Отац Лав Жиле (1893–1980) био је заљубљеник у Христа и у чистоту Његовог Јеванђеља. Сав свој живот посветио је непрестаном трагању за славом Цркве Христове и живљењу једноставности Јеванђеља, у сиромаштву које га је чинило лаким као птицу. Био је исповедник највишег калибра. Његово усредсређење на живо Тело Христово, које оживотворује једино Свети Дух и које превазилази народности, културе и конфесије, подстицало га је да свуда где је деловао тражи јединство Цркве Христове. Његова чежња за црквеним јединством допринела је томе да одигра надахњујућу улогу у бројним истинским панправославним и екуменским покретима. Посебно је радио на јединству православних на Западу и на томе да Запад прими надахнуће Истока. До смрти је остао одани пријатељ Антиохијске цркве, чак је после 1967. године, из солидарности са својим пријатељима тамо, обуставио своја поклоничка путовања у Свету земљу.

            Потекао је из побожне римокатоличке породице. Његова смиреност надмашивала је његову изузетну интелигенцију и академску и научну изузетност. Чак ни његови најближи пријатељи нису знали колико је језика савладао, због њиховог броја и његове скромности. Студирао је философију на Сорбони, али је мобилисан за војну службу, рањен у Првом светском рату, заробљен од Немаца и послат у концентрациони логор, где је од руских заробљеника научио руски језик. Због слабог здравља пребачен је у Женеву, где је могао да студира психоанализу и експерименталну психологију, откривајући прецизност научног испитивања.

_{Фото: фотографија књиге Елизабет Бер-Сигел, „Mонах Источне цркве - отац Лав Жиле“, извор: leboncoin.fr}

            Затим је ступио у бенедиктински монашки ред и наставио студије теологије и латинске догматике у Риму. Ту је започело његово отварање према Источној цркви. Украјински гркокатолички митрополит Андреј Шептицки одиграо је важну улогу у усмеравању оца Жилеа ка Источној цркви и ка црквеном јединству. Након даљег проучавања Светих отаца, Светог писма и византијске духовности, придружио се манастиру који је митрополит Андреј основао у Украјини са циљем приближавања Руској цркви. Тамо је обновио монашке завете и узео име Лав. Положио је коначне завете и био рукоположен за католичког свештеника.

            Са великом преданошћу служио је руским емигрантима на југу Француске. У писму једном пријатељу написао је: „Не желим да вршим било какав верски прозелитизам, а мој програм је једноставан: сваки дан ћу посветити два часа умној молитви, служићу по обреду Источне цркве и придржаваћу се руске строгости, као што су ноћно устајање на молитву, пост петком и стално уздржање..." Додао је: „Осећам се далеко од свештеника, храмова, клира, теологије и богословског менталитета... Не налазим задовољство ни утеху ни у чему осим у Јеванђељу... Христа налазим када радим, и међу радницима Га налазим – у, кроз и посредством људи." Једна његова рођака је сведочила: „Једнога дана дошао је к мени ужурбано да ме замоли за панталоне мог мужа, јер је своје дао једном просјаку."

Године 1928. објављена је папска енциклика у којој се каже: „Јединство се може постићи само повратком свих оних који су се одвојили од јединог загрљаја Католичке цркве, кроз потчињавање папи када учи и послушност њему када заповеда." Ово писмо дубоко је потресло оца Жилеа и подстакло га да, након озбиљног и дуготрајног проучавања, напусти католицизам и приступи Православној цркви.

            Отац Лав пронашао је срећну равнотежу између привржености Предању, отворености према савремености и чврстине у традиционалној руској православној вери, удружене са одлучношћу да се суочи са проблемима савременог света. Није оклевао да напише, „руска омладина у Паризу помаже ми да разумем Цркву која настаје у Јерусалиму управо онако како је описује Књига Дела апостолских". Постао је тумач који се никада није умарао од откривања нових значења Светог писма. Његова једноставна, а дубока размишљања помагала су вернима да открију богатство Јеванђеља у сопственом животу.

Парохију је схватао као место где се прима Реч Божија и Евхаристија, али и као простор братског општења. Наглашавао је егзистенцијално дејство Евхаристије на друштвеном, личном и међуличном плану. У писмима својим парохијанима позивао је православне да буду пажљиви и будни према знацима времена, да превазиђу уску духовност и да кроз молитву прате важна збивања у другим црквама и у свету. Као исповедник показао се као истински духовни вођа: са пажњом је слушао своју духовну децу, а затим им са строгошћу прожетом нежношћу тумачио Реч Божију. Захваљујући образовању из психоанализе, умео је да се са тактом и јасноћом, без лажне стидљивости, бави и питањима везаним за сексуалност.

            Отац Лав је једно време боравио у Светој земљи, где је доживео обогаћујуће и преображавајуће духовно искуство. У писму једном блиском пријатељу написао је: „Не могу да помислим на Хеврон а да ми се срце не сломи. Не могу да опишем духовно искуство које сам имао у Тиверијади, на обалама језера. Досегао сам врхунац свог живота и морам да се вратим тамо. Наравно, од тада сам у Паризу странац и тужни посетилац. Чекам позив или прилику да се вратим."

            Од 1935. године сарађивао је са мати Маријом Скобцовом из Париза¹, која је основала манастир који је уједно био и социјални и културни центар. Отац Лав је пратио мати Марију у њеним обиласцима кафана у потрази за руским бескућницима.

_{Фото: састанак ACER-а 1937., отац Лав Жиле и мати Марија позади, отац Сергеј Булгаков седи, извор: pagesorthodoxes.net}

            Године 1938. одлучио је да се настани у Лондону. Тамо је волео да себе назива „свештеником изван анђеоског чина", али је остао послушан своме епископу. Од те године издржавао се радећи у Британском музеју. Када је напустио Париз, поделио је све што је имао — а имао је мало — и у Лондон је понео само своју Библију. Отац Лав се одликовао високом културном и духовном вредношћу и препознатљивим, једноставним стилом.

1. Васељенска патријаршија прогласила ју је светитељком у јануару 2004. године.

Митрополит САВА (Испер)

^{Архиепископ Њујорка и митрополит Северне Америке (Антиохијска патријаршија)}

Извор: antiohian.org, превод са енглеског: редакција "Живот Цркве", насловна фото: orthodoxie.com