Раније смо анализирали чудно мишљење Аристотела Папаниколауа о томе да је, за разлику од црквених догми, ортодоксни хришћански морал отворен за дискусије и промене (в. „Жива Црква 2.0“). После недавне конференције у Оксфорду православних „научника, свештеника, клирика и других стручњака“ који су се окупили ради „дијалога“ у вези са питањима ЛГБТКП+, Папаниколау је изјавио да се термин „јерес“ у Цркви никад није користио за дефинисање лажног учења о моралним питањима.

У току размене мишљења на „Твитеру“ о проблемима који су повезани с овом конференцијом ја сам то прокоментарисао на следећи начин:

• „Проблем се састоји у томе што се тврди да полни живот међу хомосексуалцима у суштини није грешан, те да се налази у оквиру општеприхваћеног мишљења у Цркви. То је неприхватљиво. То је јерес. Свети Павле каже да он противречи здравој науци.“

Папаниколау је у одговор начинио две сличне опаске:

• „Никад се у историји Цркве реч ‘јерес’ није користила у вези са моралом. Ето колико много знате кад проповедате (иронија) ко је јеретик, а ко није. Можете да причате о нама шта год хоћете, али ми бар ову реч не користимо олако.“
• „Што више говорите, тим очигледније постаје да не знате шта причате и да преузимате категорије Запада. Јерес никад није примењивана на морал, посебно кад је реч о религији“. То нису чинили ни свети Павле, ни Исус. Чуди ме само што има паметних људи којима се свиђају ваше објаве на „Твитеру“.

_{Фото: снимак екрана проте Џона}

Стога, хајде да размотримо чињенице:

^{1. Моралне догме светог Павла:}

Да ли свети Павле учи да догме и доктрине спадају у морално учење Цркве? Нема сумње у то.

Да бисмо схватили учење светог Павла треба да се вратимо у време Првог црквеног сабора, тј. Сабора светих апостола у Јерусалиму о којем се говори у Делима апостолским у 15. глави. Спорно питање се састојало у томе у којој мери је требало да се пагани придржавају Мојсијевог закона. С једне стране су били они који су тврдили да пагани треба да постану Јевреји и да живе у складу са свим Мојсијевим обредима и моралним законима. Међутим, апостоли су рекли да уместо тога пагани треба да поштују основне моралне законе које је Бог Ноју дао за цело човечанство (в. I Мојс.9:1-17) и морални Божји закон, посебно у погледу онога што се тиче морала у области пола. Новообраћеним паганима су писали: 

• „...угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (Дап.15:28-29).

Неки могу да се не сложе и да кажу да хришћани не поштују оно што су апостоли писали у вези с употребом крви животиња у исхрани, и премда је то тачно за оне који нису православци, на православце се не односи (в.: „О свештеничком рукоположењу“: Јерусалимски сабор о животињској крви).

И кад се у тексту говори о „блуду“, користи се реч porneia (πορνεία), која се односи на сваки полни чин који није по закону. У јеврејском и хришћанском контексту то означава било које полне односе који су забрањени моралним Божим законом, каквим се по Светом писму сматра и хомосексуални чин (в. The Theological Dictionary of the New Testament, Volume 6, ed. (Gerhard Kittel Grand Rapids, MI: Eerdmans Publishing, 1964-1976), p.587-595).

Дакле, да ли ова одредба апостола о томе да хришћани треба да се уздржавају од сексуалне распуштености представља догму? Па, у Светом писму се каже да је управо тако. Апостоли очигледно своје посланице нису објављивали на сајту. Ову посланицу су међу паганима који су постали хришћани ширили људи који су били попут апостола Павла. У глави која се наводи непосредно пре дела Јерусалимског сабора пише да су свети Павле и његови сапутници посланицу предали одлазећи на своје следеће мисионарско путовање: 

• „И кад пролажаху по градовима, учише их да држе правила која утврдише апостоли и презвитери у Јерусалиму“ (Дап.16:4).

А која је грчка реч за „правила“? Она гласи „τα δογματα“ ta dogmata (тј. догме).

