Период Великог поста, осим што је време духовног путовања, јесте и време обнове. Намерно сам употребио реч „обнова“, јер је један познати теолог, желећи да објасни како смо изгубили смисао речи, управо то упоредио са обновом. Пре око осамдесет година, када још нису биле откривене технике чишћења икона, у многим делима светске литературе иконопис се називао „тамном уметношћу“, јер су све иконе биле потамнеле од дима и времена и одавале утисак мрачне слике. Када су примењене нове технике, показало се да су иконе сасвим другачије. Штавише, основа иконе јесте светлост и сјај.

Исто се догађа и са речима наших молитава. Када прође много времена и када оне буду прекривене прашином немара, те речи као да више ништа не говоре. Реч „Бог“ постала је најобесмишљенија реч на свету, јер је сви помињу, а ретко ко зна шта заиста значи. Речи наших молитава изговарамо само уснама, не познајући њихово дубље значење. Период Великог поста јесте и време обнове тих речи.

Молитва која се најчешће помиње током Великог поста јесте Молитва Светог Јефрема Сирина. То је кратка молитва која ће нас пратити током читавог поста, најмање два пута дневно, током богослужења Православне Цркве.

Молитва каже:

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.
О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

На први поглед речи ове молитве делују једноставно. У њима се не помињу ни убиство, ни крађа, нити многа друга дела која се обично сматрају тешким гресима. Многима се ове речи и не чине као нешто нарочито греховно. Зато се задржимо мало и покушајмо да уклонимо прашину која је прекрила ове речи, колико год можемо, ако смо бар донекле добри „обновитељи“.

Зашто се светитељ и читава Црква моле Богу да нам не да дух лењости? Лењост је оно што често не примећујемо, али она полако осваја човекову душу и мења је. Лењост не значи само спољашњу немарност, како је понекад видимо; она је одраз унутрашње лењости. Лењост је недостатак духовне енергије. Људи имају мало духовне енергије да би живели духовним животом. Када не би постојала лењост, променио би се читав наш поглед на свет. Лењост је врста отрова који трује човекову душу и ум и ствара погрешну слику о свету и о људима. Из лењости проистиче и све друго. Депресија и човекове бриге често потичу од духа лењости. Тај дух се у манастирима снажно сузбијао, јер су знали колику штету доноси.

Дух лењости готово је обузео свет, јер сваки човек кога сретнемо углавном се жали. Жаљење управо потиче од духа лењости. Онај ко у себи носи дух лењости, носи и дубоко незадовољство. А ако се неко не жали, на њега се понекад гледа са сумњом, као да нешто није у реду с њим. Толико је дубоко ушао овај дух, да је постао начин живота, па чак и нека врста „интелигентног“ начина живљења. 

Лењост, у аскетском смислу, значи недостатак духовне енергије. Подвижник моли Бога да му не да дух лењости, јер зна колика штете из ње произлази. Нека сваки од нас испита себе и види колико је дубоко лењост ушла у његову душу. Они који су себе истински испитивали и достигли велику духовну зрелост били су људи снажне духовне енергије. Немојмо мислити да је ово безазлена реч. Лењост ако стоји у темељу човекове душе, разара је и даје јој искривљену визију. Један велики теолог је говорио да лењост долази од ђавола, јер тамо где она делује, ту су и његове лажи — у томе што човеку даје погрешан поглед на свет. Ђаво је увек лажов и отац лажи, каже Свето Писмо (Јн 8, 44). Када нам долазе помисли да је све у свету зло, то не долази од Бога. 

