Говор Његовог Високопреосвештенства архиепископа Њујорка и митрополита све Северне Америке (Антиохијска патријаршија) на 14. Сабрању канонских православних епископа у Сједињеним Америчким Државама, одржаном 7. новембра 2025, у Денверу, Колорадо. 

Увод

Вековима је Нови свет привлачио узастопне таласе миграција. Током већег дела двадесетог века, постојало је скромно православно присуство које је остало углавном ограничено на православне заједнице широм Северне Америке, посебно у великим градовима. Православни имигранти су оснивали своје цркве усред својих стамбених насеља и чували своју веру најбоље што су могли у то време. Са организацијом црквеног живота у Северној Америци, ширењем имиграције након Другог светског рата и рађањем нових генерација унутар америчке културе, Православље је постало познато као Источна црква — црква имиграната и етничких заједница: „Грка“, „Словена“, „Сиријаца“ итд. — а не по својој апостолској вери.

Међутим, промене које су се догодиле у западном друштву уопште, а посебно међу америчким хришћанима, подстакле су неке да трагају за изворним коренима хришћанства. Открили су да је „вера једном предана светима“ (Јуда 1:3) сачувана у Православној цркви и окренули су се њој. Тако је почео први велики талас преобраћеника — барем у Антиохијској цркви — осамдесетих година прошлог века. Ови нови православци преузели су на себе задатак ширења православне вере у земљи, а њихова деца и унуци су одгајани као православци.

Крајем двадесетог века готово смо мислили да је век имиграције за православне хришћане у Америци завршен и да је почео век евангелизације. Ипак, распад комунистичког света почетком деведесетих година брзо је донео обновљени ток имиграције из Источне Европе, а економски проблеми који су наставили да муче Грчку подстакли су континуирани прилив Грка у Америку. Две деценије касније дошло је такозвано Арапско пролеће, које је многе православце са Блиског истока такође послало у Северну Америку. Данас изгледа као да се враћамо у први век нове ере, када су нови верници напустили Јерусалим због прогона, а Јеванђеље се проширило широм васељене (насељеног света).

Раст покрета преобраћења, из различитих разлога, допринео је томе да Православље постане позната религија у Северној Америци; заиста, оно сада доживљава убрзани раст — неки су га чак назвали поплавом. Благо речено, више нисмо били, како нас је једном назвао мој претходник митрополит Филип, блаженог спомена, „најбоље чувана тајна у Америци“.

Мотиви за преобраћење

Нема сумње да су обиље и разноликост протестантских цркава, као и њихове међусобне разлике, један од разлога због којих многи протестанти трагају за аутентичном Црквом. У Америци постоји опипљива глад за хришћанском аутентичношћу.

Током последњих пет векова, протестантизам је развио сопствену „традицију“, истовремено одбацујући пуноћу Светог Предања. Данас се, међутим, многи питају како могу да прихвате протестантску традицију која је започела Лутеровим покретом и расла и развијала се до данас, а да одбаце Предање које сеже до самих почетака хришћанства.

Што се тиче бескорености која преовладава у многим евангелистичким срединама, она остаје највећи покретач за оне који траже чврсту, непроменљиву веру – „веру која је једном заувек предата светима“. Ови мотиви се посебно односе на оне који долазе у Православље из евангелистичких кругова. Али, ту су и други хришћани, атеисти, нерелигиозни људи и следбеници других религија које лепота православног богослужења и његових светих уметности – иконографије и црквене музике – привлачи у духовни свет за којим жедне. Многи у духовности Православне Цркве проналазе и одговорност и дисциплину усред декаденције и подељености савременог живота.

Друштвене мреже такође играју велику улогу у упознавању америчког друштва са Православљем, подстичући многе да потраже најближу православну цркву и упознају се са њом.

Будући да је Православље у прошлом веку било црква етничких заједница, оно је привукло пажњу многих неправославних због одређене лепоте култура које су православни хришћани донели из својих земаља порекла – породични живот, гостопримство, пријатељство, заједништво, кухињу и слично. Многи наши свештеници такође примећују да отпор Православља комерцијалном духу даје кредибилитет у свету где је вера постала потрошачка роба, док му крв наших многих и недавних мученика даје додатни кредибилитет. У Православљу нема релативизма, нити популистичке, емоционалне привлачности за масе.