Свети Павле такође у сексуалну распуштеност (блуд) сврстава и хомосексуални чин као један од оних који противрече „здравом учењу“: 

• „ А знамо да је закон добар ако га ко правилно употребљава. Знајући то да закон није прописан за праведника, него за безаконике и непокорне, безбожнике и грешнике, непобожне и погане, оцеубице и матероубице, крвнике, блуднике, мужеложнике [αρσενοκοιταις], људокрадице, лажљивце, кривоклетнике, и ако је што друго противно здравој науци, према јеванђељу славе блаженога Бога, које је мени поверено“ (I Тим.1:8-11).

Ако је грех у противречности са здравом науком, учење о томе да овај грех у ствари није грех очигледно би било јеретичко. Падање у грех је грешно, али није јеретичко. Међутим, учење о томе да грех заправо није грех је истовремено и грешно и јеретичко. То је у ствари, врло озбиљна јерес, зато што људи не могу да се покају због греха који не сматрају грехом и то практично затвара врата покајања пред грешницима који су доведени у заблуду овим погрешним мишљењем.

_{Фото: Валаам и његова магарица (IV Мојс.22:21-38), пун формат слике и извор: christadelphianvideo.org}

^{2. Христос је лично осудио моралну јерес}

Једна од најранијих јереси у Цркви у првом веку била је јерес николаита. У другој глави Откровења, у посланицама које Христос упућује седам азијских цркава, после упозорења које шаље Ефесцима о томе да су изгубили своју прву љубав похвалио их је у једној ствари: 

• „Али ово имаш што мрзиш дела николаита, која и Ја мрзим“ (Откр.2:6).

Затим у посланици Пергамској Цркви пише: 

• „Али мало ми је криво на тебе, што имаш ту оних који се држе учења Валаама, који научи Валака да баци саблазан међу синове Израиљеве да једу жртве идолске и да блудниче. Исто тако имаш и ти оних који се држе учења николаита које мрзим“ (Откр.2:14-15).

Дакле, прво питање се састоји у томе да ли су оци Цркве схватали шта Христос говори о јереси и да ли је јерес имала везе с учењем о моралу?

Свети Андреј Кесаријски (563-637) је неоспорно написао тумачење књиге Откровења које ужива највећи углед. У својим коментарима уз стих из Откровења 2: 6) он каже:

• „Свако ко се суочи с делима николаита која Бог мрзи, препознаће их по њиховој мрској јереси“ (Andrew of Caesarea, trans. Eugenia Scarvelis Constantinou, Andrew of Caesarea, Commentary on the Apocalypse, (Washington, D.C.: Catholic University of America Press, 2011), p.p.64, болдирани текст сам ја издвојио).

Читајући само текст Откровења 2:14-15 можете помислити да Христос овде говори о две различите јереси које су међусобно повезане, али се заправо „Валаамово учење“ односи на николаите:

• „Дакле, изгледа да се овај град [Пергам] суочио са две тешкоће: као прво, већину становништва су чинили Грци [односно пагани], а као друго, међу онима који су се називали верницима мрски николаити су посејали „кукољ међу пшеницом“ [Мт. 13: 24-30]. Због тога се он сетио Валаама, рекавши ко је кроз Валама учио Валака, показујући овим речима да је умни Валак, тј. ђаво, посредством опипљивог Валака Израиљце научио спотицању, блуду и идолопоклонству. Јер, посредством овог задовљства су били научени да то чине пред Велфегором [Ваал из Пеора, IV Мојс.25] (St. Andrew of Caesarea, Ibid., p.68).

Екуменије (који је писао отприлике крајем 6. или почетком 7. века) такође сматра да се помињање Валама односи на николаите, а не на неку другу групу у Пергаму (Oecumenius, Ancient Christians Texts: Greek Commentaries on Revelation: Oecumenius and Andrew of Caesarea, trans. William C Weinrich, (Downers Grove, IL: Intervasity Press, 2011) p.13).

Шта још о николаитима можемо наћи у делима светих отаца?

