Жан-Клод Ларше (Jean-Claude Larchet) је један од најзначајнијих савремених православних теолога и патролога француског говорног подручја. Рођен је у Француској и након студија филозофије и теологије прешао је у Православну Цркву, којој припада као верник лаик. Посебно је познат по својим делима из области православне антропологије, аскетике и духовне психологије, као и по темељним студијама о страстима, болестима душе и исцељењу човека у Христу. Његова дела се у великој мери ослањају на учење Светих Отаца, нарочито на аскетску и исихастичку традицију Истока. Књиге Жан-Клода Ларшеа преведене су на многе језике и имају значајан утицај у савременом православном богословљу и духовном животу.

Интервју водио архимандрит Дософтеи Дијмаресцу (Dosoftei Dijmărescu)

            1. Како сачувати ум неповређеним да бисмо могли да се молимо, док смо изложени до сада невиђеном приливу информација?

            Ми, у ствари, нисмо изложени приливу информација без преседана; ми сами себе томе излажемо. У питању су наша воља и наша одговорност. Нико није обавезан да буде на друштвеним мрежама. Лично, нисам регистрован ни на једној. Људи који воле моје књиге направили су једном страницу на Фејсбуку са мојим именом. Замолио сам их да је уклоне. Такође, нико није дужан да прима и шаље поруке путем паметног телефона. Лично имам паметни телефон који је подешен тако да прима позиве само од врло малог броја људи — углавном чланова моје породице — који ме могу контактирати или које ја могу контактирати у случају потребе; позиви других су блокирани и телефон не звони; када излазим, често га чак и заборавим код куће.

            Што се тиче електронске поште, и ту је могуће извршити избор: пре свега тако што се адреса не даје свакоме, а затим и тиме што се не одговара на све поруке. Интернет је веома користан за истраживање, али његову употребу треба ограничити, не допуштајући, на пример, да нас понесу предложене везе и непрестано праћење линкова. Ни гледање телевизије није обавезно; а ако се она и гледа, потребно је водити рачуна да се то ограничи на информативне и образовне емисије, какве се нарочито могу наћи на културним каналима.

            Пред свим овим спољашњим подстицајима, који нарочито долазе из дигиталних медија, неопходно је унапред извршити избор; то је нешто што се учи. Потребно је да деца, већ од основне школе, пролазе кроз тај процес под вођством наставника који су и сами способни да владају медијима. Наравно, и родитељи морају да пруже лични пример, јер како родитељи који су стално на свом паметном телефону могу захтевати од своје деце да не чине исто?

            Треба још додати да је ток мисли којим човек мора да управља пре свега унутрашњи ток. Ми непрестано мислимо, сећамо се, маштамо; чак је немогуће не мислити (на то је већ указивао свети Григорије Ниски). Филокалија је зборник текстова Светих Отаца, чији је један од главних циљева управо да научи човека како да управља овим унутрашњим током, посредством једног темељног става за духовни живот — тачније, најпре ради избегавања лоших помисли, а потом и ради стварања простора за молитву — а то је оно што грчки Оци називају νήψις (нипсис), што истовремено значи будност и трезвеност, и што се на француски језик често преводи, ради обједињавања ова два аспекта, као „трезвена будност" или „будна трезвеност".

            Овај став је толико важан да је пуни наслов Филокалије управо Филокалија нептичких Отаца, то јест Филокалија будних Отаца. Тај став се стиче постепено, кроз непрестане вежбе, кроз унутрашњи труд који, након извесног времена, омогућава човеку да више не буде потчињен унутрашњем току својих мисли (да више не буде њихов роб), већ да постане господар својих мисли: најпре да их уочи како настају, затим да разликује добре од лоших, а потом да одбаци рђаве помисли (или, током молитве, све мисли које нису саме мисли молитве).

            Тако се остварује унутрашње очишћење, али и преображај наших унутрашњих расположења и нашег спољашњег понашања, јер наша расположења, наше понашање и наши поступци зависе од наших мисли.

            2. Која су Ваша очекивања, као верника лаика, у односу на чланове савремених монашких заједница?