У својој дубини, све је добро (Пост 1). Када бисмо имали очи и снаге да видимо добро, препознали бисмо га. Али не видимо га, јер је лењост продрла дубоко и изменила наш поглед. Бог је створио човека и сва створења, што значи да у нашој дубини постоји добро. А ако постоји добро, постоји и нада. А где постоји нада, постоји и духовна енергија да се оствари учење Божје. Данас живимо у циничном свету, и жаљење је његово обележје, јер у темељу духа лежи погрешан поглед на свет, на човека и на брата. Нико више не види добро у другоме, јер видети добро значи дубоко открити и самога себе и то добро у другом. Свети Силуан Атонски каже: „Кога посети Дух Свети, тај има снагу да препозна Духа Светога у свима другима.“

Ми не препознајемо Духа Светога, јер лењост ствара лажну слику — не само о нама самима и о свету, већ и о души и стању човека. Она човека доводи до стања које није његово и тиме у њему гаси сваки истински подвижнички напор. Аскетизам не значи остати без хлеба и воде, већ значи труд да се човек уздигне тамо где је некада био — дакле, труд да започне пут. Оно што човека спречава да крене на тај пут управо је лењост. 

Лењост у суштини нема логику; она је погрешна илузија која долази као дух који тешко оптерећује човека. Није случајно што су монаси били тако осетљиви на тај дух. Није се без разлога подвижник Јефрем молио да нема дух лењости. Велика негодовања и жаљења немају логичну основу, већ су плод искривљених визија које стварају другачији дух о свету. Управо време поста и молитва Цркве имају снагу да то промене — да промене дух који нас је обузео и који нас непрестано обузима. 

Трагедија је видети младе људе лење. Молите се Господу свом душом сваки пут када изговарате молитву Светог Јефрема, да вам уклони дух лењости, па ћете осетити колика ће вам снага доћи. Све што је велико учињено у свету, учињено је из велике енергије. Људи који су ширили Јеванђеље по читавом свету имали су неисцрпну духовну енергију, јер у њима није било духа лењости. Они нису имали само снагу, већ и благодарност у души. Многи нису разумели откуд им благодарност, и док су страдали они су славили Бога. Али када се уклони дух лењости, долази истински поглед на свет. А онај ко има истински поглед на свет, увек ће у души носити дух благодарности.

Друго што тражимо у молитви јесте да будемо избављени од духа радозналости  (духовна знатижеља која није спасоносна) [1]. На први поглед то изгледа као мали грех, можда чак и није грех. Неко би рекао да нема ничег лошег у томе што се за нешто интересујемо. Али учитељи духовног живота знали су да разликују. Као што добар лекар зна колико је важна лична и просторна хигијена, тако и Свети Јефрем кроз ову молитву жели да нам подари хигијенско духовно окружење.Јер дух радозналости произлази из духа лењости. Сви лењи људи склони су оговарању. Што се човек мање бави стварним послом, тим више се бави другима. Немогуће је да човек остане у празном, статичном стању. Колико људи ужива у трачевима! Реците им: „Сутра ћемо говорити о неким људима“ — доћи ће сви. Реците: „Сутра ћемо говорити о Богу“ — нико неће доћи. Јер недостатак дубоке духовне енергије испуњава човека псеудоинформацијама.

Огромна количина информација коју људи примају од других, са телевизије, у суштини је празна. Нико се не сећа какву је информацију примио пре три дана. Новине и вести пролазе једна за другом. То је дух празне знатижеље — прође једна година, дође друга, промене се само два или три имена, а суштина остаје иста. Дух празне знатижеље не помаже човеку. Претерана радозналост да сазнамо шта други раде показује да човек не разуме не само зашто живи, већ ни зашто уопште носи у себи ту знатижељу. Свесни смо колико је она снажна. Људи готово да не могу без ње. 

Многе ствари које нам делују важне у ствари су без вредности. Какву вредност има то шта је неко други урадио јуче? Дух празне знатижеље одузима човеку циљ живота. Зато се тражи и ћутање, јер наше говорење је често управо око те знатижеље. Нико не забрањује говор. Пророк Исаија видео је анђеле како певају: „Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе Његове“ (Ис 6, 3). Ако достигнете такву врсту говора, говорите непрестано дан и ноћ. Разлог што се каже да говор треба ограничити јесте да оно мало знања које стекнете у молитви или поукама не изгубите и не расипате у празној знатижељи.