Свети Иполит Римски (око 170-235) је писао да се ова јерес појавила код ђакона Николаја о којем читамо у Делима апостолским 6:5:

• „Али Николај је био узрок врло раширене заједнице ових нечастивих људи. Њега су, као једног од седморице (изабраних) рукоположили апостоли. (Али Николај је) одступио од правилног учења и имао је навику да шири равнодушност, како према животу, тако и према јелу. И кад су ученици (Николаја) наставили да вређају Светог Духа, Јован их је у Апокалипси разобличио као блуднике и као људе који једу оно што је приношено на жртву идолима“ (Иполит, „Оповргавање свих јереси“, 7:24)

Свети Иринеј (око 130 – око 202) пише у истом духу:

• „Николаити су следбеници оног Николаја који је био један од првих људи које су апостоли рукоположили за ђаконе. Они живе потпуно необузданим животом. Карактер ових људи је врло јасно показан у Јовановој Апокалипси [где су описани] као људи који кажу да није важно ако неко чини прељубу и једе оно што се приноси на жртву идолима. Због тога је у Речи о њима казао: „Али има у теби то што мрзиш дела николаита која и Ја мрзим (Иринеј, Против јереси, 1:26:3).

Климент Александријски (150-215) је, с друге стране, оправдавао самог Николаја и писао је да се јерес појавила због тога што људи нису разумели ствари којима је Николај учио:

• „Такви су и они који говоре да следе Николаја цитирајући речи овога човека које изврћу, ‘да тело треба злоупотребљавати’. Међутим, овај врли човек је показао да се треба уздржавати од задовољстава и похоте, те да таквим васпитањем треба гасити пориве и склоности тела. Међутим, они одајући се задовољствима као јарчеви, тобоже вређајући тело, воде живот поводећи се за својим жељама, не знајући да се тело узалуд троши пошто је по својој природи подложно распадању, док је њихова душа уроњена у живо блато порока; чинећи тако, придржавају се учења самог задовољства, а не човека-апостола“ (Зборници 2:20).

И Јевсевије (око 260 – око 340) с слаже с Климентом по питању извора ове јереси:

• „У ово време се појавила такозвана секта николаита која је трајала врло кратко. Она се помиње у Јовановој Апокалипси. Хвалили су се тиме да је оснивач њихове секте био Николај, један од ђакона које су заједно са Стефаном апостоли одредили да служе сиромашнима. Климент Александријски о њему у трећој књизи својих „Стромата“ за њега каже следеће: Прича се да је имао дивну жену и после вазнесења Спаситеља, кад су га апостоли оптужили за љубомору, довео ју је код њих и дозволио је да ако неко пожели, може да се ожени њом. Јер кажу да је то било у сагласности с његовим речима да човек треба да злоупотребљава тело. И они који су се придржавали његове јереси и неразумно се угледали на оно што се радило и говорило, чине блуд без стида. Међутим, ја схватајући да Николај није имао односе ни са једном другом женом осим оне којом је био ожењен, а што се тиче његове деце, оне су остале девственице до старости, а његов син је остао непорочан. Ако је то тако, кад је довео своју жену, коју је љубоморно волео, међу апостоле, очигледно се одрекао своје страсти; а кад је употребио реч ‘злоупотребљавајући тело’, усађивао је самоконтролу пред лицем задовољстава према којима људи стреме с толико жудње. Јер, сматрам да у складу са Христовом заповешћу није хтео да служи двама господарима – задовољству и Господу“ (Јевсевије, Црквена историја 3:29:1-3).

Нема никакве сумње у то да су се николаити сматрали јеретицима и да се њихова јерес састојала у учењу о томе да је за хришћане допустиво да живе полно разузданим животом и да једу месо које се приноси на жртву идолима... и једно и друго је противречило догмама Јерусалимског сабора.

Тако да – да,  у историји Цркве су постојале моралне јереси. Моралних јереси није било много, зато што се јеретици, по правилу, нису усуђивали да оспоравају хришћански морал, зато што је врло јасно изложен у Светом писму. Међутим, људи из „Паблик Ортодокси“ и они који их подржавају, пропагирају такву јерес до које се није срозавала чак ни већина јеретика.

протојереј Џон Вајфорд

парох цркве светог Јоне (РЗПЦ), Спринг, Тексас

За портал "Живот Цркве" са енглеског превела: Марина Тодић

_{Насловна фото: учесници наведене конференције у Оксфорду 2019., извор: orthochristian.com}