^{Часни оци, драги ми саслужитељи при Жртвенику Господњем!}

           Ове године Руска Загранична Црква молитвено обележава значајан јубилеј – педесет година од упокојења у Господу неколико великих светила Православља у расејању: архиепископа сиракуског и светотројичког Аверкија (Таушева) († 13. април 1976), архиепископа вашингтонског и флоридског Никона (Рклицког) († 4. септембар 1976), архиепископа сиднејског, аустралијског и новозеландског Саве (Рајевског) († 17. април 1976) и архиепископа ричмондског и великобританског Никодима (Нагајева) († 17. октобар 1976).

           Њихов земаљски пут окончао се у истој години, која је постала значајна историјска прекретница. Осврћући се уназад, у њима не видимо само црквене управитеље или богослове, већ истинске пастире, чији побожни однос према богослужењу, ревносно проповедање Речи Божије и преданост архипастирској служби остају трајни узор црквеног живота за све нас.

           Године 2023, по милости Божијој, обратио сам вам се поводом 150. годишњице рођења митрополита Анастасија (Грибановског) и архиепископа Виталија (Максименка) (види посланицу бр. 08.52.23). У овом обраћању, међутим, желим да посебну пажњу посветим двојици од поменутих стубова Цркве, захваљујући којима Источноамеричка епархија стоји и напредује – архиепископима Никону и Аверкију.

^{АРХИЕПИСКОП НИКОН}

           Архиепископ Никон (у свету Николај Павлович Рклицки), родом из Черниговске области, прошао је кроз искушења Грађанског рата, евакуацију, живот у Београду и дуге године архипастирског труда у Сједињеним Америчким Државама. Постао је најближи сарадник, а касније и животописац митрополита Антонија (Храповицког), који се упокојио пре деведесет година.

           Служба архиепископа Никона остала је у сећању нашег народа као пројава безграничне очинске љубави, пастирске мудрости и изузетне мисионарске ревности. Са великом бригом односио се према свакој особи у расејању, подржавао оснивање мисионарских парохија и увек позивао своју паству да чува и воли своје парохијске свештенике.

           Његов приступ богослужењу био је дубоко евхаристијски и пасхални. Цркву је доживљавао као живи организам, сједињен молитвом Спаситеља у Гетсиманији: „Господ је узнео Своју молитву у Гетсиманском врту пре Свога страдања... У тој молитви Господ је, као свезнајући Бог и наш лични Спаситељ, обухватио сваког човека Својом састрадалном љубављу, молећи се за свакога од нас... Тако је и пастир позван да својом састрадалном љубављу обухвати своју паству."

           Говорећи о пастирској служби митрополита Антонија, архиепископ Никон је у својим делима писао: „Суштину истинског пастирства видео је у томе да пастири треба да буду подражаваоци и сарадници Христови, да својом састрадалном љубављу обухватају своју паству и воде народ ка духовној обнови."

           Архиепископ Никон почива у доњем храму Свете Олге Спомен-храма Светог Владимира, подигнутог поводом хиљадугодишњице Крштења Русије, где је сахрањен поред свог претходника, архиепископа Виталија. До данас срца верних привлаче њихови гробови, тражећи духовно укрепљење и благодатну помоћ. Обележавајући педесету годишњицу његовог одласка Господу и размишљајући о плодовима његових земаљских трудова, узносимо молитве да и будућа поколења поштују његово име и његов спомен.

^{АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ}

           Рођен у Казању у аристократској породици, будући архиепископ Аверкије (у свету Александар Павлович Таушев) прошао је дуг пут изгнанства – преко Бугарске и Карпатске Русије до Минхена, а потом и до Сједињених Америчких Држава, где је дуги низ година управљао Манастиром Свете Тројице у Џорданвилу и богословијом при њему. Архиепископ Аверкије стекао је углед „савести Руске заграничне цркве", непоколебиво стојећи као чувар чистоте светоотачке вере.

           У средишту његовог живота било је очување духа истинског, неисквареног Православља, које се задобија молитвом и постом. Његово Високопреосвештенство је жалио због сваког чисто формалног приступа молитви и поучавао свештенство: „Молитва и пост су главно и суштинско оружје у духовној борби коју води сваки хришћанин..."