            Човек постаје монах ради сопственог спасења, а манастир представља место издвојено од света, које га штити од његове ужурбаности и брига и омогућава му да се у потпуности посвети аскези и молитви.

            За монахе — а пре свега за игумана који управља заједницом — постоји опасност да у манастир унесу свет који су напустили, на пример кроз организацију семинара или омладинских кампова, или да, под изговором мисије (исповести, проповеди, предавања и сл.), редовно напуштају манастир.

            Ипак, манастири су одувек играли важну улогу у животу верника који желе да воде озбиљан и продубљен духовни живот. У њима они налазе оно што у већини парохија не налазе: пре свега пример живота у потпуности посвећеног Богу, у оквиру заједнице засноване на међусобној љубави братије или сестринства, као и поуке о аскетском животу — борби против страсти, стицању врлина и упражњавању Исусове молитве — које, по правилу, не добијају у својој парохији. Осим тога, у манастирима се могу исповедати код искусних духовних отаца (у најбољем случају и дарованих харизмама) и од њих примати разборите савете који су у стању да их духовно уздигну, па чак и да им промене живот.

            Међутим, верници који долазе у манастире (и који тамо могу боравити неколико дана) треба да долазе као ходочасници, у оквиру личног духовног подвига, тихо се уклапајући у ритам богослужбеног живота, а не у оквиру колективних активности. Исто тако, изласци монаха — а нарочито игумана — у свет треба да буду сведени на строго неопходно и не смеју постати уобичајена пракса, па чак ни систем, као што се може видети у појединим манастирима који на тај начин губе из вида сам циљ монашког живота, па и његов идентитет.

             Управо строгим очувањем свог живота издвојеног од света манастири могу имати највећи позитиван утицај на вернике, који у њих и долазе управо зато да би се сусрели са начином живота другачијим од оног у свету, животом који стоји у јасном прекиду са њим.

            3. Да ли су мултикултурализам и глобализација проблеми или пре плодотворни изазови? Каква је, по Вашем мишљењу, мисао Божија за православне хришћанске вернике у савременом друштвеном контексту?

            Мултикултурализам и глобализација јесу два различита процеса, али имају исти негативан учинак: постепени губитак идентитета друштава која су традиционално хришћанска. Први до тога доводи релативизацијом или мешањем култура, а други укидањем граница у свим областима, нарочито у етичкој сфери, уз наметање — од стране светских институција (попут Светске здравствене организације) или европских структура — закона који легитимишу и банализују понашања и праксе које нису у складу са хришћанском етиком (абортус из личних разлога, еутаназија, сексуалне девијације, промена пола, истополни „бракови", медицински потпомогнута оплодња за истополне парове или за жене које живе саме, прибегавање сурогат-мајчинству и сл.).

            Процес такве „контаминације" често је веома брз. У Грчкој, земљи традиционално православној, могло се уочити да је након њеног укључења у Европску заједницу дошло до убрзаног урушавања традиционалних породичних структура, за које се веровало да су чврсте и стабилне, као и до појаве секуларизације која је већ дуго погађала друге земље западне Европе.

            Као хришћани, ми се не можемо супротстављати законима својих држава (јер смо у већини тих земаља постали мањина, без стварне моћи и утицаја), али је од пресудне важности да очувамо свој идентитет, то јест своје специфичне вредности и свој особен начин живота. Неопходно је да се, приликом различитих друштвених реформи, те вредности изнова подсећају и истичу — како од стране свештенства, тако и од стране теолога који промишљају етичка питања — и да се заједнички живот верних још више учвршћује, како би се ојачао осећај припадности Цркви.

            Јер Црква, не треба то заборавити, јесте истинско друштво хришћана, који су, по изразу светог апостола Павла, „нови људи", чији су узори сам Христос и светитељи који су стекли сличност Њему.

            4. Какав је значај односа са једном конкретном особом у процесу исцељења од зависности? Постоје ли у списима Светих Отаца примери и савети у вези с тим?

