Отац Гаврило Бунге је схиархимандрит, часни и поштовани духовни старац, који већ готово педесет година живи пустињачким животом у једној скитској обитељи у швајцарским Алпима. Мудри духовник, образован и учен монах, истински герон, односно старац-богослов нашег времена, отац Гаврило је у почетку био бенедиктински отшелник, али је већ више од десет година у Православљу, а његов некадашњи бенедиктински скит „Часни Крст" преображен је у Православни манастир Часног Крста, који се налази под канонским окриљем Московске патријаршије.

            Од најраније младости, отац Гаврило је живео као православни пустињак, по правилима и предању Светих отаца Истока и по древним уставима египатских пустињака. Пет дана у седмици он пребива у повлачењу и потпуној тишини, док суботом прима неколицину ученика ради исповести и духовних савета. Недељом и у дане великих празника служи Свету Литургију, поредак који неуморно држи од свога званичног и канонског ступања у Православну цркву, 27. марта 2010. године.

            У својој осамдесет четвртој години живота (рођен 1940. године у Келну, у Немачкој), отац Гаврило зрачи светлошћу, мудрошћу, духовном трезвеношћу и благодатним даром молитве. Утврђен у смирењу и доброти, испуњен радошћу и неподељеном, искреном ведрином, он је увек спреман да послужи брату, да притекне у помоћ и да, у тишини свога живота, сведочи присуство живога Бога.

            Отац Гаврило Бунге признат је и поштован широм целокупне европске хришћанске васељене, али и преко океана. Он је истински духовни учењак и мудрац, као што су и његови преци по телу — отац и деда — били лекари и научници светског гласа. Отац Гаврил није само монах узрастао у врлини и искусни духовник, кога за савет и руководство траже личности највишег црквеног угледа из Православља и Римокатоличке цркве; он је уједно и учени богослов, црквени историчар, догматичар, патролог, а изнад свега — савршени познавалац филокалијске, евагријанске духовности.

            Његови чланци, студије и књиге читају се, цене и наводе широм хришћанског света, те су подједнако корисни онима који се баве богословско-научним истраживањима, као и онима који трагају за практичним духовним руководством и животним поукама.

_{Фото: скит оца Гаврила Бунгеа (ziarullumina.ro)}

^{Врата поновног откривања Православља на Западу}

            Са оцем Гаврилом упознао сам се пре четрнаест година и од тада сам имао благослов да га виђам најмање једном годишње. Из бројних духовних разговора које смо водили, неке сам и забележио. Говорио ми је о своме обраћењу, о румунским духовницима који су допринели његовом ступању у Православље, чувајући нарочито живо сећање на сусрет са оцем Клеопом. Разговарали смо и о филокалијској теми очишћења од страсти, али се тај дијалог, готово неприметно, преобратио у разговор о практичној духовности, који у коначници чини интервју који износим у наставку.

            Оца Гаврила поново сам сусрео у Скиту „Часног Крста", у швајцарском кантону Тичино. Изненађење је било у томе што је padre Gabriele (како га називају у италијанском делу Швајцарске) сада имао и ученика — оца Евсигнија, дивног јеромонаха, старог око педесет година, који је зрачио светлошћу и истинском духовношћу. Доктор теологије, стручњак за канонско право, некадашњи службеник у администрацији Ватикана — у Доктринарној комисији — и једно време секретар апостолског нунција у Бечу, он је, како је сам говорио, васкрсао у Православљу управо кроз оца Гаврила. А оцу Гаврилу ово није први плод таквог рода.

            Монаси из западних монашких редова, нарочито бенедиктинци, који су се нашли у духовном ћорсокаку, долазили су мудром авви Гаврилу. Даром духовног очинства, он их подиже и оживљује, као што је Христос подизао исцељене, који су потом постајали Његови следбеници; и они му се, са љубављу, придружују као синови рођени од Духа. „Нисте прешли из једне цркве у другу", говори им отац, „него сте поново открили Једну Цркву." Многи хришћани и монаси Запада изгубили су животворну везу са својом Црквом, а сусрет са оцем Гаврилом за њих постаје спасење.