Друга ствар коју тражимо у молитви јесте: „Господе, не дај ми дух властољубља.“ То је нешто од чега нико није потпуно слободан, иако многи то не признају, јер човек тешко прихвата истину о себи. Реците лопову да је лопов — одмах ће скочити. Човек не прихвата лако оно што заиста носи у себи. Властољубље није само жеља за спољашњом влашћу. Често мислимо да власт желе само они који су на врху. Али властољубље је другачији начин гледања на свет. Када друге људе посматрамо као средство за остварење сопствених циљева — то је властољубље. Не волимо их као личности, као жива бића, већ их „волимо“ зато што испуњавају наше жеље и нашу представу о свету. Готово читаво човечанство прихватило је такав начин размишљања. Мало је оних који друге виде као личности, мало је оних који у сваком човеку препознају икону Свете Тројице.

 Властољубље је управо знак да људе не волимо онаквима какви јесу, већ зато што задовољавају наше потребе. То значи да их посматрамо као предмете. У души у којој пребивају ове ствари — чак и ове „мале“ као што су лењост, празна знатижеља и властољубље — веома је тешко да дође благодат Божја. Не зато што Бог не жели да је дарује, већ зато што је ми сами спречавамо. Однос са Богом је овакaв: Бог даје без мере. Проблем је што ми немамо посуду да примимо оно што Бог даје. Долазимо празних руку и кажемо: „Бог ми није дао.“ Није дао — јер ти ниси могао да примиш. Благодат Божја је ту: у свакој Тајни, у свакој служби, у свакој књизи, у свему; чак је читава васељена испуњена благодаћу Божјом. Разлог што немамо благодати јесте то што немамо средство да је примимо. Све оно што подвижник помиње у молитви управо су препреке.

Следеће што се у молитви помиње јесте празнословље. Можда смо сви помало искривљени изнутра. То је једна од великих трагедија човечанства. Човек, који је створен као разумно и слободно биће, човек који је створен да буде у непрестаној заједници са Богом, постао је једно од најпразнијих бића. Читав његов живот претворио се у испразност. Испразност значи недостатак смисла живота. Смисао се не може поставити без духовног, односно религиозног темеља. Испразност о којој говори Свети Јефрем није само одсуство циља, већ стање у коме мислимо да имамо циљ, а у стварности га немамо. Мислимо да живимо са Богом, а ипак Он нема никакву улогу у нашем свакодневном животу. Нека свако у тајни свога срца размисли колико место Бог заиста заузима у његовом свакодневном животу. Нека покуша један дан да живи као да Бога нема — шта ће се заиста променити? То је испразност: када човек лута кроз живот без истинског и стварног циља.

Подвижник тражи избегавање ове четири ствари, које на први поглед делују лаке, али се на њима заснива све остало. Ако је човек лењ, радознао, властољубив и сл., неће више имати духовну енергију. Грех није само преступ, већ је унутрашње стање, стање које се живи далеко од Бога. Ово време је време анализе и обнове, да бисмо са свих молитава скинули прашину. Потребна је енергија да се одбаце лењост, мрзовоља, властољубље и празнословља. Оно што је аскета поставио јесте једна контролна листа, али у негативном смислу.

Сада пређимо на позитивни смисао, где подвижник моли од Бога да му дарује дух целомудрености. Дух целомудрености значи јединство — да срце и ум човека буду једно, да све што он жели постане једно, да душа и ум буду једно. Оно што ум жели да се оствари. И то није питање само за грешнике. Велики апостол Свети Павле говорио је: „Јер што хоћу, не чиним“ (Рим. 7, 15). Реч „целомудрен“ данас је постала подсмех. Изгубио се прави поглед човека на све. Аскета тражи дух целомудрености, дух који се не хвали, који не тражи сујетну славу, који не живи у испразности. Јеванђеље се не може разумети умом који нема дух целомудрености, јер свака реч Јеванђеља носи другу врсту знања. Потрудите се да имате ту целомудреност.