            Пред зависношћу једне особе, њени родитељи, ближњи и пријатељи су, нажалост, готово увек немоћни. Ипак, они могу помоћи на посредан начин, јер је зависност увек начин бекства од стварности коју је тешко поднети, или покушај да се пронађе задовољство веће од оног које нуди реални живот. Пажња и љубав које се показују зависној особи могу јој помоћи да у стварном свету који је окружује пронађе више смисла и испуњења. Истински пријатељи — они из стварног живота — могу онима који су навикли на лажна пријатељства и површне „лајкове" друштвених мрежа омогућити да искусе богатство и радост правог пријатељства.

            Међутим, за истинско ослобођење од зависности највећу помоћ може пружити духовни отац. Не мислим при томе на парохијског свештеника код кога се човек повремено и на брзину исповеда, без дубљег личног односа, него на духовног оца који је пун састрадања, љубави и молитве, на кога се може ослонити у сваком тренутку и који трајно прати духовно стање свог духовног чеда, непрестано му дајући одговарајуће савете ради ослобођења од зависности. То, наравно, не може бити дело једино духовног оца (иако понекад постоје и чуда кроз харизматичне духовнике), већ претпоставља и рад, вољу и напор саме зависне особе; другим речима, реч је о тесној сарадњи, уз стварно и постојано праћење са обе стране.

            Духовни отац, нарочито ако је монах укључен у традиционални аскетски живот, јесте истински познавалац ослобођења од зависности, па чак и од читавог мноштва зависности. Јер сви ми, као припадници палог човечанства, зависни смо од многих страсти које су дубоко укорењене у нама и које је тешко искоренити. Аскетски живот није ништа друго до трајан и методичан напор ослобађања од тих страсти. Није случајно што се у патристичким текстовима појам „слободе" често користи као еквивалент појму ἀπάθεια (апатија, бестрасност), којим се означава стање онога ко је у себи овладао страстима.

            Тиме је уједно дат и одговор на други део Вашег питања: аскетски списи Светих Отаца пружају метод који треба следити ради ослобођења од ове темељне форме зависности коју представљају страсти, а тај метод је, у суштини, применљив и на све друге облике зависности, укључујући и оне које нису постојале у време када су Оци писали своје списе. Јер он почива — као што је већ истакнуто у једном од претходних одговора — на владању помислима, које представљају извор сваког понашања и сваког поступка.

            5. Која је болест душе које савремени човек најмање постаје свестан, а која га удаљава од Бога, а да он тога често није ни свестан?

            Ако желимо да дамо класичан одговор, који је уједно важећи за сва времена, можемо рећи да је то гордост, која нам даје утисак аутономије и самодовољности, те нас на тај начин чини заборавнима наше зависности од Бога и односа који с Њим имамо по самој природи ствари — као створења саздана по Његовом образу — и који треба да имамо и на личном, субјективном плану, кроз веру и целокупан духовни живот.

            Може се рећи и да је то φιλαυτία (филавтија), егоистична љубав према самоме себи, коју Свети Оци сматрају мајком свих страсти. Она представља темељно стање палог човека и спонтану препреку како љубави према Богу, тако и љубави према ближњем.

            Но, у ширем смислу, може се рећи да је пали човек унапред несвестан свих својих страсти, које доживљава као природне склоности, а које — у зависности од њиховог односа и међусобне мешавине — одређују карактер сваког појединца.

            Све то чини оно што сам у својој књизи Духовно несвесно назвао „богоодбојним несвесним", то јест несвесним које нас усмерава ка удаљавању од Бога.

            Али, на срећу, у нама постоји и једно друго несвесно, које сам назвао „богољубивим", које нас везује за Бога и објашњава зашто сви људи у себи носе потребу за трансценденцијом, а тиме и потребу за религијом или, барем, за духовношћу. Нажалост, та потреба се често задовољава кроз псеудорелигије и псеудодуховности. Управо зато Црква у својој молитви, сједињујући се са молитвом Христовом, моли: „...да познају Тебе, јединог истинитог Бога" (Јн 17, 3).

