Ти људи су нам о веронауци, која је постојала у школама у њихово време, говорили са неком сетом и жалом. Гледали су нас готово са жаљењем, знајући да смо ми генерација која не учи у школама веронауку и да ће се то касније одразити на наш живот – и били су у праву. Већ тада, шездесетих и седамдесетих година, у нашим градовима се појављују уличне банде из различитих квартова, које као да су изашле из криминалних америчких филмова које смо гледали на тв-у и у биоскопима. У њима се наметао закон јачега, а не уљуднијега и пристојнијега.

Ово наглашавамо у уводу излагања, као прво подсећање на причу о веронауци и њеним плодовима, коју смо слушали од старијих. Ми смо им били благодарни на тим темама и речима о веронауци, поготово јер смо осећали да о томе говоре са крајњим поштовањем и уважавањем.

Рекли бисмо и ми нешто о веронауци, генерацијама које после нас долазе. Веронаука је један веома значајан предмет јер се у њему говори о крстоликом схватању света о Богу, о творевини, о човеку и о смислу света, коначно и о спасењу и Вечном животу.

Веронаука је основно учење о вери – богословље. Она сабира у себи све богословске науке: Догматику, Етику, Литургику и богослужење Цркве. Затим, светотајински живот, то јест, живот у Христу, историју Цркве и њену мисију у свету. На веронауци се учи шта је суштина вере –  то је Декалог Старог Завета,  тј. Заповести које је Бог дао Мојсију на гори Синај, да народ Божији по њима живи, а које је Господ Христос у Новом Завету сажео у две Заповести: на љубав према Богу и ближњему, јер Љубав чини суштину и Пророка и Закона.

Из до сада реченог види се да је веронаука озбиљна ствар и тако јој треба и приступати. Међутим, увек испуњени вером, надом и љубављу, како не бисмо били они који уче веронауку, а то се не види и не примећује на нашим лицима и на радости у нашим животима. Веронаука је предмет испуњен радошћу јер се у њој говори о радости – о Благовести, благој вести спасења света у Христу.

Када о томе и тако учимо у школама, тада нема места мрачњаштву, нити маскама на нашим лицима, како су то покушавали да представе они који су се борили против веронауке, против учења Цркве уопште, смештајући је у мрачни Средњи век. А истина је све супротно. Учење Цркве се темељи на учењу о Светлости, на Благовести, на победи живота над смрћу у Христу, на Тајни спасења и Вечнога Живота. О свему овоме они који су нас смештали у Средњи век ни сањати не могу, јер очима не виде, а ушима не чују – шта Бог говори Црквама, како пише у Откровењу.

Веронаука је вера у Бога, Творца свега видљивога и невидљивога, Створитеља човека као Своје иконе, да би човек, по образу задобио подобије и у Христу доживео обожење и Живот Вечни. То јасно показује да Бог није створио човека за смрт, како на жалост говоре многи шаролики философи смрти, којима је смрт и почетак и крај, а истовремено се сматрају великим оптимистима.

Веронаука је вера у Христа,  Друго Лица Свете Тројице, Оваплоћеног Бога Логоса, Спаситеља и Сведржитеља, Онога Који Јесте и Који долази свету да суди. Христос је све, говорио је свети Старац Порфирије. Христос је оваплоћена Љубав. Нека нам покажу некога међу учитељима и мудрацима овога света који су толику љубав показали према човеку као што је чинио и чини Господ. Он све светове прође да би на Голготи страдао ради нас и нашега спасења. То и свето Јеванђеље потврђује рекавши, да нема веће љубави од оне да неко дa живот свој за ближње своје.

Веронаука је и вера у Духа Светога – Утешитеља, Који је на дан Педесетнице сишао на Апостоле и учинио их силним проповедницима Христа Распетог и Васкрслог. Они постадоше проповедници Јеванђеља по читавом свету, и Истином Христовом лажи победише и Христа Истинитог Бога посведочише.

Веронаука је и вера у Цркву  – Цркву Бога Живога,  Оца и Сина и Духа Светога, Цркву која је Тело Христово, Дом Оца и Ризница Духа Светога. Црква је Кивот свих Божанских дарова. Без Цркве нема спасења. Сада Господа можемо видети само као Цркву у Телу Своме, никако негде изван по гудурама, планинама и светским трговима, јер је Господ увек у Заједници спасаваних – у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Православној  Цркви.