           За архиепископа Аверкија, Божанска Литургија била је живи предукус Неба, док је проповедање Речи Божије представљало свештену дужност која није допуштала никакве компромисе са духом овога света. Учио је да пастир мора бити бескомпромисни благовесник Истине: „Никаква лаж не приличи истинском хришћанину – слуги Истине. Лаж је тим мање прихватљива на уснама служитеља Цркве Христове."

           Својим списима Његово Високопреосвештенство настојао је да својим читаоцима пренесе пуноћу светоотачког богословља. Ревносно је чувао јединство Цркве и неустрашиво разобличавао све појаве које су му биле непријатељске.

           Архиепископ Аверкије упокојио се у Господу 13. априла 1976. године и сахрањен је у крипти испод олтара Саборног храма Свете Тројице у Џорданвилу. До данас његов пример и његови списи остају извор духовног руководства за вернике у многим земљама.

           Предочавам вам неколико тема, преузетих непосредно од Његовог Високопреосвештенства, које се тичу савремених искушења повезаних са интернетом. Пошто су се настанак и развој медијског простора одвијали постепено, архиепископ Аверкије је у извесној мери предвидео неке од појава које данас посматрамо; стога, у извесном смислу, већ поседујемо његове увиде у ове савремене изазове.

           1. Не мешајте јавну видљивост са служењем.

„Не 'администрирање', него 'старање о душама' – несебрична и ревносна брига за спасење душа поверене пастве – то је суштински елемент пастирске службе", пише архиепископ Аверкије.

           2. Непромишљеност и грешке (а понекад и нешто горе) од стране свештеника могу саблазнити паству више него икада раније – управо због савремених технологија.

„О, како пажљиво савремена паства посматра свог пастира, понекад му не дајући мира и тражећи на њему грехе којих ни најмање нема..." „Савремени пастир мора тога бити дубоко свестан и увек то имати на уму, пазећи на себе и на своје владање како ни на који начин не би саблазнио своју паству", каже архиепископ Аверкије.

Клирик је позван да се богоугодно влада не само у храму или у свом приватном животу, него и у виртуелном свету. Архиепископи Аверкије и Никон нису се скривали иза компјутерских екрана, нити су драгоцено време трошили на расправе на интернету, анонимне осуде или охоло разобличавање „свакога и свега". Нису се препуштали лакомисленом понашању, иронији или грубости, који не приличе њиховом високом служењу и наносе штету угледу Цркве. Уместо тога, они су се посвећивали истинском апостолском служењу народу. Њихова служба била је утемељена на живом, срдачном и непосредном сусрету са људима. Долазећи својој пастви, они су својом личном побожношћу, смирењем и пастирским достојанством пружали добар и опипљив пример православног хришћанског живота, загревајући душе верних. За савременог клирика, интернет простор не би требало да буде место за самопромоцију или сујетне расправе, већ простор за пастирски и мисионарски рад, који захтева исти страх Божији као и проповед са амвона.

          3. Чувајте се гордости која се представља као ревност.

„Самоузношење пастира главна је препрека успеху у његовој пастирској служби." „Истински пастир мора бити 'пример кротости и смирења' својој пастви."

           4. Не поистовећујте себе са Црквом.

„Због тога он не сме да поистовећује себе са Црквом. Пастир није Црква, него само слуга Цркве..."

„Пастир треба да позива на послушност Цркви, а не на послушност себи."

           5. Избегавајте страначко опредељивање, политику и искључиво световне садржаје на интернету.

„У истинској Христовој Цркви не може бити ничега ружнијег и неприличнијег од пастира који гаји друга интересовања... који се бави споредним, чисто световним пословима..."

„...као што је, на пример, политичка делатност, која неизоставно служи само томе да дели и заоштрава односе међу људима..."

           6. Будите искрени; не угађајте маси.

„Друго својство, које је апсолутно неопходно... јесте искреност."

„Нема ничега горег од тога када паства... примети код свог пастира несагласност између његових речи и дела..."