Друга ствар коју светитељ и Црква траже јесте смирење. Сви знају мерило смирења, сви се жале да други нису смирени. Ова реч се више користи у верским околностима, али се мање практикује. Шта значи смирење? Смирење није поза, смирење не значи да човек грди самога себе. Има људи који себе грде, а веома су горди. Смирење не значи да кажеш да си лош. Смирење значи да достигнеш разумевање свога стварног стања. Оно што квари човека јесте илузија о себи. Ми живимо са илузијама. Мало је људи који живе са духом целомудрености и смирења. Ми увек градимо о себи нешто што није стварно. Сваки човек мисли о себи нешто што у стварности није. Ако би имао оштар духовни вид да сагледа себе, било би немогуће да не буде смирен. 

Човек који дубоко познаје себе јесте смирен. Онај ко дубоко посматра себе, без наочара илузије, упознаће себе и своје слабости. И то га неће понизити, већ ће га уздићи. Оно што понижава човека јесте када гради један систем о свету, а посебно о себи, који у стварности не постоји. То значи живети у илузијама. То значи живети у сновима. Смирен човек значи човек бистрог ума. Нека сваки човек мало погледа себе: колико себе сматра вишим од других. Сваки човек мисли да је бољи од других. Дакле, смирење је познање, и онај који има познање јесте смирен. Онај ко је смирен, има благодарност у души. Све ово делује у једном систему. Ко је лењ, жали се; ко је горд, жали се; ко је смирен, благодари Богу, јер зна колико је мало дао, а колико је много примио.

Оно што подвижник и Црква траже кроз молитву Светог Јефрема јесте да сваки човек види себе стварним очима, бистрим умом, онаквим какав јесте, а не онаквим каквим мисли да треба да буде или каквим мисли да јесте. Начин на који видимо себе је погрешан. Смирење не понижава човека, већ га уздиже, јер смирење значи поштовати другога онаквог какав јесте и себе прихватити онаквим какав јеси, видети себе стварно онаквим какав јеси. И тако почиње истински пут. Нико не може започети истински пут ако не види себе онаквим какав јесте. Као што се каже у Причи о блудном сину да „дође к себи“ (Лк. 15, 17). Шта је рекао када је дошао к себи? — „Оче, сагреших против тебе“ (Лк. 15, 21). Видео је себе онаквим какав је заиста био, а не онаквим каквим је мислио да је. 

То је дух смирења, а не само заузимање позе. Дух смирења је истинит и стварни дух. Ми не живимо истину; можда имамо истините књиге, имамо истиниту веру, па се зато често хвалимо доктрином — и то је њена слава, али не и наша лична слава. Дух смирења даје велику светлост. Даће нам светлост да видимо своје стварно стање, и ако видимо своје стварно стање онакво какво јесте, тражили бисмо исцелење као блудни син, који је, када је разумео своје стварно стање, почео да тражи исцелење. Сваки човек који препозна да је болестан тражи лечење. Онај ко мисли да није болестан, не тражи лечење.

Трећа молба је дух трпљења. Човек који је смирен, који има целомудреност, има и трпљење. Трпљење није само подношење неких неправди или разних страдања. Трпљење има још дубље значење. Трпљење, као и друге врлине, јесте духовно стање, духовни поглед на свет. Човек који има веру јесте и трпељив. Човек који нема трпљења јесте човек чија вера није много снажна. Господ каже: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). Трпљење значи да човек мери садашњост мерилима будућности, мерилима вечности. Будућност даје смисао хришћанском животу, јер да нема Бога и да нема Васкрсења, каже Свети Павле, онда би вера наша била узалудна (види 1 Кор. 15, 16–17).

