На крају 264 радна сата волонтерске групе „Млади у акцији“ Букурештанске архиепископије поводом освећења живописа Националне катедрале, Basilica.ro је питала неколико њих шта је за њих значио овај подвиг.

Млади су нам посведочили о изазовима и радостима у свом раду у служби ближњему, поделили су и неколико мисли о значају Националне катедрале.

Осећају да су учествовали у историјском тренутку и кажу да само Бог може истински ујединити људе. Једна млада девојка сматра да је волонтирање у Цркви школа љубави, а други волонтер тврди да наше данашње ангажовање доприноси ономе што ће Румунија постати сутра.

Ево њихових сведочанстава:

Александра Павалој

Мој главни задатак, приликом освећења живописа 26. октобра, био је да дочекам епархије које су долазиле из земље, у Букурешту, на Тргу Устава. Долазили су у организованим групама, аутобусима, заједно са својим представницима, а по доласку сам им ја са осталим колегама волонтерима делила акредитације које су им омогућиле приступ на плато Националне катедрале.

Током дана, била сам међу ходочасницима, како бих им одговарала на питања и информисала их о програму дана. Након литургијског програма, делила сам храну и воду ходочасницима и провела време с њима до уласка у Катедралу, где су се поклонили у Светом олтару и моштима Светог апостола Андреја, заштитника ове свете грађевине.

Изазови и радости

Најтежи је био дуг период активности, од 26. октобра до 5. новембра увече, у 24 сата: даноноћно, чланови волонтерске групе „Млади у акцији“, заједно са одраслим волонтерима, морали смо бити стално присутни како бисмо обезбедили добар ток догађаја. Мислим да су, у једном тренутку, бројни сати проведени на ногама почели да узимају данак и на нашим лицима се појавио умор.

Ипак, радост је била још већа када смо видели да долазе ходочасници свих узраста, од беба, дечице, младих, одраслих и старијих. Увидели смо њихову велику веру и побожност и жељу да учествују и дођу да се моле Богу у овом новом храму, тако да мислим да су се сав умор и можда изазови који су се појавили успут претворили у благослове.

Шта сам научила

Закључак до којег сам ја дошла јесте да румунски народ има веру, румунски народ има љубав према Богу, румунски народ тражи добро, жели да покаже јединство и заједништво. Знамо да је дошло преко 315.000 ходочасника у овом периоду да се поклони у Светом олтару и мислим да нам је број тих људи који су долазили даноноћно, без обзира на време, пренео веру својим делом.

А једна ствар коју сам научила у овом периоду, како ја, тако и из онога што су посведочили други волонтери, били су стрпљење и емпатија, јер је био изузетно велики број ходочасника у веома дугом периоду, а ми смо морали да се трудимо да одговоримо благо и стрпљиво сваком ходочаснику понаособ. Мислим да је та самоконтрола била оно што смо научили у овом периоду.

Мисли на крају празника

Моја порука Румунима уопште, а младима посебно, јесте да дођу, без обзира на године, у Катедралу Народног Спасења. Али да не долазе као у музеј, само да посете и диве се архитектури, већ да дођу са вером и будном свешћу да је то Дом Христов, да је то Катедрала на чијем челу је Свети апостол Андреј Првозвани.

Иако је ова Катедрала изграђена у наше време, била је у плану још пре 140 година, тачније од XIX века, изграђена је благословом, радошћу, љубављу, радом и жртвом Његовог Блаженства Патријарха Данила. Стога, будимо захвални и свесни чињенице да нам Бог даје ствари не када ми желимо, већ у право време.

То значи да је Христос благословио да данас имамо ову Катедралу, како бисмо умножили нашу молитву. Искрено верујем да је ова Катедрала сада доказ да су наша земља, Румунија, и Румуни позвани на спасење и ка Богу, да верују у Једносуштну Тројицу, Оца, Сина и Светога Духа.

Нека нам Бог помогне, а Света Катедрала нека буде пламени стуб молитве. Боже помози!

Јоан-Михаил Штефан

На дан освећења живописа Националне катедрале, био сам део интервентног тима унутар светог храма. Управљао сам протоком ходочасника који су имали приступ унутра, помагао у организацији простора, учествовао у подели дарова Његовог Блаженства Патријарха Данила.

Иако сам учествовао у бројним волонтерским активностима, ниједна није била тако сложена као овај догађај.

Изазови и радости

Најтежи аспект је, по мом мишљењу, било управљање личним временом, како бих могао што више да учествујем у догађају као волонтер.

Оно што ми се највише допало у волонтерској активности била је комуникација са осталим учесницима, како међу волонтерима, тако и међу ходочасницима. Догађај је, без сумње, био прилика за јачање заједништва међу верницима.

