Не знам узрок, али понекад чујем глас своје мајке како ме зове по имену. Можда је то насумично активирање неурона, а можда нешто мистичније и помало језиво. Не знам. Знам, међутим, да је то снажно искуство које допире до саме дубине моје душе.

Имена су таква.

Има нешто дубоко у библијској сцени у којој Адам даје имена животињама. Неизрециво је дирљиво што нам је речено да је Бог довео животиње пред Адама да „види како ће их назвати". Каква необична слика. Чини ми се да је то „давање имена" било и део самог „стварања". Бог је речју призвао творевину у постојање. Као бића која говоре (λογικὰ πρόβατα – разумне овце, овце које говоре), ми носимо у себи образ Божији. Постоји веза између предмета и његовог имена, веза која постаје све нејаснија како наш језик постаје све сложенији. Више ни сами не знамо шта говоримо.

Давање имена детету застрашујуће је озбиљна ствар – дати некоме име које ће носити читавог живота. Постоје културе у којима човек има два имена: једно за јавност, а друго које је тајно. То говори о сили која је садржана у имену.

Свето Писмо обилује причама о именовању – и имена често откривају карактер личности или места. Дубоко је значајно за Мојсија то што, када је ступио у саму Божију присутност у Купини која гори, његово прво питање гласи: „Како Ти је име?" Од тада, племена Израиља, иако знају Име, приликом читања или изговарања ЈХВХ употребљавају замену „Адонај" (Господ) или „Ха-Шем" (Име). Само Име сматра се сувише светим да би се изговарало.

_{Фото: Богородица из Несагориве купине, руска икона из XVII века, извор: galleries.museumwnf.org}

Савремени свет не придаје велики значај именима. Савремене философије углавном нас уче да су имена само речи и да немају стварну везу са оним што означавају. Такав став у великој мери објашњава колико лако разбацујемо речи. Дечја рима каже:

„Штапови и камење поломиће ми кости, али речи ме неће повредити."

Стварност је да се кости релативно брзо зацељују, док бол од речи може да пече читавог живота.

Једно што не успевамо да разумемо јесте заједничарски, општењски аспект наших имена (немам бољу реч да то изразим). Наша имена пребивају у нама, а ми у њима. Опет, немам коначно догматско формулисање ове стварности. Ипак, оно произилази из православног учења.

Почетком XX века, у једном од манастира на Светој Гори појавила се полемика око учења да је „име Божије Бог". Позната као спор о именослављу (Имяславие), тај став је осудио Свети синод у Москви. Касније расправе указале су да је било неспоразума (и несрећних формулација) у вези са тим питањем, па је могуће да ће оно једног дана поново бити размотрено.

Ипак, осећај изражен у тврдњи „име Божије је Бог" укорењен је у многим црквеним праксама, укључујући и заповест да се „не узима узалуд име Господње". Одавно сматрам да су заговорници овог учења погрешили када су га заснивали на језику суштине, уместо на језику личности, односно ипостаси. За икону кажемо да је „ипостасно представљање" онога који је на њој изображен (уп. св.Теодор Студит, „О светим иконама").

Имена су важна.

Дете именујемо у Цркви посебним чином (осмога дана). Они који приступају Цркви, у било ком узрасту, добијају име неког светитеља. Монах при постригу добија ново име. Икона се не сматра довршеном док на њој није исписано име. Заиста, име је свето колико и сама икона.

Речено нам је да ћемо у есхатону (на крају свега) примити ново име (Откр. 2,17):

„Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама. Ономе који победи даћу да једе од мане скривене, и даћу му камен бели, и на камену ново Име написано, које нико не зна осим онога који га прима."

Значајно је да богослужбене књиге за Божанствену литургију прописују да се причешће даје по имену: „Причешћује се слуга Божији (име) пречасним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на отпуштење грехова и на живот вечни."

Наш однос према сопственом имену понекад може бити сложен. Познавао сам људе који су са радошћу прихватили ново име на миропомазању или крштењу, јер је оно заменило нешто што је било извор унутрашње рањености. Током живота понекад стичемо и надимке који нам не користе. Моја прича о имену почела је са „Мали Стив", затим „Стив", па „Стивен" (када сам рукоположен). „Мали Стив" је настао у односу на „Великог Стива" који је живео у суседству – био је крупнији и повремено насилник. Занимљиво ми је да, након што сам већи део одраслог живота познат као „отац Стивен", сусрет са пријатељима из детињства који ме ослове са „Стив" делује помало чудно. Није то проблем, али звучи као име неког другог.

Постоји, како нам је откривено у Писму, име које још не знамо – име које нас очекује, име које „нико не зна осим онога који га прима". Та стварност ме подсећа на речи светог апостола Јована:

„Љубљени, сада смо деца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; али знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видети као што јесте" (I Јн 3,2).

Верујем да то ново име већ пребива у нама. Оно именује „истину нашег личног постојања", које је по образу Христовом. Када будемо видели Христа „какав јесте", тада ћемо видети и себе „онакве какви заиста јесмо". Та стварност је толико велика да ће захтевати ново име.

Ипак, и имена која сада носимо имају светотајински карактер. Дајемо их једни другима као дар. Дајемо их да бисмо били по њима звани. Дајемо их као знак и икону личности. На језицима и у мислима пријатеља она доносе радост и лепо сећање; на језицима и у мислима непријатеља доносе страх и гнев. Ако постоји нешто као „зло око", онда свакако постоји и злоупотреба имена – и она може бити подједнако разорна.

То што је Бог, примивши тело од Дјеве, прихватио и људско име (као што анђео Господњи рече Јосифу у сну: „Надени Му име Исус, јер ће Он спасти народ свој од греха њихових" – Мт. 1,21), представља дубоко снисхођење, јер Бог тиме прихвата и рањивост коју сва наша имена деле.

У јужној култури Сједињених Америчких Држава некада је било незамисливо да се име „Исус" користи као псовка. Нажалост, та култура се урушава, као и много тога што је било од велике вредности. Пророк Исаија је рекао: „Човек сам нечистих усана и живим међу народом нечистих усана." Треба да се трудимо да се ослободимо навике злоупотребе имена Господњег.

Када сам завршио средњу школу, преселио сам се у стан са једним пријатељем. Били смо такозвани „Исусови занесењаци" (припадници покрета „Jesus Movement" с краја шездесетих и почетка седамдесетих година). То је био мали двособан стан. Једна од наших најлепших навика била је да, лежући у креветима, дозивамо један другог разним именима Господа Исуса док тонемо у сан. Он је сада код Господа. Али тих се благих тренутака сећам сваки пут када читам вољену православну молитву — Акатист најслађем Господу Исусу*, посвећену Светом Имену.

Топло вам је препоручујем. Нека име Исусово увек буде на нашим уснама и у нашим срцима!

*) код проте на енглеском Akathist to our Sweetest Lord Jesus Christ

протојереј Стивен Фримен

Извор: What's In A Name? - Glory to God For All Things

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: Богородица из Несагориве купине, фрагмент иконе