„Још је горе када у њему уочи неискреност, лажност или претварање."

           7. Значај молитве (шта је узвишеније и важније: молитва или друштвене мреже?).

„Молим се; непрестано се молим. Не могу чак ни да замислим како би човек могао да проводи време без молитве. Заиста, молитва је дисање душе."

Доба информационих технологија донело је ново искушење за пастира: неприметно, али погубно расипање времена. Потпуно је недолично за пастира Христове Цркве да проводи сате „изгубљен" у виртуелном свету или бесциљно прелиставајући садржаје на свом паметном телефону, расипајући богатство своје душе на пролазне световне таштине. Морамо памтити: време нам је дато ради вечности. Бог нам га је поверио за непрестано служење Њему и ближњима, за усрдну молитву и делатно чињење добра. Када је свештеник заокупљен екраном свог уређаја, страдају и његова паства и његов сопствени духовни подвиг, чак и онда када тај уређај користи са добрим намерама.

Зато је дужност сваког клирика данас да одлучно преусмери своје унутрашње снаге. Неопходно је неговати дубоку и неужурбану личну молитву, побожно и без журбе извршавати установљено молитвено правило и одвајати време за пажљиво читање светоотачких и духовно поучних књига. Духовни сасуд пастира треба свакодневно да се испуњава чистом водом Светог Предања, а не буком информација.

Уместо виртуелног сурогата присутности, потребан нам је непрестан живи контакт са људима. Свештеник мора бити усред своје пастве: лично разговарати са парохијанима, стрпљиво слушати њихове жалости, делити њихове радости, пружати подршку у тренуцима сумње и тешити добром, очинском речју. Само такво општење – живо, саосећајно и загрејано љубављу – може исцељивати људске душе и изграђивати истинску заједницу.

^{ЗАКЉУЧАК}

           Пола века након упокојења архиепископа Никона и Аверкија, суочавамо се са истим изазовима: секуларизацијом друштва, хлађењем вере и покушајима нарушавања црквених канона. Спомен на архиепископе Никона и Аверкија позива нас да:

1. Разгоревамо страхопоштовање према богослужењу: да га не савршавамо механички, већ са страхом Божијим, сећајући се да је Литургија срце нашег живота.
2. Ревносно проповедамо Реч Божију: да неуморно поучавамо паству истинама Јеванђеља, без обзира на трендове и струјања овога века.
3. Чувамо пастирску љубав кроз живо општење: да будемо доступни, милостиви и пожртвовани служитељи народа, дајући безусловно првенство стварном пастирском разговору и утехи конкретног човека у односу на виртуелно присуство.
4. Чувамо време за Бога: да уклонимо празно утрошено време на паметном телефону, посвећујући тако добијене часове молитвеном правилу, читању Светих Отаца и делима милосрђа.
5. Чувамо дух наше Цркве на интернету: имајући на уму да свет сваку реч коју свештеник изговори на друштвеним мрежама доживљава као став читаве Цркве, те да она стога захтева појачан осећај хришћанске одговорности. Архијерејски сабор Руске заграничне цркве из 2001. године, који је изабрао блаженопочившег митрополита Лавра, о томе је записао: „Архијерејски сабор подсећа свештенство наше Цркве да у свим својим јавним иступима они, по самом свом чину, делују као представници Цркве и да су стога за њих одговорни својим надлежним архијерејима."

           Позивам све настојатеље храмова и свештенство Епархије да током ове године, на одговарајуће дане помена упокојених, служе литије за упокојене и парастосе за блаженопочивше архијереје – архиепископе Аверкија, Никона, Саву и Никодима. Такође вас подстичем да се упознате са њиховим списима и да своје проповеди посветите њиховом духовном наслеђу.

           Њиховим молитвама нека нас Господ све укрепи у ношењу нашег пастирског крста!

С љубављу у Господу,

† НИКОЛАЈ

^{Митрополит источноамерички и њујоршки
Првојерарх Руске заграничне цркве}

Извор: eadiocese.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: првојерарси РЗПЦ, извор: synod.com