Андреа Торнијели (1964) је италијански католички новинар и писац, који од 2018. обавља дужност уредника ватиканског Дикастерија за комуникације.  

 Пише: Андреа Торнијели 

Прошло је шест месеци од тог поподнева 8. маја када се нови бискуп Рима, први амерички и августински папа, појавио на централној ложи Базилике Светог Петра. Постоји црвена нит која се провлачи кроз његово учитељство (magisterium), а то је Црква као знак јединства и заједништва, која постаје квасац за помирени свет суочен са ратовима, мржњом и насиљем. Изнад анализа о акцентима континуитета и дисконтинуитета са претходником (што је природно у сваком понтификату), вреди се осврнути на неке етапе овог учитељства, које наглашавају како објава суштине вере никада није одвојена од сведочења љубави, од конкретног залагања у корист последњих и за изградњу праведнијег друштва. Још од његових првих речи, изговорених у поздраву одмах након избора: „Мир вама! (…) Ово је мир Васкрслог Христа, мир без оружја и разоружавајући мир, понизан и истрајан. Он долази од Бога, Бога који нас све безусловно воли. (…) Морамо заједно тражити како да будемо мисионарска Црква, Црква која гради мостове, дијалог, увек отворена за прихватање“. Црква, рекао је у проповеди на миси поводом почетка понтификата 18. маја 2025. године, „уједињена, знак јединства и заједништва, која постаје квасац за помирени свет. У овом нашем времену, видимо још увек превише неслоге, превише рана изазваних мржњом, насиљем, предрасудама, страхом од другачијег, економском парадигмом која искоришћава ресурсе Земље и маргинализује најсиромашније. А ми желимо да будемо, унутар тог теста, мали квасац јединства, заједништва, братства“.

У срцу мисије: нестати да би Христос остао

Дан након избора, на првој прослави са кардиналима у Сикстинској капели, Лав XIV је подсетио на „неодрециву обавезу за свакога ко у Цркви врши службу власти: "нестати да би Христос остао, постати мали да би Он био познат и прослављен, потпуно се дати да никоме не недостаје прилика да га упозна и воли“. У проповеди 18. маја, папа је говорио о „љубави и јединству“ као о двема димензијама које је Исус поверио Петру и објаснио да је овај задатак могућ само зато што је Петар „у сопственом животу искусио бесконачну и безусловну Божју љубав, чак и у часу неуспеха и одрицања“. Јер, како је рекао младима окупљеним у Тор Вергати увече 2. августа, „у почетку нас самих није била наша одлука, већ љубав која нас је желела“. Та љубав нам претходи, како је папа објаснио у катихези на аудијенцији у среду 20. августа, говорећи о Јуди који прима залогај хлеба од Исуса на Последњој вечери: „Исус до краја и дубински спроводи своју љубав (...) Јер зна да право праштање не чека покајање, већ се нуди прво, као бесплатан дар, чак и пре него што буде прихваћено“.

Мисија Цркве је да сведочи ову љубав. Да би то учинила, објаснио је Лав 7. јуна 2025. током бдења на Духове, „нису потребни моћни поборници, световни компромиси, емоционалне стратегије. Евангелизација је дело Божје и, ако понекад пролази кроз нас, то је због веза које омогућава“. Цркви нису потребне размене услуга са светом, али ни маркетиншке стратегије које се ослањају на емоције или на претерани протагонизам. Евангелизација је, заправо, Бог који делује. Основно за мисију је јединство у различитости, то јест, заједница која се живи. То је вера, како је нагласио у недељу, 5. октобра 2025. године, прослављајући Јубилеј мисионарског света, која се „не намеће средствима моћи и на изванредне начине; довољно је зрно горушично да се учине незамисливе ствари, јер у себи носи снагу Божије љубави која отвара путеве спасења. То је спасење које се остварује када се лично ангажујемо и бринемо, са саосећањем Јеванђеља, о патњи ближњег“.

