У четвртак 16. априла 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.

Беседећи верном народу Митрополит шумадијски Г. Јована је рекао:

„Славећи Васкрсење Христово, ми славимо победу над злом. Славећи Васкрсење Христово, ми славимо, браћо и сестре, победу светлости над тамом. И заиста, тама нема свој крај. Светлост је та која просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. А та светлост, браћо и сестре, она је засијала из гроба Господњег. Из гроба Господњег је засијала та светлост, и не само роду људскоме, него светлост Христова је засијала и у паклу, и у аду. Јер, како ових дана стално то кроз богослужења читамо и молимо се, видимо и говоримо, да је Христос био телом у гробу, а душом у аду, у паклу. И таму је Господ показао да тама нема моћ, него да је светлост има моћ. И Христос је ту светлост, као што рекох, засијао и у тами, тако што је сишавши у аду, извео праведнике из ада, из пакла. Јер све до васкрсења Христовог, сви људи праведни и грешници си били у аду, у паклу. Али ето благослова, ето среће, ето радости роду људскоме, да је Господ својим Васкрсењем, као што рекох, уништио смрт и нама даровао живот вечни.

Но, да би ми схватили и разумели шта је то живот вечни, треба да упознамо Христа, треба да се приближимо Христу, треба Христа да сретнемо. Јер ако Христа не сретнемо овде на овој земљи, док смо овде, нећемо га срести ни на каквом другом месту. Зато треба да спознамо Христа, да би спознавајући Христа спознали вечну радост, мир, љубав и слободу. Најбољи пример тог сретања са Христом и познања Христа, говори нам управо ово данашње Јеванђеље које нам казује о разговору Господа нашег Исуса Христа са Никодимом. А Никодим је био, каже, ученик, кнез, Израиљев. Дакле, јеврејски, боље речено. Из овога разговора видимо, како се и сам Никодим учи вери. Како вером спознајемо Христа?

И заиста, вера је велика наука. Велика наука и то не баш лака наука. Може се боље речи, тешка наука. Јер није лако упознати Христа. А не можемо Христа да се упознамо док се не одрекнемо себе. Своје гордости, своје сујете, сви својих недостатака. И не можемо да схватимо и да прихватимо Христа, ако се, понављам, не одрекнемо себе. И, како каже Христос, док не узмемо свој крст и носимо за собом. А крст, сваки од нас има свој крст. Сваки од нас има свој свакодневни крст. И од вере наше зависи како ћемо данашњи крст изнети. Јер никад не знамо шта ће нас данас снаћи, нисмо сигурни. Али кад имамо Христа у себе и кад носимо Христов, крст свој, на Голготу, јер и ми морамо изаћи на Голготу, јер не можемо да васкрснемо ни ми, ако прво не изађемо на Голготу. Али Господ нам је показао, тај пут којим треба да идемо, то је пут Његов. И нема другога пута. Зато једино Христос могао да каже, ја сам пут, истина и живот.

Зашто вера није баш тако лака? И зашто је тешка? Тешка је с тога што она учи како се човек опредељује за Бога. Како се опредељује за Бога и духовно, управо, као што рекох, сједињује са Богом, а то постиже испуњавајући једино Јеванђеље Христово. Да се испуни Јеванђеље Христово, да се испунимо. И ако Јеванђеље Христово није у центру нашег живота, наш је живот промашен. Јер у Јеванђељу ћемо, као што често говорим, наћи себе и видети себе. У Јеванђељу ћемо наћи одговоре на сва питања која нам живот овде на земљи поставља. Дакле, али да би то Јеванђеље примили у себе и Јеванђељем живели, морамо да се родимо одозго. Као што је то реко у данашњем Јеванђељу, Господ Христос овоме Никодиму. Значи, морамо духовно да се родимо, јер духовно рођење човека Богом помоћу Духа Божијега, он се рађа. И кад се човек роди Духом Светим, онда Дух Светим се разлива по целом бићу човековом. И онда га Дух Свети води и руководи. А Дух Свети је не погрешив. И Црквом управља Дух Свети. Зато је Црква не погрешива. Ми јесмо људи у Цркви грешни и погрешиви. Али ако живимо Духом Светим, ми верујемо да ће нас Дух Свети очистити. Зато и на почетку свакога богослужења почињемо сваком молитвом Цару Небески Утешитељу душе истине, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте.

Господ Христос каже, ако се човек не роди поново одозго, не може видети Царства Небескога. Кад је то Господ Христос рекао Никодиму, онда каже, па чекај, како ја могу сада, као матор човек, да уђем у трубу мајчину, па да се родим, каже поново. Није разумео Никодим о ком рођењу и о каквом рођењу, боље речено, Господ Христос говори о том духовном рођењу.

