски минимум налази у речима богат, што је првобитно код пагана означавало да је дотични богаташ зарадио од неког бога неку привилегију, богатство као сама та привилегија али и убог, то јест онај који нема или је имао, али је лишен привилегије коју даје бог или самога бога. Латинска реч deus, санскртска devas, литванска dievas, старопруска deivs, води порекло од заједничког индоевропског корена *deivos² који је по свој прилици означавао ведро небо и његову персонификацију, а све ове речи су сродне српским речима див и диван, те енглеског речи divine. У овом случају, када није присутна реч бог већ речи из корена *deivos, присутно је значење дивљења, односно да су поменута бића дивна или достојна дивљења било да је оно засновано на лепоти онога чему се дивимо (ведро небо у случају *deivos и персонификованих небеских бића која одатле воде порекло) или пак на страху као када су у питању дивови, човеколика бића надљудске (али не и натприродне!) снаге. Ово палеолингвистичко значење нас неизбежно води на закључак да бар део (или већина) богова индоевропских народа води порекло са ведрога неба, за шта ми православни хришћани знамо да је обитавалиште демона, палих духова из поднебесја, управо према речима светог апостола Павла (Еф.6,12): јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. Погледајмо на примерима неких богова грчког и других индоевропских пантеона етимологије имена појединих богова. Најпознатији и најочигледнији пример је Зевс (Зеус). Његово име се мења по падежима као (у ћириличном транскрипцији): Зеус, Диос, Дии, Диа, Зеу. Номинатив Зеус и вокатив Зеу је настао од индоевропског *dyeus док су преостала три падежа вероватно настала од *deivos преко diVos до Диос и тако даље. Из *dyeus су настала  имена ведског божанства Dyaus и старолатинско Diupiter ((комбинацијом diu и pater (отац)) од чега је касније отпадањем иницијалног d настао класични облик, односно име врховног римског бога Iupiter. И *dyeus и *deivos означавају ведро небо. Од *deivos води порекло читава класа ведских индијских божанстава – деве, као и иранска класа истог имена. Поред ове две већ наведене праиндоевропске речи за ведро небо, имамо и још божанстава у чијем је “опису посла” небо, али није недвосмислено јасно реконструисана индоевропска реч од које воде порекло. То су први грчки врховни бог Уран и први индијски Варуна (могућа реч из које су еволуирали је *uran,arun). Ту су затим неперсонификовано индијско небо Сварга и врховни словенски бог Сварог (мада се овде заједничко порекло  у новије време оспорава). Очигледно је да грчки, римски, словенски и рани индијски (ведски) врховни бог јесте иста личност или у најмању руку исти чин духова злобе у (под)небесју. Но и у пантеонима неиндоевропских народа присутан је исти ентитет, и то код алтајских народа (Турци, Монголи) као Тенгри, а корен тен присутан је и код Кинеза и Јапанаца у значењу неба, док код Сумера реч дингир значи бог, где је дингир по свој прилици сродан алтајском тенгри а корен дин сродан јапанском и кинеском корену тен. Но и тамо где име неког божанства не означава (под)небесје, демонски карактер није тешко утврдити. Грчки Аполон се доводи у везу за глаголом аполуми (уништавам), Хад или Ад воде порекло од старијег Аидос које води порекло од још старијег Авидос, речи која је настала спајањем негације а и глаголског корена вид, вед, што означава процес виђења, али и знања. Знамо из више јеванђељских цитата да се Господ Христос онима које одбацује обраћа са Заиста вам кажем, не познајем вас. Артемида може бити доведена у везу са речју артамос која на грчком значи месар, касапин, крвник. Много директније и експлицитније су се демони пројављивали као богови народима претколумбовске Америке. Астечка реч Кецакоатл и мајанска Кукулкан директно реферирају на пернате змије, којима су приношене људске жртве укључујући и чупање срца живим људима.