Вера коју предлаже Лав XIV у проповеди од 29. јуна пажљива је према „ризику падања у навику, у ритуализам, у пасторалне шеме које се понављају без обнављања и без схватања изазова садашњице“, и способна је да се „препусти испитивању догађаја, сусрета и конкретних ситуација заједница, да тражи нове путеве за евангелизацију полазећи од проблема и питања које постављају браћа и сестре у вери“. То је вера која не осуђује друге, која нас не чини да се осећамо „савршенима“, такође и зато што, како је објаснио након молитве Angelus-а у недељу, 24. августа, Исус доводи у кризу „сигурност верника“: „Он нам, заправо, говори да није довољно исповедати веру речима, јести и пити с Њим славећи Евхаристију или добро познавати хришћанска учења. Наша вера је аутентична када обухвата цео наш живот, када постаје мерило за наше изборе, када нас чини женама и мушкарцима који се залажу за добро и ризикују у љубави баш као што је то чинио Исус“. Хришћани, наиме, како је рекао папа на општој аудијенцији 3. септембра, сведоци су Бога који се на крсту „не појављује као победоносни јунак, већ као просјак љубави. Не проглашава, не осуђује, не брани се. Тражи, понизно, оно што сам себи никако не може дати (...) То је хришћански парадокс: Бог спасава не чинећи, већ допуштајући да му се чини. Не побеђујући зло силом, већ прихватајући до краја слабост љубави. На крсту, Исус нас учи да се човек не остварује у моћи, већ у отварању са поверењем према другом, чак и када нам је непријатељски настројен и непријатељ“.

Сведочити мир

Након што је то учинио у оном првом поздраву на дан избора, Лав XIV је много пута говорио о миру, позивајући хришћане да га конкретно сведоче: „Ненасиље као метод и као стил мора да карактерише наше одлуке, наше односе, наше поступке“, рекао је 30. маја покретима и удружењима Арене мира. А италијанским бискупима је 17. јуна 2025. затражио „да свака дијецеза може да промовише путеве образовања за ненасиље, иницијативе за посредовање у локалним сукобима, пројекте прихватања који страх од другога претварају у прилику за сусрет“.

Истовремено, наследник Петров је више пута подигао свој глас против поновног наоружавања, као што је то учинио на крају аудијенције 18. јуна: „Не смемо се навикавати на рат! Штавише, треба одбацити као искушење привлачност моћног и софистицираног наоружања“. Лав XIV је говорио о лажним вестима (fake news) које се користе као изговор за превентивне нападе или за покретање нових ратова, као што је то учинио 26. јуна примајући учеснике ROACO-а, Састанак одбора за помоћ источним црквама: „Позвани смо сви ми, човечанство, да проценимо узроке ових сукоба, да проверимо оне истинске и покушамо да их превазиђемо, и да одбацимо оне лажне, плод емотивних симулација и реторике, одлучно их разоткривајући. Људи не могу умирати због лажних вести“. У том истом говору налази се и одломак који карактерише велики реализам и осећај за историју, оно сећање које су многи данас изгледа изгубили: „Како се може веровати, након векова историје, да ратне акције доносе мир и да се не окрећу против оних који су их водили? (...) Како се може наставити са издајом жељe народа за миром лажним пропагандама поновног наоружавања, у узалудној илузији да супремација решава проблеме уместо да подстиче мржњу и освету? Људи су све више свесна количине новца који одлази у џепове трговаца смрћу, а којим би се могле градити болнице и школе; а уместо тога уништавају се оне које су већ изграђене!”.

Разоружање које тражи римски бискуп односи се како на владаре нација, да не би претварали богатство „против човека, претварајући га у оружје које уништава народе и у монополе који понижавају раднике” (беседа у недељу, 21. септембра у парохији Свете Ане у Ватикану), тако и на сваког од нас, јер је Исусов позив да разоружамо руку, али пре свега срце. Како је Лав изјавио на крају Маријанског бдења за мир у суботу, 11. октобра 2025. године: „Склони мач је реч упућена моћницима света, онима који воде судбине народа: имајте храбрости да се разоружате! А истовремено је упућена и сваком од нас, да бисмо постали све свеснији да ни за какву идеју, веру или политику не можемо убијати. Пре свега треба разоружати срце, јер ако у нама нема мира, нећемо ни давати мир”. То је позив „да стекнемо другачију тачку гледишта како бисмо посматрали свет одоздо, очима оних који пате, а не из перспективе великих”.

Лав је 9. октобра, у говору Фондацији помоћ цркви у невољи, такође објаснио да „никакав мир није могућ тамо где нема верске слободе или где нема слободе мисли и говора и поштовања туђег мишљења”.

Љубав према сиромашнима

У својој првој Апостолској побудници, Dilexi te, објављеној 9. октобра, папа Лав је објаснио да помажући онима који пате „ми нисмо у хоризонту доброчинства, већ Откривења: контакт са онима који немају моћ и величину је основни начин сусрета са Господаром историје”. Љубав према сиромашнима није „опционални пут”, већ представља „критеријум правог богослужења”. „Чињеница да је вршење милосрђа презрено или исмејано, као да се ради о опсесији неколицине, а не о ужареном језгру црквене мисије, наводи ме на помисао да је Јеванђеље увек потребно изнова читати, како не бисмо ризиковали да га заменимо светским менталитетом”. И „задатак је свих чланова Народа Божјег да се чује глас који буди, који позива, који опомиње”. Чак и по цену да изгледају „глупо”.

