Митрополит Сава (Испер) 

Дуго се у популарном хришћанском и секуларном дискурсу понављало да је хришћанство „женска религија“, наводно доказано чињеницом да у православним храмовима на богослужењима има више жена него мушкараца. То, међутим, није тачно свуда. Данас, пак, неки оптужују Православље да је „мушко“, само зато што су приметили пораст броја младића који приступају Цркви. Али ни ова појава не важи за све парохије, те стога ни та тврдња није тачна.

Обе претпоставке почивају на локалним стварностима које се разликују од земље до земље и од једне историјске околности до друге. У земљама које су биле под тоталитарним (комунистичким) режимима, на пример, старци су доминирали међу онима који су похађали малобројне храмове који су остали отворени. Да ли је разумно на основу тог запажања тврдити да је хришћанство религија „за старе“?

Свештеници у нашој Архиепископији сведоче да прилив у Православље није ограничен само на младе мушкарце, како су то неки медијски извештаји сугерисали, нити је тачно описивати ову појаву као „мушку“. Данашња пастирска стварност јасно показује да читаве породице прилазе вери подједнако, ако не и више него неожењени и неудати. Те породице чине очеви, мајке и деца свих узраста, који у Православљу налазе дубоко духовно окружење, целовит начин живота и мир који желе да пренесу својој деци.

Ове породице такође показују зрело разумевање узајамне допуне између мушкарца и жене — не сукоб, не такмичење. Постоје мушкарци који воле своје супруге до самопожртвовања и заједно са њима, са радошћу и благодарношћу, управљају породичним, материјалним, духовним и друштвеним животом. Са своје стране, жене у Православној Цркви налазе место где у миру могу да остваре своју духовну и људску женственост, јер су третиране са љубављу, поштовањем и чашћу, и зато што је мужу заповеђено да воли своју жену „као што Христос заволе Цркву и себе предаде за њу“ (Еф. 5,25).

И ако се чини да неки млади мушкарци данас у Цркви налазе простор за остварење своје аутентичне мушкости, исто тако и жене у њој налазе простор за остварење своје аутентичне женствености. Црква не гледа на мушкарца и жену у категоријама превласти или контроле, већ у категоријама узајамне допуне: „Нема више мушког ни женског, јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3,28). Зато тумачење ове појаве искључиво кроз призму мушког или женског није тачно и не одражава пастирску стварност коју запажамо у нашој служби. Из свих ових разлога, овај феномен треба проучавати са истинском стручном дубином, а не бавити се њиме кроз површне новинарске утиске или културне предрасуде.

Учење Православне Цркве, утемељено на Светом Писму, каже: „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу“ (1 Кор. 11,3), и: „Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви“ (Еф. 5,23). Православно учење је увек инсистирало да се ови текстови читају у целини, а не изоловано. Јер исти текст наставља: „Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу... који воли своју жену, самога себе воли“ (Еф. 5,25.28). Православни хришћани су дуго у шали говорили да „муж јесте глава, али је жена врат — и она га окреће како хоће!“

Заиста, многи новообраћени мушкарци и жене налазе миран живот у наручју Православне Цркве, јер православно предање чува достојанство обе улоге и нуди верно тумачење ових текстова. Мушкарац служи својој жени и деци са преданошћу, осећајући да његова мушкост то од њега захтева, истовремено поштујући своју одговорност као главе дома и своје место као оца и супруга. Жена, пак, налази унутрашњи мир знајући да је вољена, поштована и подржана од свога мужа. То је оно што, као пастири, уопштено запажамо међу нашом духовном децом.

Млади људи који су одрасли у удобности, мекоћи и неспособности да се суоче са животним тешкоћама, у Православној Цркви налазе духовну пуноћу какву не доживљавају у друштву. Зато их привлаче чести постови, дуге молитве, метаније, исповест и живљење јеванђелских заповести онаквих какве јесу, без хуманистичких препакивања. Најважније од свега, и мушкарци и жене у Цркви налазе духовно очинство које је друштво изгубило. Неке статистике чак наводе да од осамдесетих година прошлог века више од 30% деце одраста без оца.

Постоји мушка и женска психологија коју многи данас игноришу. Наше пастирско искуство нас учи да мушкарац у својој жени тражи нежност мајке која му недостаје, а жена у своме мужу тражи сигурност оца који јој недостаје. Зар мушкарац не налази утеху када, уморан и узнемирен, положи главу у крило своје жене док му она милује косу? И зар жена не налази утеху када, уморна и узнемирена, положи главу на груди свога мужа? Ја нисам психолог ни психијатар, већ пастир душа, и делим оно чему сам сведочио код многих брачних парова, у своме дугогодишњем искуству као духовник.

Постоји узајамна допуна између мушкарца и жене коју Православна Црква проповеда. Она учи да ова допуна захтева живот духовне борбе и подвига, како би обоје могли да савладају страсти које мушкарца гурају ка доминацији над женом, а жену ка ласкању или обмани као виду самозаштите. Човек не стиче своја права подражавањем другог или гушењем сопствене личности, већ остваривањем свога истинског бића. Мушкарац не стиче слободу доминирајући над женом, нити феминизацијом себе, нити напуштањем своје мушкости. Жена не стиче слободу постајући „други мушкарац“, нити напуштањем своје женствености. Без борбе за очишћење и уздизање личности, кроз сарадњу и мушкарца и жене, свет ће и даље бити сведок неправде овде и пометње улога тамо.

Чак и ако би већина наших новопридошлих заиста били мушкарци, то не би требало да нас узнемирава; напротив, треба да се сетимо да „Дух дише где хоће“ (Јн. 3,8). Можда Он у једну парохију доводи више жена, у другу више мушкараца, у трећу више старијих. Каква је то брига наша? Зар не треба, напротив, да их топло примимо и да се радујемо заједно са Оцем Небеским? Зар не треба да се марљиво трудимо да бринемо о онима које нам је Он поверио у свакој заједници?

Када ову допуну у душама које стреме духовном савршенству правилно разумемо, постаје нам јасно зашто млади људи, посебно данас, долазе у Православну Цркву. Јер у Православљу нема ни мушкости ни женствености као супарничких идентитета, већ постоји стремљење ка узајамној допуни, кроз очишћење личности од њених страсти.

Надам се да ће неки квалификовани друштвени научници предузети озбиљно, стручно и дубинско проучавање овог феномена. Њихово истраживање би користило садашњим и будућим поколењима — као и читавој Цркви.

Извор, фотографије: Фејсбук страница митрополита Саве (Испера)

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"