            Мисијски задатак Цркве јесте да објави истинитог Бога и истински начин благодарења Њему (што је и етимолошко значење речи ортодоксија — исправна и права вера и прослављање). Црква се у томе ослања на стремљење ка трансценденцији које се налази у дубини сваког човека, откривајући му његов прави циљ. Управо то је учинио свети апостол Павле обраћајући се Атињанима: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: 'Непознатоме Богу.' Онога, дакле, којега не знајући поштујете, тога вам ја проповједам" (Дап 17, 22–23).

            Што се тиче свакога од нас појединачно, задатак је да кроз аскетски живот радимо на смањењу удела духовног несвесног у себи, постајући свесни страсти које се крију иза наших стања, расположења, помисли и поступака. То се остварује унутрашњим покајањем, откривањем помисли и исповешћу, као и стицањем свести о ономе што нас заиста повезује са Богом — о Његовом образу који је у нама. То је оно што Свети Оци називају самопознањем у његовом најдубљем облику. Та свест се конкретизује стицањем врлина, кроз које се у нама обликује сличност Богу.

            Управо је задатак духовног живота у Христу, који се напаја Светим Тајнама Цркве, да све то приведе остварењу.

            6. Које је расположење душе које човека најлакше приближава Богу?

            Пре свега — покајање, кроз које, најпре, постајемо свесни својих грехова који су нас одвојили од Бога, као и својих страсти које нас држе удаљенима од Њега; а затим и кроз које се од тих грехова и страсти унутрашње одвајамо и одричемо их се.

            Затим — молитва, која представља основни начин нашег односа са Богом. Молећи се непрестано, ми смо непрестано близу Бога, па чак и у најдубљем јединству с Њим, уколико је наша молитва чиста и ако се врши са очишћеном душом и срцем.

            7. Како поново христијанизовати културу савременог доба?

            Западне земље, чија је култура током једног, па чак и готово два миленијума била утемељена на хришћанским вредностима, дехристијанизовале су се вртоглавом брзином. Према новијим статистикама, данас у Француској више од 50% младих не верује у Бога. У западној Европи, католицизам је доживео нагли пад од шездесетих година прошлог века, док су протестантске заједнице — лутеранска и реформатска — у још тежем стању, будући да су изложене процесу масовне секуларизације. Друштвене реформе које се постепено уводе у свим западним земљама, а о којима је већ било речи, јасан су знак губитка темељних оријентира морала надахнутог хришћанством.

            Насиље и дивљи облици понашања умножавају се у нашим друштвима. Појам добра и зла све више се губи, чак и код оних који би први требало да га познају и јавно изражавају (у Француској је председник Националног етичког комитета без устезања изјавио: „Не знам шта су добро и зло, а ви сте срећни ако то сами знате!"). Како се религија напушта, морал се више нигде систематски не учи, нити уопште може имати чврст темељ, јер једино Бог, који је апсолутан, може моралу дати апсолутни темељ. Као што је говорио Достојевски: „Ако Бога нема, све је дозвољено."

            Многи одрасли, а нарочито већина младих, дезоријентисани су у свету који је релативизовао све вредности. Али управо у томе се, можда, крије и могућност спасења: многи пате због оваквог стања, које се на крају показује као неподношљиво. Многи траже уточиште у „дигиталним дрогама", али то ништа не решава; напротив, проблем се још више продубљује, јер друштвене мреже у великој мери доприносе распадању света.

            Последњих година, најпре у Сједињеним Америчким Државама, а потом и у западној Европи, може се уочити да се бројни људи — углавном млади одрасли — окрећу Православној Цркви и у њу ступају, јер у њој препознају Цркву која је највише и најверније сачувала аутентично хришћанство и његове вредности. То је плод њеног поштовања Предања, које је на жив начин повезује са вером почетака — вером коју је предао Христос и апостоли, коју су неговали Свети Оци, коју су отеловили велики духовници нашег времена и коју живе најангажованији православни хришћани, како лаици, тако и монаси.

            Управо кроз пример једног просветљеног, исправног и унутарње испуњеног живота који они дају свету, хришћанство може поново постати заразно и изнова се ширити.

Извор и фото: Orthodoxie.com, са француског превела редакција портала "Живот Цркве"