^{Ментална матрица идолопоклонства}

Заиста, све ово нас води до закључка да је бог сам по себи или давалац неке привилегије (моћи, богатства) или пак представа (идол), којој се вреди дивити. Међутим, бог строго гледано није име бића већ име функције или деловања, па ми тако разне привилегије можемо добити и од земаљских владара или чак моћника нижег ранга, којима пак за узврат морамо да дамо своју верност. Дајмо баналан савремени пример мафијашког вође, који нам даје моћ, новац и жене, а за узврат смо дужни да верност докажемо потпуно насумичним убиством (понекад и блиске особе), што у овом случају представља и обред приношења жртве богу (у овом случају мафијашки капо) и обред иницијације у одређену религиозну заједницу (религија је по аналитичкој дефиницији група људи повезаних одређеним идејама или циљевима, а то је у овом случају конкретна мафијашка група или мафија у ширем смислу те речи).

Дакако те религије могу бити бенигније, а жртве не тако драстичне, ако место бога заузме политички лидер, а место привилегије рецимо сигурно радно место или нешто слично, док место жртве уместо проливања крви преузима обавеза гласања за бога, док је обред иницијације учлањење у партију дотичног бога, односно у овом конкретном случају политичког лидера. Ствари опет могу да се закомпликују, ако политички лидер пожели да освоји један део света и истреби неке групе људи по било ком основу (расном, националном, класном...) јер тад место жртве поново преузима крвна жртва. Понекад је пример бога далеко безопаснији од мафијашког боса или политичког лидера сумњивих намера или крволочних освајачких планова. Степену безопасности и баналности је директно пропорционална и привилегија коју даје бог и жртва која му се даје заузврат. Када је бог на пример спортска звезда, рецимо тенисер, или глумац, привилегија која се даје је убијање времена гледањем бесмислених радњи које врши божанство (игра тенис), а жртва која се пружа је само дивљење, и разуме се губљење времена које се потроши на гледање тих бесмислених радњи. Управо је оваква матрица размишљања вероватно натерала хеленистичког филозофа Еухемера (мада он није имао пред очима примере мафијашких лидера или тенисера, али јесте манијакалних владара, освајача света) да претпостави да су богови хеленског пантеона, а самим тим и паганских религија, заправо били некад моћни људи (Зевс, Посејдон и слично), па је тако измислио причу да је на неком острву пронађена некаква табла са урезаним натписом, који описује поменуте богове као краљеве људи. Тако да сваки атеиста³, који жртвује своје време у апсурдном дивљењу спортистима или научницима или из лукративних разлога поклони верност политичким лидеру, може себе да испише као атеисту и упише као паганина или идолопоклоника без икакве гриже савести. И теисту дакако. Атеистом га пак чини то што не разликује нестворено од створеног, то јест Оног Који једини јесте достојан обожавања, од онога што није (мада нам се у већој или мањој мери може свиђати или га можемо волети). Када је у питању класификација, у складу са критеријумима степена величине привилегије и драстичности жртве, паганизам или идолатрију или, условно речено, многобоштво можемо поделити на:

• Бесмислено
• Харизматско
• Лукративно
• Апстрактно, где као посебну подврсту разликујемо идеолошко.

^{Бесмислено идолопоклонство}

У прву категорију спада обожавање тенисера, глумаца, музичких звезда и спортиста начелно. Ова врста идолопоклонства се може сврстати, по критеријуму да ли су идолопоклоници свесни тога шта су, у несвесно. Култ најчешће обухвата праћење бесмислених радњи објекта обожавања, а основна жртва је губитак времена. Основни видови богослужења су опсесивно праћење спортских утакмица, глумачких перформанса и музичких концерата. Понекад може да буде и опсесивно праћење и озбиљније угрожавање.

^{Харизматско идолопоклонство}

У ову категорију спада обожавање (свесно или несвесно) у ужем смислу на погрешан начин обожених људи (човекобогова), попут римских царева од Августа на даље или на пример Александра Македонског. У ширем смислу ту је дивљење начелно харизматским личностима, укључујући ту и вође уличних подкултурних група и харизматске политичке лидере (нелукративна врста обожавања или дивљења). Жртва може да се креће од пуког слеђења до спремности да се пребије или убије противник кога као непријатеља обележи бог, независно од тога да ли је тај непријатељ војник или цивил, жена или дете. Најчешће се не очекује никаква повратна корист, осим признања, одликовања, а по правилу постоји спремност да се умре када то бог каже (лидери националсоцијалистичких, бољшевичких, харизматских секти) чак и кад та смрт нема никакав други смисао (одбрана отаџбине рецимо). Најпознатији пример из двадесетог столећа је јапански цар као предмет свесног обожавања. Потребно је рећи да овај, као и други видови идолопоклонства (изузев донекле четвртог) немају никакву еволутивност па тако изузетно “примитивне” облике можемо наћи у двадесетом столећу, док “развијеније” попут четвртог још у антици, код обожавања апстракција у римској религији на пример.