Шта сам научио

Оно што сам научио из волонтерске активности спроведене у овом периоду јесте да је, како би све функционисало на оптималном нивоу, неопходно да свако озбиљно испуњава своје дужности, не занемарујући их, али и не прелазећи њихове границе.

Мисли на крају празника

Катедрала Народног Спасења је, без дилеме, симбол нашег народа. Сви се радујемо посети грандиозним грађевинама у другим земљама, али сада и ми сами имамо такву дестинацију.

Ипак, не можемо гледати на Катедралу само као на архитектонски врхунско дело. За православне хришћане, она је Дом Господа Христа, мали дар који наш народ приноси Богу, као захвалност за Његове дарове – „Твоје од Твојих“.

У Години стогодишњице Румунске патријаршије, сви смо позвани да размислимо о улози Цркве у друштву, о њеном значају у историји Румуна.

Марија Влаику

Како би се обезбедио добар ток овог великог догађаја, сваки волонтер је имао одређено задужење. Ја сам била именована за микро-координатора за дочек епархија.

Морала сам да се побринем да буду што боље дочекани код нас у Букурешту, да стигну на одређено место на платоу Катедрале, а затим на поклоњење у Светом олтару. Такође, помагала сам у подели хране и воде и у организацији протока ходочасника унутар Катедрале.

Изазови и радости

Учествовала сам и раније у многим волонтерским активностима, од којих су најважније: храмовна слава Светог Димитрија у Патријаршијској катедрали и организација Сусрета православне омладине у Плоештију прошле године.

Међутим, ниједан догађај до сада нас није толико ангажовао и није био тако сложен као овај. Али и радост је била сразмерна!

Било је прилично тешко комуницирати са појединим ходочасницима који су долазили са стотине километара удаљености, били уморни и нису очекивали да ће толико дуго трајати док не уђу и посете Катедралу. Али ми смо остали и љубазно им објаснили ситуацију, како бисмо им помогли да у потпуности уживају у овом историјском догађају.

Био је благослов за нас, волонтере, што смо могли дуже да уживамо у Катедрали и што смо могли бити уз ходочаснике. Била је радост видети њихова светла лица након што изађу из Светог олтара и дођу не само да нам постављају питања, већ и да нам захвале што смо били уз њих.

Шта сам научила

Научила сам да будем стрпљивија и пажљивија према онима око себе. Не тако ретко, у природној журби током оваквог догађаја, виђала сам ходочаснике који су се устручавали да затраже нашу помоћ, па смо ми прилазили њима.

Истовремено, научила сам да у животу, са благошћу, стрпљењем, вером и добротом, можеш проћи кроз сваку ситуацију, ма колико била тешка.

Мисли на крају празника

Мислим да је част за нас као народ што имамо овакву катедралу и што смо савременици догађаја освећења ове грађевине, вековне жеље коју је Добри Бог уредио да у њој учествујемо, доносећи мали допринос кроз нашу малу жртву у последње две недеље.

Андреј Штефан Казаку

Студент сам Православног богословског факултета у Букурешту и, 26. октобра, био сам волонтер микро-координатор за прихват група ходочасника из епархија Румунске патријаршије које су дошле на освећење живописа Националне катедрале.

Био сам одговоран за групу Арђешке и Мусчелске архиепископије. У тиму сам имао десет волонтера равномерно подељених у две смене од по шест сати. Група епархије бројала је 250 ходочасника у пратњи 8 свештеника.

Такође 26. октобра, по налогу координатора, добио сам и задатак волонтера за приступ катедрали, присуствујући уручењу дарова Његовог Блаженства Патријарха Данила делу достојанственика и гостију присутних унутра. Поред тога, 28, 30, 31. октобра и 2. новембра био сам волонтер у различитим сменама у катедрали, одговарајући на потребе ходочасника.

Учествовао сам последњих година на храмовним славама историјске патријаршијске катедрале, на канонизацијама светитеља, на литијама улицама престонице, на разним свечаним тренуцима у Патријаршијском двору, и ти догађаји су били бројни, али никада нисам био на догађају такве величине и свечаности као што је освећење живописа Националне катедрале. Било је нешто јединствено и величанствено!

Изазови и радости

Најтежа је била сарадња са неким људима који су били мање спремни на слушање и сарадњу. Било је тешко док нисам схватио да не могу свима угодити и да то није мој „опис посла“. Било је тешко радити више ствари истовремено, попут Наполеона. Али успео сам!

Највише ми се допало да се радујем радости других, ходочасника и колега волонтера. Биле су то сузе радоснице деце и старијих који су закорачили у овај светли ковчег у граду Букурешту.

