Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Једном ми је једна жена рекла, тоном некога ко је управо открио нешто невероватно: „На Вашу молбу, парохијски свештеник је дошао у наш дом и служио чин освећења воде. Заиста, зли дух је напустио кућу, Ваше Високопреосвештенство, и више немамо никаква чудна збивања.“ Испричала ми је да се у њиховом дому дешавао читав низ необјашњивих и злокобних догађаја, чији узрок нису могли да открију. Није била уверена у моје објашњење о узроку — иако је реч о жени високог образовања, а она и њен супруг су дубоко привржени вери и Цркви.

То је стање многих људи код којих је вера постала идеолошко и интелектуално уверење — помешано са религијским праксама — док жива, освећујућа димензија изостаје из њихових живота, и то не само у теоријском, него пре свега у практичном смислу.

Освећујућа димензија живота суштинска је за хришћанску веру и остварује се у Цркви, пре свега кроз богослужење. То да се наш живот освећује не значи да се он своди само на добра дела и врлинско понашање. Тај пут је, свакако, неопходан за оне који верују јеванђелском учењу. Али присуство Бога и Његово дејство у животу — Његов утицај на њега и његово преображавање у истинску пуноћу која долази од Њега — представљају неопходан услов вере, ако желимо да имамо заиста живу веру.

Литургијска димензија спада међу темеље живог и делатног хришћанског живота. Она је незаменљива и не може бити надокнађена ничим другим. Свет у којем живимо прожет је деловањем злог духа, и ништа га не може одстранити осим Духа Божијег. Одатле разумемо и свештеничку службу у Цркви: свештеник је онај који је, благодаћу Божијом, постављен да буде средство освећења живота и призивања благодати Божије. И када некоме каже: „Бог те благословио“, те речи имају стварно дејство — оне нису тек побожна жеља.

Из ове перспективе разумемо и литургијске Свете Тајне. Крштење, нажалост, за неке може остати тек друштвени догађај; али њихово непознавање његовог духовног дејства не поништава то дејство. Оно је истинско ново рођење, у којем крштени постаје дете Божије и прима божанску благодат која га чува — уколико је и сам сачува — од злога духа и његових дела.

Кроз Свету Евхаристију хришћани примају Самога Христа: Он се настањује у њима, освећује их и дарује им духовну силу којом се супротстављају силама зла које непрестано ратују против њих, настојећи да их удаље од Господа и увуку у грех, како би их лишиле спасења и одвеле у духовну смрт — а понекад и у телесну. Тако је и са осталим Светим Тајнама.

Према православном учењу, божанске Тајне нису ограничене на седам, како то често учи правнички схваћена катихеза обликована под утицајем западне мисли. Напротив, сваки молитвени чин који свештеник савршава на молбу верника, у извесном смислу јесте света тајна. Ова богослужбена дејства дотичу живот верних у свим његовим појединостима: од освећења воде и освећења дома том водом, преко свештања јелеја и помазивања болесних, па до благосиљања новог аутомобила или молитве за дете при поласку у школу, и тако даље.

Верни живе благодаћу Божијом и своју чежњу за њом изражавају кроз ова молитвена дејства која освећују њихов живот у целини. Тако они живе непрестано се напајајући божанском благодаћу. Освећујућа димензија није пуки обред састављен од неколико радњи, нити је нека врста амајлије какве неки носе око врата. Она је свештенодејство које верник тражи, а које савршава канонски рукоположени свештеник, који је кроз Духа Светога примио благодат свештенства, да би освећивао наше животе.

Света Тајна је присуство Бога на невидљив начин, али такво које верни опитују и доживљавају.

Нажалост, овај појам је у последњим деценијама у великој мери ишчезао. За многе је вера постала тек умно прихватање извесних учења, која затим „захтевају“ одређени начин живота и прописане духовне праксе — кроз које човек једноставно „испуњава верску дужност“.

Иако је знање неопходно за вернике — и подразумева разликовање између свесне вере и сујеверја — то разликовање не значи да се духовни живот сведе на скуп начела. Вера обухвата читаво биће човека: умно, духовно, телесно и делатно. Човек не живи од интелектуалних уверења одвојених од живота. Истинска вера је живо остварење тих уверења у свакодневном животу.

Ни свештеници нису остали имуни на ово отуђење. Њихова освећујућа служба знатно је ослабила, те се код многих свела на извршавање „обавеза“ — служење Божанске Литургије, крштења, опела и венчања — схваћених као нужни верски обреди. Тако је, на пример, освећење домова о Богојављењу постало терет који неки сматрају напорним, па га занемарују. А колико тек више занемарују чин освећења воде у дому када се за њим укаже потреба?

Сведоци смо једног несвесног скретања свештеничке службе са њене суштинске сврхе — и њене замене друштвеним услугама и различитим активностима које не припадају освећењу и не чине срж свештеничког позива. Свако дело које свештеник обавља мимо своје освећујуће службе не представља средиште његовог призвања. Под „делом“ овде подразумевам управу, администрацију, финансијске послове и разне друштвене активности, укључујући и добротворни рад. Управо су оне заузеле највећи део његовог времена и служења, те услед тога долази и до напетости са вернима, будући да свештеник понекад доживљава да га они потцењују онда када сами врше своју улогу и дужност. Може бити ситуација када нужда захтева да се свештеник бави и овим областима, али он мора остати свестан значаја да такве послове, чим се за то укаже прилика, повери способним људима у својој парохији, како би се могао посветити вршењу исповести, другим освећујућим свештенодејствима, обиласку верних и неговању сопственог молитвеног живота.

Зашто смо доспели до овог стања осиромашења освећујућег живота? Разлози су бројни и нема простора да се овде побрајају. Али одговорност сносимо сви. Дом је први и основни васпитач. Онај ко одраста у кући лишеној побожности тешко ће касније живети и разумети побожност, чак и ако постане свештеник или монах — а тим пре верник који живи у средишту савременог друштва.

Можда је управо неговање духа побожности — који човека чини будним за присуство Божије у сваком тренутку — једна од највећих потреба савременог човека. Заиста, каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди? Шта човек себи пружа ако живи далеко од Бога, макар и носио име Божије и борио се за Њега? Живот са Богом најпре се доживљава у срцу, пре свега осталог. Бог се обраћа твоме срцу и дотиче га — и ти се преображаваш, постајући Њему сличан; у супротном, обмањујеш себе мислећи да Му припадаш.

Заиста Му припадаш онда када Му предаш своје срце. А срце, у хришћанском духовном разумевању, јесте целокупно биће човека. Када благодат Божија дотакне твоје срце, поскакујеш од радости као кошута и желиш ту радост и за свет око себе. Почни да освећујеш свој живот и да се храниш обилним благодатима које је Бог даровао Својој Цркви. Живи их. Оживи их у себи. Не задовољавај се спољашњим, друштвено-религијским облицима, који често постају управо разлог да се твоје срце затвори, те да благодат Божија не може да уђе у њега.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper  

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"