Укратко, као што је један од свештеника који је одговорио на анкету коју сам дистрибуирао рекао о овом веку:

 „Век 'цркве имиграната' је завршен; век евангелизације је почео. Мисија Православља више није првенствено географска (од Антиохије до Америке), већ егзистенцијална.“

Буђење младих

Када говоримо о обраћењу, неопходно је застати и размотрити младе. Феномен младих људи, узраста отприлике од 15 до 30 година, који прилазе Православљу постао је веома очигледан у многим црквама. На пример, у Њујорку — где претходни таласи обраћења нису били познати — данас ћете у нашој Антиохијској саборној цркви у Бруклину пронаћи више од педесет катихумена универзитетског узраста или веома скорашњих обраћеника свих раса и верских опредељења — или чак и без икаквог верског опредељења.

Такође је значајно да многе младе људе са мало претходног додира са хришћанством привлаче поредак, хијерархија и озбиљност које проналазе у Православљу. Млади људи уопштено сажимају разлог свог избора Православља у овим речима: „Тражили смо прави духовни живот, и нашли смо га у Православљу.“ Пре него што је Православље постало шире познато, многи од ових истих људи напуштали су рационалистичко западно хришћанство зарад источних религија, тражећи управо ту духовност у религијама попут хиндуизма и будизма — не знајући да аутентична духовност већ постоји у источном хришћанству.

Млади се диве аутентичности, достојанству и духовности које проналазе у Православљу. Они откривају аскетску и моралну озбиљност која им нуди алтернативу релативистичкој, фрагментираној култури коју доживљавају у друштву. Поред тога, многи млади Американци сада чезну за хришћанском заједницом и траже је у традиционалним црквама. Није претеривање рећи да је мистицизам оно што их најснажније привлачи Православљу: опчињени су тајном коју доживљавају — било у различитим литургијским службама или у свештеним уметностима попут архитектуре, икона и музике. Сваки посетилац православних манастира у Америци приметиће обиље монаха и монахиња који су и сами млади.

Њихов узор је светост и Црква као евхаристијска заједница у којој проналазе породицу која им је недостајала. Уморни су од идеологије; траже светост, озбиљну веру и љубав. Не желе веру која је само реакционарна, нити опуштену религију. Њихова озбиљност може их гурнути ка ригидности и екстремизму ако немају зреле и уравнотежене духовне оце.

Исти интернет који игра позитивну улогу у упознавању са Православљем, такође игра и негативну улогу ако наиђу на ригидне и фундаменталистичке православне проповеднике. Упркос постојању екстремизма, они остају у Цркви због мира који тамо осећају. Прихватају правила и границе које их лече, док истовремено одбацују друга правила за која мисле да их спутавају и блокирају њихову слободу. Праћење ових младих људи показује колико је велика њихова потреба за истинским, чистим учеништвом.

_{Фото: крштење Еве, Милијане Магдалене и Максима Мичела, парохија ПЦА}

_{Тешкоће новообраћених}

Можда прва тешкоћа лежи у недостатку праћења и личног учеништва, који нису увек доступни. Многи рођени православци радо дочекују новообраћене, али не улажу потребан напор да их подуче и пруже им духовну бригу која им је потребна, или постају равнодушни према тој одговорности и заокупљени сопственим бригама.

Истина је да је православни свет уопште вековима живео под прогоном, што је очување вере и континуитет православног постојања учинило приоритетом који је засенио све остало. Забрана хришћанске евангелизације под претњом смрти учинила је да мисија буде потпуно заборављена; тако су многи православци изгубили искуство рада са новообраћенима, будући да вековима нису могли да евангелизују и заборавили су на тај велики задатак. Њихова равнодушност према евангелизацији додатно је продубљена у Америци дуготрајним животом у етничким црквеним заједницама.

Од осамдесетих година прошлог века па надаље, почели су да примећују нови покрет обраћења, који је почео деловањем Светог Духа – не од самих рођених православаца. Али, стапање друштвене културе коју су донели из својих домовина са православном вером није их довољно оспособило да се брину о новообраћенима и помогну им да стекну православни ум.

Овде лежи можда највећа тешкоћа са којом се новообраћени суочавају. Стицање православног начина размишљања не долази из књига, већ из живота у Светом Духу, а то захтева дугорочну укорењеност у Православљу. Православна вера није идеја, већ проживљено искуство покајања и заједнице са Богом. Постоји опасност да Православље постане идеологија. Обраћење у Православље није толико догађај колико путовање и процес. Новообраћенима је потребна пратња након примања крштења или миропомазања.