            Отац Гаврило наглашава да нису сви још увек формално обраћени — јер процес откривања или поновног откривања Православља захтева дуго време — али су духовно спасени. Поред оца Евсигнија, у припреми за пријем у Православље, са жељом да се придруже братству оца Гаврила, налазила су се још двојица јеромонаха бенедиктинаца француског порекла, обојица са богатим црквеним искуством, доктори теологије и других наука.

            Веома сам се радовао духовним плодовима оца Гаврила, радостима које он живи и сведочи. Из наших разговора разумео сам да је желео да има румунске монахе (осећао је дубљу повезаност са румунским Православљем), али је Бог хтео другачије: оцу Гаврилу није било дато да буде тек обраћеник, па макар и чувен, него је Божији Промисао устројио да он постане врата и пут поновног откривања Православља на Западу. При мојим посетама скиту авве Гаврила осећао сам се као у православном манастиру румунске традиције. Осетио сам снажан дух исихастичке молитве, дух заједништва, љубави и духовног братства, својствен румунским православним обитељима. Као да сам се налазио у Рохији отаца Јустинијана и Серафима или у знаменитој Сихастрији отаца Пајсија, Клеопе и Јоаникија, пре више деценија.

            Отац Гаврило Бунге читав је живот проучавао авву Евагрија, оца аскетске књижевности, поставши истински познавалац и стручњак за евагријанску духовност. Од тих патристичких поука, које траже да буду и практиковане у свакодневном животу, започели смо наш разговор.

^{Искорeњивање грехова непрестаном молитвом}

            Оче Гаврило, са великом радошћу Вас поново сусрећем и благодарим Вам што сте прихватили нови духовни разговор. Наш духовни живот укорењен је у учењу и опиту Светих отаца Цркве, који су се и сами утемељили на Речи Божијој, следујући апостолима и пророцима. Који је пут којим треба да идемо, са његовим ступњевима и међуступњевима?

            По Евагрију, постоје три ступња духовног пута: вршење заповести, борба против страсти и стицање врлина. Благодаћу Исуса Христа човек може да достигне бестрашће. На путу ка савршенству, Евагрије говори и о другом, посредном ступњу — о созерцању Бога кроз Његову творевину — а затим о трећем, о богословљу, које јесте непосредно познање Бога, познање без посредника, без појмова и слика. То се збива у ономе што он назива истинском молитвом, која је клањање Оцу у Духу и Истини, то јест у Светоме Духу и Јединородном Сину. То су, очигледно, речи Светог јеванђелисте Јована (Јн 4, 23). По Светом апостолу Павлу, кроз Крштење смо задобили стање усиновљења у Светоме Духу, и Син уздиже Свој глас у нама, говорећи: Авва, Оче (Рим 8, 15). То је богословље у потпуности библијско.

            Како се ослобађамо гнева, похоте и других страсти?

            Када се сећамо Имена Божијег, у том тренутку не можемо бити гневни нити огорчени на брата. То је немогуће. То су две различите стварности, као вода и огањ. Зато се молимо непрестано, како каже апостол (уп. 1 Сол 5, 17). На тај начин треба да искорењујемо све грехе.

            Оче Гавриле, са пријатним изненађењем запажам да се на овом месту пустињачког живота образује духовна заједница. Имате ученике, монахе и мирјане, који служе у манастирском дворишту, који долазе на исповест и по савет; стога предлажем да наш разговор усмеримо ка практичном пољу духовног живота, и да нам кажете са каквим се гресима најчешће сусрећете на исповести.

            Сусрећем се са свим гресима, од А до Ш. Наравно, сусрећем и многе људе који имају мало грехова. Међутим, врло често се дешава да људи доброг и лепог владања буду искушавани другим гресима — које још нису починили, али би их могли учинити. Постоје грешне помисли и грешна дела.

            ^{„Душа која се не причешћује редовно — мртва је"}

            Колико често причешћујете оне који се исповедају код Вас?

            Један отац, који је много проучавао литургику, једном ми је упутио веома занимљиву напомену: литургијски текстови не познају присуство људи на литургији који не приступају Причешћу. Ако су у храму у часу евхаристијског заједничарења, они приступају и причешћују се. Као што говоримо у молитви: „Молимо Те, дај нама и свему народу...". За мене је ова ситуација донекле посебна, јер овде није реч о парохији, него о манастиру, а људи који долазе веома су мотивисани. Понекад долазе и издалека, чак из других земаља. Имам једну мајку са двоје мале деце која устају у пет ујутру, седају у аутомобил и долазе овде у девет часова на Свету Литургију. Ти људи су заиста припремљени. Долазе, исповедају се и потом се причешћују.