Шта сам научио

Научио сам да могу добро да управљам одређеним ситуацијама у којима раније нисам учествовао, да могу одлично да комуницирам и сарађујем са много људи и да се у тиму све решава. Научио сам колика је одговорност координатора волонтера и колико је рада иза сваке наизглед небитне ствари.

Мисли на крају празника

У вези са катедралом не могу ништа друго до да и ја ускликнем: „Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема речи да опевају чудеса Твоја!“

Велики је благослов бити савременик ове Катедрале, дела Промисла којег још увек нисмо у потпуности свесни. Ми смо привилеговани учесници често распете историје овог народа!

Младима моје генерације и свим Румунима упућујем позив да чувају живу, молитвену и делатну веру која је у темељу Катедрале и да не забораве да је – кроз сваког хероја жртвованог за слободу, јединство и достојанство земље, кроз сваког мученика и исповедника вере, кроз свако страдање, тежњу и сваки труд – ово и њихова катедрала, свакога од њих. „Јер вам заиста кажем да су многи (...) праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше“ (уп. Мт 13:17).

Због тога, дођите сви! Радујте се!

Ана Марија Аврам

Била сам волонтер и 2018. године, када је освећен олтар Националне катедрале. На дан освећења живописа Катедрале, била сам волонтер координатор за епархије, одговорна за Трговиштанску архиепископију. Наредних дана, координирала сам тимове волонтера и помагала ходочасницима који су долазили да се поклоне.

Изазови и радости

Ова активност је била најсложенија, јер смо, као волонтери за епархије, били домаћини ходочасницима из целе земље. То је подразумевало правовремену и што тачнију комуникацију о правилима које је наметнула Служба обезбеђења и заштите.

Одржавала сам контакт са свештеницима који су пратили групе, дочекивала ходочаснике код аутобуса и асистирала им током догађаја. Активност је била веома лепа. Имала сам прилику да се дружим са групама из целе земље.

Шта сам научила

Било је то искуство из којег сам научила колико је важна тачна и свеобухватна комуникација. Истовремено, стекла сам уверење да је, да бисмо били волонтери на оваквом догађају, потребно да будемо дипломатични, благи, стрпљиви, смерни и увек спремни да помогнемо ближњем.

Мисли на крају празника

Национална катедрала је вредан завет за будуће генерације. Ово ремек-дело црквене архитектуре и сликарства у Румунији је симбол јединства и вере нашег народа и требало би да будемо срећни што се у нашој земљи налази највећа православна катедрала на свету.

У овој Години стогодишњице Румунске патријаршије, позивам све вернике и младе да се моле за Румунију и да не забораве да је вера у Бога оно што ће нас увек држати уједињенима и што ће нам помоћи да превазиђемо сваку препреку.

Александру Параскив

Приликом освећења Катедрале Народног Спасења, или Националне катедрале, активно сам се ангажовао у медијском делу волонтерске групе „Млади у акцији“ Букурештанске архиепископије, и не само ту. Објавио сам и директно на својој страници више фотографија.

Изазови

Две ноћи сам помагао у регулисању протока ходочасника у катедрали.

То ми се чинило најтежим, јер су они долазили након 16 сати чекања, а када би стигли напред, пре него што уђу у Свети олтар, већ нису имали стрпљења, журили су и стварала се гужва.

Шта сам научио

Из овог искуства сам научио да, колико год се добро организовали унапред, на лицу места се све мења. Морамо се прилагођавати у ходу и са ходочасницима, и са колегама, и са свима. Важно је да на крају посао буде добро урађен.

Мисли на крају празника

Желео бих да поручим онима из моје генерације, али и млађима и старијима, да је наша Катедрала сан великих људи од пре стотинак година, а Његово Блаженство Патријарх Данило, деловањем и надахнућем Светог Духа, заједно са Светим синодом, свештеницима и верницима, остварио је ово величанствено дело.

Први пут када сам ушао у катедралу и видео је уживо, обузела ме је њена грандиозност и вера и слава Божија које се преносе кроз лепоту ових мозаика.

Марија Филип

Још од почетка октобра имали смо период обуке у којем смо се припремали са много пажње и молитве, усавршавајући сваки детаљ наших активности, како би се све одвијало у реду и на славу Божију.

Посветила сам се у потпуности, не дајући предност само једном задатку, већ сам била присутна тамо где је било потребно. Увек сам се старала да наши ходочасници буду добро, нудећи им воду, чај или нешто за јело, а у Катедрали, заједно са осталим волонтерима, надгледала сам добар ред протока ходочасника, посебно у Светом олтару, где су биле положене на поклоњење часне мошти наших светих заштитника, Светог апостола Андреја и Светог преподобног Димитрија Новог, који су нас примили са толико љубави и испунили наша срца захвалношћу и миром.