Код неких се такође примећује опадање ревности након почетног периода великог ентузијазма.

Постоје случајеви екстремизма и фундаментализма, као и тенденција ка ускогрудом легализму и својеврсном теолошком интелектуализму ту и тамо.

Многи који данас долазе у Цркву су психолошки, емоционално или друштвено рањени, што захтева искусне и зреле духовне оце и мајке. Сво отачко учење заснива се на Цркви као духовној болници која лечи људе од последица њихових страсти. Пред православним хришћанима у Америци стоји велики задатак: преобразити Цркву из клуба или верског удружења у евхаристијску заједницу која исцељује кроз свете тајне (сакраменте), духовну бригу и љубав.

Тешко је формирати америчку православну заједницу због доминације индивидуализма, чињенице да верници не живе груписани око цркве у једном комшилуку, и исцрпљивања људске енергије услед дугог радног времена које оставља мало простора за окупљања изван недеље. Ови фактори још увек нису помогли да се искристалише америчко Православље. У међувремену, верници имигранти и даље мешају своју друштвену културу са Православљем на начине који не помажу новообраћенима да разликују шта је аутентично црквено предање од онога што је само друштвени обичај.

Оно што новообраћенима отежава ствари јесте то што је Православље више начин живота него скуп доктринарних правила и моралних кодекса. Као такво, оно почива на личном учеништву, што само по себи захтева духовно зреле људе и озбиљну, стрпљиву пратњу нових верника током одређеног периода. Овде постоји хитна потреба да се доктрина преточи у пастирску бригу – што је још један веома деликатан задатак. Православна етика нису само принципи и правила, већ практичан одраз вере који се огледа у понашању и карактеру верника.

Као што сам раније поменуо, поред позитивног лица интернета које многе упознаје са Православљем, постоји и негативно лице у томе што се људи сусрећу са Православљем које није увек ауторитативно или теолошки утемељено.

Отворени простор омогућава свакоме да говори о било чему. Фундаментализам, у свом негативном, ригидном смислу, такође је у порасту због много тога што је доступно на интернету — до те мере да су га неки означили као „интернет фундаментализам“ и сматрају га новом јереси.

Морамо се сетити да је Црква почаствовала само три светитеља титулом „Богослов“. Као што презвитера Евгенија Константину пише у својој књизи „Размишљати православно“: 

„Оци Цркве су често упозоравали на праксу бављења теологијом као повременом разонодом, покушавајући да се расправља о стварима које превазилазе стварне способности појединца. Задивљујуће је да они које су Оци опомињали због површног бављења теологијом нису нужно били људи који живе у свету, са световним каријерама, пословима и породицама, као што је већина таквих данас. Свети Григорије Богослов је понекад одбијао да разговара о теологији чак и са својим епископима! Свети Симеон Нови Богослов оштро је критиковао и монахе и свештенство због расправљања о теолошким питањима о којима нису имали стварног искуства. Ако се таква упозорења могу упутити монасима, свештеницима и епископима, колико је безумно да се ми остали бавимо теологијом.“

_{Фото: крштење у парохији Антиохијске архиепископије}

Утицај све већег прилива

Већина православних цркава у Северној Америци бележи повећану посећеност, нарочито након пандемије Ковида. Неки посматрачи овај прилив пореде са поплавом – и то поређење је тачно. Не посетим парохију а да тамо не сретнем катихумене; у неким парохијама их има и више од стотину. Ово поставља веома озбиљно питање о способности Цркве да их прими, правилно формира и пружи им духовну пратњу.

Иако многи дугогодишњи верници у обраћеницима виде извор обнове и виталности – и подстицај да сопствено православље открију лично и дубоко, а не само као друштвену верску традицију – многи се такође осећају помало угроженим културним променама које се дешавају у њиховој парохији.

Многи обраћеници доносе енергију, ревност и често дубоку теолошку писменост. Али њихов брз прилив доноси и друге проблеме: недостатак простора, недовољну катихетску обуку, повећан притисак на свештенике – неки себе описују као прегореле – недостатак довољног броја кумова и лаичких ментора, и мањак аутентичног, проживљеног хришћанског образовања.