            Да ли уопште причешћујете све који дођу на Свету Литургију?

            Већину — да, али не све. Постоји и обичај да се човек исповеди, а да не приступи Причешћу, знајући да има строга правила поста и припреме.

            Колико често исповедате и причешћујете своје ученике? Која је корист Светог Причешћа?

            Неке — сваке недеље; други, који припадају другим парохијама, долазе у манастир ређе. О користи Светог Причешћа много се може научити читајући Паладијеву Историју, где видимо да су Оци пустиње често приступали Светим Тајнама. Онај ко је говорио да му није потребно често Причешће, сматран је обузетим духом гордости и надмености. Свети Макарије Велики, духовни отац Евагрија, рекао је једном човеку — болесном или опседнутом — да му се то догодило зато што месец дана, или и дуже, није приступао Причешћу. Демони нас спречавају да идемо на Причешће, јер знају да онај који једе Тело Христово и пије Његову Крв, у себи носи Христа. Душа која се не причешћује редовно — мртва је.

            Оци пустиње нису много писали о овој теми, јер је она била очигледна. Писало се углавном о ситуацијама које су доносиле смутњу. Свети апостол Павле, можда, не би ни писао о Причешћу да није било нереда у Коринту. Тако данас знамо каква је била пракса у то време. Много тога не знамо, али, на срећу, имамо Дидахи, учење Дванаесторице апостола, из којег познајемо конкретну праксу апостолске Цркве у првим вековима.

            Дидахи често читам и у вези са Крштењем — како га вршити — јер многи не признају Крштење обављено кропљењем, тврдећи да је једино исправно оно кроз погружење. А у Дидахију стоји да треба крштавати у текућој води; ако тога нема, у стајаћој води, као у крстионици; ако пак ни тога нема, може се три пута излити вода на главу. Дакле, постоје три могућности, иако је природно и уобичајено — погружење у текућу воду. У Русији, после пада комунизма, читаве су се заједнице, заједно са свештеником, крштавале у рекама, где их је он три пута погружавао, као у апостолско доба.

            Да ли постоје случајеви када не причешћујете?

            Да, и то се дешава. Не због тешких грехова — јер нисам претерано строг — него ако видим да неко није постио, да је приступио површно, без свести и одговорности. Тада је боље да не приступи. И они то знају.

            Да ли имате случајеве живота без венчања? Како поступате?

            Таквих случајева немам. Многи православни хришћани који живе на Западу налазе се у веома тешким условима; често су то жене које обнављају свој живот и налазе мужа који, најчешће, није православан. Када је у питању практикујући католик, лакше је да постане православан. Јуче ме је, на пример, позвала једна млада жена од 27 година: била је крштена, али није практиковала веру. Удала се за Швајцарца или Немца и сама постала практикујућа, али њен супруг није био практикујући католик, па су се због тога раздвојили. Видимо много православних који долазе крштени, али не практикују своју веру, и који се овде, уистину, „оцрковљују", односно постају живи чланови Цркве.

            Да ли подстичете мирјане, своје ученике, на Исусову молитву?

            Када ме питају — да. Не проповедам Исусову молитву, али ако видим да је неко започео, а не зна како да настави, тада му дам поуку и одређено молитвено правило.

_{Фото: архимандрит Андреј Коројан са монашким братством скита оца Гаврила Бунгеа (ziarullumina.ro)}

^{„Монаштво је срце Цркве"}

            Према жељи, стању и духовној мери свакога.

            Јуче сам разговарао са неколицином Руса, који су дошли из Русије, о духовном животу и о молитви. Многи од њих су овде постали православни. Једном младом човеку, који је недавно постао отац, објаснио сам да у Православној цркви не постоји једна духовност за монахе, а друга за мирјане. Примили смо истога Духа, и зато имамо и исти духовни живот. Једина је разлика у томе што би монаси требало да буду већи зналаци, духовни „професионалци". Али монаси и мирјани су нераздвојни.