Ми живимо као да нема Бога, као да нема Васкрсења. Имамо велико нестрпљење; све желимо данас, не можемо да сачекамо до сутра. Трпљења готово да и нема. Једна мала несрећа доноси велику узнемиреност, зато кажемо да је изгубљен религијски поглед на свет. Некада се свака несрећа и све друго није посматрало као пуки случај, већ у дубљем духовном плану, и из сваке несреће настојало се извући добро. У свему што нам се догађа, ако имамо велико трпљење, успећемо да видимо и његове плодове. Ништа се не постиже без труда. Што је већи труд, већа је и добит. 

Ми данас желимо све без труда. Све што је савремена цивилизација изградила усмерено је на то да напор буде што мањи; и што се више трудимо да себи олакшамо, све смо више оптерећени. Шта све није учињено да се олакша и скрати време: авиони, машине за прање веша и друго — а опет немамо времена. Раније нису имали та олакшања, а имали су више времена. Време је духовни поглед. Ако живиш са Богом, имаш много времена, имаш много трпљења и све остало. Ако не живиш са Богом, никада нећеш имати ништа. Зато аскета у својој молитви тражи трпљење. Трпљење је знак дубоког духовног погледа.

И последње и највеће јесте дух љубави. Знамо из Јеванђеља да је име Божије љубав (1 Јн. 4, 8б). Дакле, оно што Бога више од свега карактерише јесте управо љубав према свему (Јн. 3, 16). Ту се налази и највећа сличност коју човек може да достигне са Богом — када у својој души има љубав према свему (Јн. 15, 12). А оно што највише убија и изобличава људску душу јесте недостатак љубави. Колико можете, умножавајте љубав што више. Чак Господ каже: „Љубите и непријатеље своје“ (Мт. 5, 44). То говори јер нас воли. Јер ако будемо имали мржњу у души, ми ћемо бити ти који ћемо бити оштећени, а не наши непријатељи. Један велики светитељ је чак говорио да ако мрзим макар и један лист, више нисам потпун човек. Љубав даје човеку и људској души њену пуноћу, и ако достигне ту пуноћу, биће спреман не само да трпи, не само да започне пут, него и да води непрекидан дијалог са Богом, јер знамо да је човек створен да живи у вечном општењу са Богом.

Све ово што смо рекли служи само да нас подстакне да свако од нас размисли и покуша да мало обрише прашину са онога што изговара, јер нема ничег узалуднијег него изговарати речи без смисла. Говоримо молитве, а наше речи су и даље без смисла; служимо богослужења, и опет исто. Прође један Васкрс и дође други, а ми смо исти, чак и гори. Какав је смисао поста и молитве ако не доприносе нашем духовном расту? Све што чинимо јесу средства за коначни циљ: сусрет са Васкрслим Господом.

Пост је време размишљања, обнове. Искористимо ово време, сетимо се да имамо циљ у овом животу. Створени смо са великим циљем — створени смо да будемо са Богом. Тај пут је дуг и потребно је много припреме; као што сваки човек који путује понесе хлеба и друге потребне ствари, тако и у духовном путовању једна велика припрема долази кроз молитву Светог Јефрема Сирина.

Добар пост.

Нека буде добар пут ка Господу, да бисмо Га срели на Васкрс.

[1] У овом тексту архиепископ Јован своје тумачење заснива на грчком изворнику молитве Светог Јефрема Сирина, у којем стоји израз πνεῦμα περιεργίας. Именица περιεργία у класичном и патристичком грчком означава неумерену радозналост, духовну расејаност, мешање у туђе послове, бесплодну знатижељу и унутрашњу неусредсређеност. У албанском тексту архиепископ користи реч kureshtje („радозналост“), управо у том аскетском значењу. Српски богослужбени превод употребљава термин „мрзовоља“, али се значење грчког појма περιεργία не поклапа у потпуности са савременим српским разумевањем те речи, те архиепископово тумачење непосредније одражава грчки изворник.

Извор, фото: media.ngjallja.org

Превод са албанског редакција портала "Живот Цркве".