Не постоје озбиљна одељења посвећена припреми нових верника и њиховом духовном праћењу како је то потребно. Различити разлози доводе нове обраћенике у Православну Цркву, али ретко је то због смишљеног рада Цркве на њиховом упознавању са православљем. Неки заинтересовани и обраћеници осећају се отуђено јер се нису довољно интегрисали у парохију; други не одржавају свој почетни ентузијазам јер нису духовно храњени на начин који их чува; трећи се држе свог порекла на начин који је више спољашње него унутрашње православан. У неким парохијама које не користе енглески језик, обраћеницима је веома тешко да прате службе.

Овај прилив захтева више свештеника, ђакона и лаика способних да служе новопридошлима – а управо то недостаје већини православних цркава. Све је већи број свештеника исцрпљених повећаним обимом посла. И пре овог прилива, мучили смо се да регрутујемо довољно нових свештеника који би заменили оне који одлазе у пензију. Сада је изазов много већи: потребно нам је много више свештенства и стотине нових парохија да бисмо примили све оне који желе да приђу Православној Цркви. Неке од наших црквених зграда су недељом толико пуне да премашују противпожарне прописе, а на паркинзима нема места за више аутомобила. Колико се заинтересованих окренуло и отишло јер нису могли да стану у храм? Колико је наших постојећих верника занемарено јер њихов свештеник сада мора да рационализује своје време и пастирску бригу? И колико је свештеничких бракова и породица напето под овим притиском? На овај хитан изазов морамо одговорити и разборито и брзо, препознајући га не само као проблем, већ и као велику прилику.

Стицање православног ума

Многи свештеници постављају суштинско питање: како да помогнемо обраћеницима да стекну православни начин размишљања? Крштењем они постају деца Божија и примају божанску благодат, али у њој треба да расту. Ни поучавање ни само погружење нису довољни за стицање овог ума. Главно питање је, дакле: шта се тражи од Цркве пред овим приливом? Надам се да о томе можемо разговарати, како бисмо дошли до плана или скупа смерница за развој наше пастирске службе и евангелизације.

Поучавање без праксе ствара обраћенике који су веома крхки. Истинско обликовање мора да споји и знање и животно искуство. Присуствовање службама, пост, исповест, служење другима, читање Светог писма и житија светих, као и лично молитвено правило под вођством духовника – ове дисциплине морају бити темељ парохијског живота за све верне (и нове и старе), а не да буду замењене програмима или организационим активностима.

Најважније средство је заједничка молитва – честе службе, пријатељство и време за поуку. Припремање квалификованих кумова међу лаицима може одиграти улогу чак и важнију од учионице. Обликовање почиње са свештеником, али се не завршава с њим.

Катихеза, како уводна тако и специјализована, мора да обухвати сва поља хришћанске вере. У неким парохијама се наглашава догма, док се живот и етика занемарују. Интеграција оба је од суштинског значаја. Неопходно је да сав народ Божији у парохији, заједно са својим свештеником, учествује у служењу обраћеницима. Ово захтева планирање и визију. Духовно вођење је одлучујуће: квалитет кумова често је одлучујући фактор у томе да ли ће обраћеник остати ангажован у Цркви.

Неке потешкоће које ометају евангелизацију

Већина цркава које се суочавају са овим таласом обраћења пати од недостатка свештеника уопште, а посебно свештеника који су специјализовани за службу евангелизације. Буџети довољни за евангелизацију такође нису доступни у већини парохија. Одсуство координисаног планирања слаби или успорава еванглелски рад, пошто се већина мисија ослања више на индивидуални напор него на организовани систем. Одељења за евангелизацију, тамо где постоје у архиепископијама, још увек су недовољна, а рад остаје заснован на индивидуалним, а не на колективним напорима.

Прилив све већег броја људи чини црквене просторе недовољним и понекад изазива гунђање међу парохијанима, што негативно утиче на новопридошле. У овој области, неке парохије су почеле да спонзоришу нове мисије које из њих израстају, развијајући се временом у самосталне парохије. Реалност је да здрава мисија долази из здраве парохије.

Истовремено, постоји опасност да се радујемо бројевима и заборавимо да је обраћење доживотни процес покајања, а не бројчано регрутовање. Морамо бити опрезни да данашњи обраћеници не постану сутрашњи отпадници.