Све сам доживела са пуно душе, са сузама радости и захвалности. Сваке године, са љубављу и побожношћу учествујем на храмовној слави Светог преподобног Димитрија Новог, заштитника Букурешта. За мене су ти дани служења прилика за непрестану молитву и посвећеност ближњем. Свакодневно сам присутна на Брду Радости заједно са волонтерима, како бих одала почаст светитељу и помогла ходочасницима, сматрајући овај рад малом жртвом и начином на који осећамо живо присуство Бога међу људима.

Изазови и радости

Освећење мозаичког живописа Националне катедрале је, без сумње, био најсложенији и најузвишенији догађај на којем сам имала благослов да учествујем. Био је то тренутак великог духовног набоја, у којем сам осетила да сам део светог дела, живе историје вере нашег народа.

Као волонтер, доживела сам цело искуство са великим душевним интензитетом, јер га нисам посматрала само као активност, већ као свету мисију. Оно што је било најтеже, али и највише духовно изграђујуће, рекла бих, било је стрпљење – стрпљење према другим волонтерима, према ходочасницима, према умору и изазовима испуњених дана.

Шта сам научила

Схватила сам да без духа смирења и љубави не можемо ништа довести до краја. И управо тимски рад, заједништво и молитва које смо делили, подстакли су ме да још више желим да пружим своју љубав према ближњем.

Најупечатљивији тренутак је био видети како се толике душе моле и захваљују Богу, уједињене у једном гласу вере.

Била је то тако лепа прилика да видим како је Катедрала Народног Спасења постала, током целог овог периода славе, духовно уточиште, место где сам осетила да се болови деле, а гласови патње слушају. Тамо, усред мноштва, заиста сам осетила деловање благодати Божије.

Из целог овог искуства, научила сам да волонтирање у цркви није само друштвена активност, већ духовни рад који окупља душе и јача веру. Видела сам колико је лепо заједништво међу људима када сви раде са мишљу на Бога.

Радост ходочасника и њихова лица обасјана молитвом и захвалношћу су највећа награда, највећа радост и најлепша успомена коју ћу дуго чувати.

Црквено волонтирање заиста уједињује људе, учи нас да будемо бољи, смернији, доноси мир у срце и показује нам да даривање свог времена и душе за ближњега значи бити истински ученик Божији.

Сматрам да је волонтирање у Цркви школа љубави. То је пут којим осећамо живо присуство Бога међу људима.

Мисли на крају празника

Освећење Националне катедрале био је историјски и узвишен тренутак. Тренутак пун емоција, наде, дело из љубави и за љубав, и жива икона вере и жртве румунског народа.

Сматрам да она није само грађевина од камена, већ грађевина душа, олтар захвалности за жртву наших предака.

Мој савет нашој генерацији, младима ове генерације, јесте да се не стиде своје вере, да увек траже чисту лепоту служења и молитве. Јер, у ужурбаном и збуњеном свету, Христос је одговор, а црква је место где се срца умирују.

Себастијан Туреак

Као волонтер на освећењу живописа Катедрале Народног Спасења ове године, имао сам више задатака, као што су помоћ у подели хране или воде, па чак и чаја ноћу, и пружање информација ходочасницима.

До сада нисам имао прилику да учествујем као волонтер на тако сложеном догађају, али ми је драго што сам ове године могао бити међу онима који су помогли у добром одвијању овог историјског догађаја.

Изазови и радости

Најтежа ствар ових дана била је управљати великим бројем људи и осигурати да сви добију потребне информације у кратком року.

Осећам се почаствовано и највише ми се свидело што сам могао да сарађујем са изванредним тимом волонтера и што смо заједно успели да помогнемо у добром одвијању овог историјског догађаја за нашу земљу.

Шта сам научио

У овом периоду волонтирања научио сам колико су важни ефикасна комуникација, стрпљење, па чак и добра организација када радите у контексту са много одговорности.

Такође, схватио сам да волонтерско ангажовање може имати стваран утицај и да се сваки гест рачуна, без обзира на његову величину.

Мисли на крају празника

Ова Национална катедрала представља важан симбол нашег културно-духовног идентитета и континуитета, а младима бих поручио да буду отворени за волонтирање, да се укључе у пројекте

заједнице и да цене традицију и вредности које наслеђујемо.

Не заборавимо да наше данашње ангажовање доприноси ономе што ће Румунија постати сутра!

Извор, фото: Basilica.ro

Превод са румунског редакција "Живот Цркве"