^{Лукративно идолопоклонство}

Ово је најчешћи и универзални облик паганизма, потпуно независан од простора или времена. Руководи се принципом do ut des односно дајем да би ми узвратио. Неки бог се обожава да би узвратио неком услугом. Обожавање може бити свесно (све организоване и историјски потврђене паганске религије) или несвесно (давање гласа на изборима, партијско чланство, осим ако није из идеолошког убеђења ((онда спада у четврти вид)), убијање за мафијашке лидере и служење харизматским злочинцима из лукративних разлога). Предмет обожавања могу бити све категорије паганских божанстава или идола: апстракције, људи, животиње, биљке, фиктивна бића и демони. Ово последње је јако изражено у паганским религијама америчких Индијанаца (Астеци, Маје…), семитским и хамитским култовима демона попут Вала, Молоха, Астарте (Иштар), затим индоевропским култовима ведских дева и иранских ахура, грчких, германских и словенских богова. Најчешћи мотиви су обезбеђивање животних погодности у најширем смислу те речи, од повољних временских прилика за жетву до добијања рата, плодности жена, усвајања знања о природи (халдејска астрономија на пример), магијских знања, менталних манипулација и слично. Жртве могу бити животињске али и људске укључујући чупање срца живим људима (Индијанци централне Америке), спаљивање живе деце у утроби усијаног бика (култ демона Молоха код Феничана), жртвовање ратних заробљеника и заробљеница (Грци у Троји), ритуална самосакаћења од најбенигнијих тетоважа до одсецања сопствених полних органа (култ фригијских идола Кибеле и Атиса), сакрална мушка и женска проституција (Иштар или Астарта) и тако даље. Последице по цивилизације које су директно практиковале овакве форме служења демонима су или потпуни нестанак без рационалног објашњења (Маје), или пораз и слом пред неупоредиво слабијим противником (Инке, Астеци), или велико технолошко заостајање (сви горе поменути Индијанци нису познавали не само ватрено оружје, него ни точак нити су припитомили коње, а Инке нису познавале ни писани облик комуникације), потпуно необјашњив пораз у рату у коме се претходно нанижу све победе (Ханибал против Рима), лак пад под туђу власт (начелно хананејске и феничански државе и колоније) или систематско вековно заостајање и беда у најбољем случају. У случају да се престане са убијањем људи да би се исти користили као радна снага, обично долази до појаве филозофије⁴ (Грчка) и као последица тога богови од демона постају или апстракције (Рим) или алегорије природних елемената или се просто у њих више не верује чиме се или прелази (најчешће) у четврти вид (Грчка, Рим), чиме се утире пут за Јеванђеље (грчки језик као средство проповеди, римска империја као изостанак граница ради лакшег мисионарења, филозофија као помоћно концептуално средство у неким ситуацијама и тако даље). Сотириолошки и етичке последице паганизма се најупечатљивије и најбоље виде у оном трећем лукративном виду.

^{Апстрактно идолопоклонство}

Ово је последња фаза античке паганске религије пред победу Цркве и најчешћи облик модерног и савременог идолопоклонства у виду идеолошке подврсте апстрактног идолопоклонства. Најчешћи предмет идолатрија су апстракције карактеристичне за римску религију (богиња Рома као симбол Рима, Virtus (Врлина), Concordia (Слога) и тако даље. Заједно са обоженим римским царевима после смрти (а од Аурелијана и за живота) и идолима од раније, ови култови нису више озбиљно схватани у смислу да су посвећени реалним бићима (укључујући ту и умрле римске цареве), већ су једино схватани као симболи државног јединства и војничке слоге, и у том смислу су и неговани. Жртвоване су искључиво животиње и биљке, а грчкоримски пантеон је био отворен за било чије божанство без изузетка. Овај четврти вид паганства је претрпео коначни слом у периоду од четвртог до шестог столећа нове ере, када га је на подручју грчко-римског света заменила Црква са својим откровењем јединог истинитог Бога.