И ако се ми духовно свакога дана не рађамо у чему је прошао тај јучерашњи дан и да ли ће ми овај данашњи дан, да ли ћу у овом данашњем дану, било шта боље учинити, него што сам то успео да учиним у јучерашњем дану. А господ Христос каже, свакому је дану доста зла свога. Дакле, ово све значи, да цело наше биће, наше мисли, наше осећања треба да буду укорењена горе. Где горе? Тамо да је господ наш Исус Христос, с десне стране Бога и Оца. Горе, управо на небу, и да све то долази одозго. И нама је све одозго сишло.

Са рођењем Христовим сишла је и вера, и нада, и љубав. И до доласка Христова, док то господ није санео са неба на земљу, ми нисмо знали шта је права ни љубав, нисмо знали ни шта је права вера, а нисмо ни имали ни праву наду. Иако су старозаветни праведници, пророци, старозаветни народ ишчекивао долазак Христов, он је имао наду, али његова се нада остварила управо у доласку, у рођењу Господа нашега Исуса Христа. Дошло нам је са неба све то, а не од земље.

Зато је да свети оци кажу, оно што је од неба, то је благоухано, то је мирис благоухани. Све што је од земље, то заудара. Иако се заиста не ослободимо овога што је само земаљско, нећемо ништа осетити од онога што је драгоцено, од онога што је од са неба. Дакле, сам је Бог дошао са неба и донео нам сва та добра. Шта нам је донео, као што рекох, донео нам је мир, љубав, наду, веру. Али човек, одвојивши се од Бога, он се одвојио и од мира Божијег. Тако да је човек, уместо да шири мир око себе, он шири немир.

Ево, сведоци смо и свих збивања у целом свету, не само код нас, де се нешто све више људи боре како да ратују, како да стварају, да праве оруђа и оружја. А што ће нам оружје и оруђе, ако не, него да убијамо другога? А кога треба да убијамо? Коме ми треба да одузмемо живот, кад му нисмо живот дали? А то све чине људи који не знају да је живот дар Божији. И да нам је Бог дао живот, како то често говорим, не да га прокоцкамо, не да га преспавамо, него да га живимо животом частним, поштеним и ваљаним животом. Дакле, да није Бог дошао са неба, ми не би знали, као што мало пре рекох, не би знали шта је љубав. А Господ је љубав своју најбоље показао према нама на крсту, када је наше грехе узео и приковао на крст. И зато Господ је и казао, нема веће љубави, да ко и живот положи за другога. Јесмо ли спремни то да урадимо сада, ти и ја на првом месту? Не знам. Али, кад човек има веру и живи веру, и веру претвара у дела, онда је њему све могуће. Онда сватимо да можемо и живот свој дати за другога. Зар ми то не кажемо кад некога волимо? Зар не кажемо, а ја сам спреман и живот свој да дам за њега. Шта је то, него љубав. А љубав нема граница. Љубав се жртвује, а љубави нема без жртве. Као што љубав обесмрћује, тако мржња убија. Али мржња не убија онога на коме је намењена. Она прво убија себе. Не може човек да учини зло другоме, док прво није зло себе учинио. Самим ти, што си пожелео да другоме учиниш зло, ти си себе учинио зло. Мржња убија душу. Мржња измени разум човека. И толико зна да измени разум човека, да човек и када зло чини, он мисли да чини добро. Толико је мржња опасна. Ми мислимо, да, мрзим, али није то ништа омражено. Завист је Бога продала. Јуда је зависти предао Христа. Сетимо се оних речи Христових, кад је у питању мржња, како је Господ рекао, сваки који мрзи брата свога, јесте убица. А убици, нема места за спасење. Он је човекоубица, а знате да ниједан, каже човекоубица, нема вечни живот који остаје у њему. Зато се трудимо, да задобијемо ту љубав Божију. Она нам је дата, само да ли је ми прихватамо и како је прихватамо. Шта то подразумевамо под љубављу? Опростите, што ћу бити мало слободан. Ми смо љубав данас вели на љубакање, а не на жртвовање. Не да се жртвује. А како је ти је то љубав? Она је од данас до сутра. Данас волим, данас љубим другога, сутра га, не само што га не волим, него ћу да га мрзим. А то опет је проистекло, што немамо праве љубави. Зато да се молимо Богу да се у нама усели љубав, да се у нама усели мир, да се у нама усели радост. Треба нам радости. А Васкрсење је радост над радостима. Чак чини ми се да не умемо ни право да се радујемо. А кад спознамо Христа и пођемо за Христом, имамо Христа у себи, онда ћемо заиста као овај Никодим, прихватити Христа и живети у радости, живети у миру, живети у љубави и према Богу, и према ближњима.“

Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио свој Архијерејски благослов и иконице.

протођакон Мирослав Василијевић
 

Извор, фото: Епархија шумадијска