Лав је у катихези на општој аудијенцији 28. маја објаснио да „пракса богослужења не води аутоматски ка томе да будемо саосећајни. Заправо, пре него што је верско питање, саосећање је питање хуманости! Пре него што смо верници, позвани смо да будемо људи”. Сусрећући се са апостолским нунцијима 10. јуна 2025. године, папа им је рекао: „Рачунам на вас да у земљама у којима живите сви знају да је Црква увек спремна на све из љубави, да је увек на страни последњих, сиромашних, и да ће увек бранити свето право на веровање у Бога (...) Само је љубав вредна вере, пред болом невиних, данашњих распетих”. А 13. јула из Кастелгандолфа је позвао, следећи пример Доброг Самарићанина, да не „пролазимо мимо”, већ да дозволимо да нам „срце буде прободено” од стране „свих оних који тону у зло, патњу и сиромаштво”, од „толиких народа огољених, опљачканих и похараних, жртава опресивних политичких система, економије која их присиљава на сиромаштво, рата који убија њихове снове и њихове животе”. Дефинишући дела милосрђа, као што је то учинио 10. августа на Angelus-у, као „најсигурнију и најпрофитабилнију банку у коју треба поверити благо нашег постојања (...) у породици, у парохији, у школи и на радним местима, где год да смо, трудимо се да не пропустимо ниједну прилику да волимо”.

Папа је, на Јубилеју правосудних радника, 20. септембра, позвао да се не скреће поглед са „стварности многих земаља и народа који су гладни и жедни правде, јер су њихови услови живота толико неправедни и нехумани да су неприхватљиви“, подсећајући да „држава у којој нема правде није држава“.

Говорећи Народним покретима, 23. октобра 2025. године, наследник Светог Петра је подсетио да је „искљученост ново лице друштвене неправде. Јаз између 'мале мањине' – 1% становништва – и огромне већине се драматично проширио. (…) Као бискуп у Перуу, срећан сам што сам доживео Цркву која прати људе у њиховим боловима, њиховим радостима, њиховим борбама и њиховим надама. То је противотров за структуралну равнодушност која се шири и која не схвата озбиљно драму народа који су лишени, опљачкани, покрадени и приморани на сиромаштво“.

Мигранти, наша браћа

Лав XIV, у проповеди за Јубилеј мисионарског света и миграната, у недељу 5. октобра, говорио је о „историји многe нашe браће миграната, драми њиховог бега од насиља, патњи која их прати, страху да неће успети, ризику од опасних прелазака дуж морских обала, њиховом крику бола и очаја: браћо и сестре, ти чамци који се надају да ће угледати сигурну луку у којој ће се зауставити и те очи пуне тескобе и наде које траже чврсто тло на које ће пристати, не могу и не смеју наићи на хладноћу равнодушности или на стигму дискриминације!“. А у говору Народним покретима 23. октобра говорио је о теми безбедности: „Државе имају право и дужност да штите своје границе, али то би требало да буде уравнотежено моралном обавезом да пруже уточиште. Злоупотребом рањивих миграната, не сведочимо легитимном вршењу националног суверенитета, већ тешким злочинима које је починила или толерисала држава. Усвајају се све нехуманије мере – чак и политички слављене – да би се ови 'непожељни' третирали као да су смеће, а не људска бића. Хришћанство се, насупрот томе, позива на Бога љубави, који нас све чини браћом и тражи од нас да живимо као браћа и сестре“.

Обраћење ради чувања створеног света

Више пута је папа говорио о чувању створеног света, на трагу енциклике „Laudato si’“ претходника Франциска. Као што је то учинио 9. јула, уводећи „Мису за створени свет“: „На почетку Мисе молили смо за обраћење, наше обраћење. Желео бих да додам да се морамо молити за обраћење многих људи, унутар и изван Цркве, који још увек не препознају хитност бриге о заједничком дому. Многе природне катастрофе које још увек видимо у свету, скоро сваког дана на многим местима, у многим земљама, делимично су узроковане и претеривањима људског бића, његовим стилом живота. Зато се морамо запитати да ли ми сами живимо то обраћење или не: колико нам је оно потребно!“.

Извор, фото: vaticannews.va

Превод са италијанског редакција "Живот Цркве"