Аву Исаију су упитали шта је гнев, а он је одговорио: „Свађа, лаж и одсуство богопознања“ (из „Старечника“).

У међуљудским односима гнев се лако јавља. То није само љутња зато што се ствари не одвијају онако како бисмо желели. То је душевна напетост у којој другога не сматрамо само неким кога одбацујемо, него својим непријатељем. На њега пребацујемо одговорност за све што је пошло наопако. Не желимо да га видимо. Осуђујемо га на такав начин да му не остављамо простора ни да се изрази. Последице гнева су агресивност, злоба, насиље и унутрашњи немир који траје. Понекад гнев може постати повод да изградимо нове односе, да постанемо другачији људи, како бисмо показали да нас особа или ситуација која нас изазива на гнев неће приковане задржати у непријатељству, осветољубивости и искључивој заокупљености њима, већ да ћемо показати да заслужујемо више и боље. Међутим, гнев најчешће постаје узрок застоја и расипања времена и животне снаге, не допуштајући нам да кренемо напред.

Подвижничко предање Цркве истиче да је гнев духовни проблем. Гневи се свађалачки настројен човек, онај који има високо мишљење о себи и који се, у суштини, супротставља другима зато што они не признају његову вредност, не покоравају се његовој вољи и не испуњавају његове жеље. И док је сукоб понекад неопходан како би се гнев стишао, код свађалачког човека он постаје трајно стање, јер се такав човек њиме храни; сукоб постаје начин његовог испољавања и води га ка одбацивању здравог заједничког живота. Свадљив човек настоји да господари на сваки начин, оправдавајући свако средство и борећи се свом снагом да буде први, а да притом не слуша, не воли и не дели са другима.

Гневи се и онај који је изабрао лаж као саставни део свога живота. Истинит човек је смирен. Он види који је његов дар, али и у чему оскудева. Неистинит човек обоготворује самога себе, сматра да у свему вреди, убеђује себе да је увек у праву и да му све припада, па се зато гневи када увиди да не наилази на одзив какав жели.

Гневи се и онај који нема богопознања. Бог у Кога верујемо јесте љубав, смирење, праштање и светлост. Да бисмо имали богопознање, није довољно да Бога познајемо разумом и умом, већ треба да Му верујемо срцем – да верујемо у то какав Он јесте и шта од нас тражи. Међутим, када обоготворујемо себе, тада ни Бог за нас више нема истински смисао, него Га често прилагођавамо сопственим мерилима како бисмо оправдали свој гнев према свету, систему и другим људима. Христос је опростио онима који су Га распели, показујући нам пут истинског хода ка Његовом Царству. Уместо да се гневимо, мењајмо себе, имајмо поверења у Бога, Његову вољу и Његов промисао и боримо се, где год и како год можемо, да допринесемо промени других. А тамо где ништа не можемо да учинимо, молимо се са смирењем, јер имамо своје границе.

Када ми старији приметимо да се млађи гневе, настојмо да их са разумевањем, кроз дијалог, стрпљење и истрајност, наведемо на размишљање које не руши само, него и гради. Исто чинимо и са самима собом. Немојмо себе обоготворавати, нити све и свакога без разлике одбацивати, него разговарајмо, расуђујмо и предлажимо. И слушајмо друге. Понекад нас они на плодоносан начин исправљају, чак и онда када нас одбацују.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"