Веронаука је вера у Пресвету Богородицу, Пророке и Апостоле, мученике и учитеље, чудотворце, исцелитеље и небеске Силе и све Свете. Веронаука дакле обухвата све светове, Небеске, тј. духовне и земаљске – видљиве Цркве Христове, којој је темељ поставио Сам Господ. Зато јој ни врата ада неће одолети.

У свету је одавно срушен култ Светости и на њено место су постављени разни други идоли. Црква Божија је чувар Светости од њеног установљења до данас. Црква и у ово наше време даје највеће дивне плодове – Светитеље Цркве. Овде бисмо опет и опет подсетили на речи светог Старца Пајсија који је рекао да  добрих људи има свуда, у свим религијама и учењима, али Светитеље даје само Православље.

Веронаука је љубав према Богу и ближњем, јер је љубав по светом апостолу Павлу, свеза савршенства. Ко је икада прочитао Химну Љубави светог апостола Павла, зна шта је Христова љубав, свету у Христу дарована. То је љубав савршена, наднебеска, која онога који у тој љубави обитава чини једним са Богом и са ближњима.

Веронаука је вера у хришћански освештан живот, вера у Блаженства којима се човек Небеским лествицама Богу успиње. Веронаука је узвишена јер говори о Тајнама у које и ангели Божији на светој Литургији желе да завире. Зато су Оци говорили да је Тајна Цркве – Тајна Христова, и да је света Литургија – Тајна Вечера коју Господ и сад служи рукама Својих саслужитеља и  раздељује Светиње светима. Тако верујући са светим Причешћем постаје једно са Богом, са Христом у Кога верује. Он постаје једно са и ближњима, будући да се хране истом Небеском храном, Небеском мaном  Новог Завета,  тј. светим Причешћем – Телом и Крвљу Христовом.

Веронаука је у осмеху, у радости живота. Радосни треба да будемо јер смо у Христу спасени. Онај који у Христа верује, за њега смрти нема више, јер је Господ Живот и Васкрсење.

Веронаука је вера у Васкрсење Христово, и та вера је суштина апостолске проповеди – суштина учења Цркве. Зато је свети Старац Серафим Саровски све поклонике читаве године поздрављао речима: Радости моја, Христос васкрсе!

Веронаука је на небесима, у звездама, у морима и океанима, и у свему што Бог створи и виде да је добро. Зато веронаука о добру учи, не само о лепом и уљудном понашању, које заслужује сваку похвалу, него и о свему добром, што се  односи на живот људи:  да треба болесне посећивати; у затворима затворенике; сиромахе оденути и све оно што нам Господ заповеди: Ако не учинимо добро једном од ових малих, Христу не учинисмо.

Веронаука је у нашим манастирима – ризницама благочестивог и врлинског живота. Веронаука је и на нашем Косову, на Газиместану, на нашем грдном судилишту, како га велики песник Његош назва. Веронаука је и у Дечанима и у Хиландару светог Симеона и Светога Саве. Веронаука је и да се они страдали за Христа никад не забораве. Они својим страдањем испунише многа стратишта и логоре, које неки заборављају, али им не да јаук Рахиље и њене деце, и не да крв праведника за Христа пострадалих.

Веронаука је у сваком добру, у песми, у књижевности, код Достојевског. Веронаука је у свему што људски лик сачува. Веронаука је и у Житијима Светих, као што је житије старца Силуана у коме се каже, да би авва горко плакао ако би случајно црва згазио. Или пример из другог житија, када једна хијена донесе своје слепо младунче авви Макарију Египатском а он га исцели.

Веронаука је у свакој доброј жељи, у поздраву, у опроштају, у добрим помислима. Веронаука је у свему боголиком, у свему што нас људима чини. И зато Старца Патријарха Павла можемо назвати – Вероучитељем,  јер нам је говорио да будемо људи.

Веронаука је у томе да друге видимо бољим од себе, у смирењу и кротости и у послушању Богу и Цркви. Веронаука је у Небеској хармонији у којој живе Небеске силе – ангели и Архангели. Веронаука је и да се на Литургији у Христу сусретнемо и предукус Царства Небеског и љубави Божије окусимо.

Извор, фото: Епархија ЗТ