Она би симболизирала прекид с монополима и туторствима која Босну деценијама држе у туђим наративима, и повратак принципу да се босанска духовност обликује у Босни, за Босну и у лојалности босанској повијесној државности.

У повијести Босне и Херцеговине постоји једна тиха, али постојана нит која повезује државност, духовност и идентитет. То је нит аутохтоности – свијест да Босна није настајала као пука периферија туђих империја и црквених центара, већ као властита повијесна, политичка и духовна цјелина. У том контексту, размишљање о оправданој потреби успоставе, односно обнове “Босанске православне цркве” не представља ни провокацију ни имитацију, него природан израз повијесног континуитета и легитимног права Босне на властиту духовну самосвојност, пише некадашњи поглавар Исламске заједнице у БиХ, др. Мустафа Церић

Босна памти своју аутокефалну “Босанску цркву” – јединствену појаву у средњовјековној Европи, дубоко укоријењену у босанску земљу, њен народ и њену државност. Та црква није била тек вјерска институција, него и одраз политичке самосвијести Босне као посебне државе, с властитим поретком, властитим законима и властитим погледом на духовност. Управо та чињеница разбија аргументе оних који Босни оспоравају право на властиту црквену традицију, неовисну о центрима моћи изван њених граница.

Идеја о “Босанској православној цркви” не произлази из потребе да се реплицирају или имитирају други модели, нити из реакције на сувремене политичке и вјерске аномалије у сусједству. Она не црпи своју снагу из полемике, него из памћења. Ако је Босна кроз повијест имала властиту аутокефалну цркву, онда је сасвим логично да у сувременом добу, у којем се идентитети поново преиспитују, Босна има и своју аутокефалну православну цркву, са властитим канонима, властитим сједиштем и јасном лојалношћу босанској државности.

Аутокефалност није чин раздвајања, него чин одговорности. Она не значи негацију православља, већ његово укорјењивање у босански повијесни и културни простор. “Босанска православна црква” не би била против било кога, него за Босну: за њену сувереност, за њен мир и за достојанство православних вјерника који Босну доживљавају као своју једину домовину, а не као продужетак туђих националних и црквених пројеката.

Посебну симболику носи чињеница да се ова идеја може артикулирати управо 9. јануара – дана који се у сувременој Босни и Херцеговини често везује за политичке тензије и нарушавање мира. Умјесто датума раздора, тај дан би могао постати дан благослова: дан афирмације босанске духовне зрелости, дан у којем се одговара смирено, достојанствено и повијесно утемељено. Умјесто демонстрације силе, демонстрација континуитета. Умјесто пријетње миру, позив на духовно исцјељење.

Обнова “Босанске цркве”, у облику аутокефалне “Босанске православне цркве”, била би чин враћања равнотеже – између вјере и државе, између традиције и сувремености, између идентитета и суживота. Она би симболизирала прекид с монополима и туторствима која Босну деценијама држе у туђим наративима, и повратак принципу да се босанска духовност обликује у Босни, за Босну и у лојалности босанској повијесној државности.

На крају, ово није питање прошлости, него будућности. Народи који се усуђују обновити властите заборављене институције не чине то из носталгије, него из потребе да буду цјеловити. “Босанска православна црква”, као легитимни насљедник босанске аутокефалне духовности, могла би бити управо такав чин: тих, али снажан доказ да Босна памти, разумије и има храбрости да своју повијест претвори у темељ мира, а не у извор нових под‌јела.

Извор: slobodna-bosna.ba, фото: фејсбук страница Мустафе Церића