Корисне ствари и опште напомене

Многи свештеници се слажу да пружање топлог, породичног пастирског окружења јача осећај припадности Цркви као живом Телу Христовом. Такође је примећено да новообраћени брзо напредују тамо где их знају по имену. Заједнички оброци — посебно блискоисточна кухиња — играју охрабрујућу улогу у подстицању учешћа у парохијском животу, као и заједнички рад унутар и изван црквене зграде и заједничка молитва. Неке парохије које су организовале групу посебно за дочекивање придошлица — било да су посетиоци или катихумени — постигле су велики успех у каснијем примању истих као пуноправних чланова парохије.

Успостављање личног односа са придошлицама у великој мери олакшава њихову интеграцију, док бирократија приступања парохији обесхрабрује ентузијазам који их је првобитно привукао. Православље је дубоко релационо — једино истинско оваплоћенско искуство у човечанству. Ако ми не можемо понудити личне односе који воде друге ка Христу, онда то нико не може.

Неки који раде на овом пољу преферирају да катихуменат не траје мање од годину дана, док други предлажу две године.

И даље постоји недостатак јасноће и консензуса о начинима пријема, посебно с обзиром на многе варијације са којима се сусрећемо међу онима који долазе из протестантских цркава које или не признају крштење, или чије се „крштење“ догодило на сумњив начин, или од стране такозваних псеудо-цркава.

Постоји велика потреба за обуком у пастирском и духовном вођењу. Православље није само систем доктринарне идеологије, већ доктрина утеловљена у животу. Свештеницима који раде на евангелизацији потребна је подршка, прилике за међусобно учење и духовна окупљања намењена њима. Катихуменима и новообраћенима потребна су регионална духовна повлачења која им помажу да уђу у срце Православља.

Подразумева се да морамо користити језик којим говоре катихумени. Углавном је то енглески, али почели смо да имамо потребу и за шпанским, јер неки од заинтересованих долазе из Латинске Америке или им је потребан катихизис и литургијски материјали на матерњем језику како би боље разумели Православље. Такође, постоји растућа потреба да се наменски служи афроамеричким верницима и катихуменима који су све присутнији у нашим заједницама. У неколико парохија постоји хитна потреба за равнотежом у употреби језика, посебно јер прилив миграната из других земаља никада неће престати.

Пред Православном црквом у овом евангелском веку стоји велика прилика. Новообраћени су први плодови ширег евангелског буђења. Треба да их примимо и добро припремимо, и да тежимо стварању америчког Православља способног да се укорени у друштву на које Православље историјски није навикло. Ова историјска прилика сада пред Православну цркву ставља веома осетљив задатак, суочавајући је са суштинским питањима као што су:

• Како да одговоримо на дело Светог Духа у стварању савремене православне културе способне да комуницира са модерним западним друштвима, да са њима ступа у интеракцију и да на њих утиче?
• Како можемо заштитити православни народ у Америци од политика неких Православних цркава које су, нажалост, тренутно у међусобном сукобу?
• Како можемо — ослањајући се на наше богато теолошко, духовно и исповедничко наслеђе — изградити православно сведочанство које почиње од потреба америчког друштва у којем живимо, не одричући се наших матичних цркава, посебно оних које још увек пролазе кроз невоље и прогоне?
• Суочени са ширењем световности у ткиво свакодневног живота и одвраћањем америчког друштва од својих раних хришћанских корена, како можемо искористити искуство непрекидног прогона у неким од наших матичних цркава да ојачамо наше хришћанско сведочанство у садашњем добу?

Закључак

Много тога се може рећи о савременом обраћењу, и оно захтева опсежно проучавање, али стварност ставља овај изазов директно пред нас данас, као оне којима је поверено пастирство стада Христовог. То је одговорност пред Богом и историјом. Морамо сарађивати како би свако од нас био оснажен да то испуни на најбољи могући начин.

Историјске недаће приморале су нас, као православне, да заборавимо основну заповест: „Идите по свему свету и проповедајте Јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16:15). Али Дух Свети нас данас подсећа да, у овој благословеној земљи, сада имамо слободу и средства да остваримо оно што је Господ од нас тражио – оно што су нас векови прогона спречавали да учинимо.

„Ево, сад је најпогодније време“, (2. Кор. 6:2) каже Свети Павле. Немојмо протраћити овај тренутак благодати.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског редакција "Живот Цркве"