Пратећи кризу хришћанства која је у западној и централној Европи изазвана расколом прво римокатолика, а потом појавом протестантизма и ренесансе, на позорници се опет појавило апстрактно паганство, овога пута у виду идеологија и то: просветитељства, утилитаризма, либерализма, демократије да би се овим идолима супротставили касније настали идоли нације, државе (фашизам), замишљене расе и крви (националсоцијализам), класе (комунизам). Последице су опет биле сличне лукративном паганству народа претколумбовске Америке у квалитативном али и много више у квантитативном смислу, услед технолошког напретка. Збир свих жртава идеолошких ратова од француске револуције и Наполеонових ратова па преко каснијих светских ратова и Пол Потових поља смрти (на пример) превазилази неколико десетина милиона људи.

1. Античка пак дефиниција атеизма је преуска јер подразумева порицање постојања само паганским боговима, па су тако за атеизам као кривично дело оптуживани Сократ, Анаксагора али и хришћани.
2. Астериск овде означава реконструисану, хипотетичку реч, која није посведочена у писаним изворима нити на други начин.
3. Ово нас доводи до питања да ли је сваки атеиста нужно и паганин. На први поглед није тако. Тешко је замислити да се нихилиста попут Кирилова, лика из романа Зли Дуси Достојевског, или неко попут Франца Кафке, диве напретку науке, пасионирано гледају тенис или верују у демократију. Дакле, чини се да нихилисти, апсурдисти и атеистички егзистенцијалисти нису пагани. Ипак није тако. Кирилов је сам себи бог, Кафки је бог колико апстрактни толико и апсурдни Систем, кога на својој кожи врло конкретно осећају његови изоловани ликови попут Јозефа К. Најзад, нема религиознијег дивљења од дивљења самоме себи, ако неко, попут атеистичких егзистенцијалиста као што је Сартр, мисли да је човеку уопште могуће да осмисли своју егзистенцију у једном измаштаном алтернативном универзуму без Бога.
4. Вероватно први којима је пало на памет да своје ратне заробљенике не жртвују демонима, већ да их искористе као радну снагу, били су Грци. Разуме се да то није први случај да неко користи друго људско биће за присилни рад, али за разлику од становништва блискоисточних деспотија које се масовно сматрало робовима својих владара, које су исти могли ad hoc да искористе за јавне пројекте, попут египатских фараона или вавилонских владара, код Грка и касније Римљана робови су махом били у приватном поседу, што је њихове власнике ослобађало мануелних и финансијских операција, остављајући им времена да обрате пажњу на свет око себе. Можда је ово један од разлога зашто је до појаве филозофије дошло баш у Грка, ако се изузму поједини делови Индије и Кине. А већ ти први филозофи, попут Елејаца, су подвргли разорној критици прво антропоморфне представе богова, а практично истовремено и многобоштво уопште. Пластично речено, пошто није морао да кува и пере судове, Ксенофан је обратио пажњу на баналну чињеницу да се богови хомерског канона понашају као најгори сој пропалица. Није да ова чињеница није била позната и Ахилу, али он није имао времена да о томе размишља, јер је у паузама између битака са Тројанцима сам морао да коље јагањце кад му Пријам дође у госте. Било како било, Ксенофан је први приметио да су богови Етиопљана приказани као тупоноси, богови Трачана као риђокоси, из чега је извукао закључак да би волови, коњи или лавови, кад би знали да цртају, своје богове приказивали као волове, коње или лавове. Бог је, по Ксенофану, један, свуда присутан, невидљив, сав вид, сав слух и тако даље. Парменид и Зенон су то уопштили и приметили да постојање постоји, а непостојање не постоји. Из овога је следило да постоји само постојање као хомогено, континуирано, свуда присутно и једно, што су све својства Бога, мада се последња двојица нису служила тим термином. По Анаксагори светом управља Ум, а Сунце је само ужарени камен. Платон верује да је свет дело једног творца, додуше који не ствара ни из чега, већ из претодно постојећег материјала. Није чудо што је таква интелектуална и духовна клима била погодно тле за Јеванђеље и проповед Апостола.

мр Иван Марковић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: Баштенска сеница, (принос богињи, идеализован приказ младих римских жена које приносе идолску жртву, Лајпциг 1887.), фрагмент изворне: wikimedia.org}