            Западно монаштво представља маргиналну појаву у животу Цркве — тако је говорио један познати бенедиктински старац. У Православној цркви је, међутим, сасвим другачије: монаштво је срце Цркве, и зато постоји та велика блискост између верника и монаха. То могу да посведочим и из сопственог искуства: наши верници показују посебну присност према нама. Непрестано питају шта нам недостаје, шта могу да донесу за Литургију... Доносе храну, јаја од својих кокошака, пчелињи мед, а имућнији питају да ли нам је нешто потребно. Одговарам им: „Не, хвала, али ако буде потребе, рећи ћу вам. Ако будемо желели да подигнемо малу цркву, јер нам је параклис тесан и у њему се једва дише, тада ћу вас замолити; иначе, ништа ми не треба." То значи да ми, монаси, треба да будемо у манастиру ради њих: да их слушамо, да их бодримо и усмеравамо. Та солидарност је узајамна. Такво искуство раније нисам имао — пре него што сам живео у Православљу.

            У манастирима у Румунији то је уобичајено... Можда ћете нас једном и посетити...

            Добро познајем Румунију! Уз Божију помоћ — ништа не искључујем!

            Које начине препоручујете духовним чедима да се сачувају од греха?

            Избегавати грех — избегавајући прилике. Како се каже: прилика чини човека лоповом.

_{Фото: архимандрит Андреј Коројан са схиархимандритом Гаврилом Бунгеом у његовој радној соби (ziarullumina.ro)}

^{„Да живимо живот Христов!"}

            Чини се да живимо у времену општег пада човечанства, у клизању ка моралном суноврату и духовном лутању. Како можемо да учествујемо у његовом исправљању и исцељењу?

            Потребно је правити разлику између личности као појединца и институције. Чини се да институције немају пут повратка. Само појединац може да се покаје, да учини метанију (покајање) и да се врати. На латинском, „обратити се" значи окренути се у супротном смеру; на грчком, метанија (покајање) означава промену ума: ако мислимо погрешно, треба да мислимо исправно.

            Постоји, дакле, парадокс: људи припадају институцијама, али спасење живе лично, у заједници са другим личностима. Које је решење ове антиномије?

            Један немачки писац је педесетих година прошлог века путовао на Свету Гору и о томе написао књигу. Рођен је 1904, а књига је објављена 1956. године; данас је класик у Немачкој. Путовао је са једним Аустријанцем, а једно поглавље књиге носи наслов „Отац Никон". Тај Никон је историјска личност: бивши руски официр који је, после Револуције, дошао на Свету Гору, живео као пустињак на Каруљи и упокојио се 1963. године. У књизи стоји ова мисао: „У свакој ствари која ти се чини потпуно сигурном, крије се антихрист. Антихрист је у институцијама које мисле да чине добро човеку, а заборављају његову душу и духовност."

            Врло запажена мисао!

            Отац Никон није био духовни занесењак, већ реалиста. Јасно је да, када желиш да лишиш хришћане Светог Причешћа, користиш институцију — као што се догодило у Русији за време совјетског режима. Антихристу је тешко да ухвати сваког верника понаособ; лакше му је да уђе у институције. Могло би се навести много примера. Алиса Бејли, оснивач покрета new age, говорила је: „Наш циљ је да уђемо у крвоток Католичке цркве; то је већ устројена институција са више од милијарду верника." Преко институција се задобија моћ. Тако можемо говорити и о феминистичким покретима и о многим другим појавама... Појединцима би било много теже да продру.

            Дакле, многе нас саблазни окружују. Шта нам је чинити у таквом контексту?

У овом контексту — и увек — да живимо живот Христов! Свети апостол и јеванђелист Јован у Првој посланици каже: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек" (1 Јн 2, 17). Будимо постојани у вери, следујући животу Христа Распетога, Васкрслога и Вазнесенога. Апостоли и мученици живели су у тешким временима и постали оно што су постали. Преподобни, пустињаци и хришћани у доба прогона — којих у историји Цркве није било мало — достигли су светост и савршенство. Духовни живот могуће је живети у свим околностима.

            Хвала Вам, оче Гаврило, на овим душекорисним речима.

Разговор водио архимандрит Андреј (Коројан)

Извор: ziarullumina.ro, насловна фото: исто

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"