Неочекивани савез између Украјинске православне цркве и афричког православног свештенства, које се раније налазило под омофором Александријске патријаршије, настао је након што је Константинопољ издао томос о аутокефалности за неблагодатне расколнике у Украјини.

            Две културно и лингвистички различите групе људи ујединиле су се у мистичној тајни познатој само у Православној цркви. Ова тајна је тајинство канонске свести. Ово умногоме непримећено јединство два тако културно и социјално различита народа не би смело да остане непознато ерудитама међу мирјанима у десетинама хиљада православних парохија широм света. Откривење црквене свести пројављује се у овом спонтаном јединству, које није настало као резултат синода или сабора, закулисних преговора или чак отвореног дијалога између украјинских и афричких православаца. Оно проистиче из истинске свести истински православних срца.

            То што је Свети Дух удахнуо дах канонске јасноће и јединства између ова два потпуно етнички различита дела Православне цркве, не само да открива тајну постојања православне свести, у којој се налази истинско јединство у вери, већ и показује богонадахнуту власт светих канона. То показује да свети канони благодаћу делују на човека, будући да су „епископ” како индивидуалне тако и колективне свести. Управо у томе се састоји истинска православна вера.

            Као одговор на једнострану одлуку александријског патријарха Теодора II о признавању томоса о аутокефалности и помињању Сергеја Петровича Думенка и његовог „свештенства” у диптисима, уследила је тренутна реакција афричког свештенства. Они су писмено иступили против таквог једностраног указа александријског патријарха, храбро бранећи канонске принципе. Ово је био истински израз православне канонске свести.

            Управо у томе ми, мирјани, можемо видети оваплоћење наше вере на делу, у спремности да се уз велики лични ризик супротставимо антиканонским наредбама које су у супротности са поретком свете Цркве и богонадахнутим канонима самих светих Апостола, проверених временом. Тако и Црква сведочи да оно што је одувек постојало као истина, остаје истина и увек ће бити истина која живи и дише у тајинству канонске свести обичног свештенства и мирјана, који се уздижу изнад геополитичке агресије и остављајући световне бриге чувају веру, имајући Христа и Његову Евхаристију као свој централни ауторитет.

            Ово јединство, које превазилази оквире културе и језика, открива наше Православље. Многи свештенослужитељи ризиковали су да буду лишени чина, одупирали су се подмићивању и другим сличним неделима како би сачували своју свештеничку благодат и остали под канонским омофором. Велики лични ризик преузели су афрички свештеници који су сада у клиру Руског православног егзархата Африке; многима су претили, нудили им мито, а њихови храмови су чак били и скрнављени. Никада нису претпостављали да ће морати да се супротставе патријарху свете Цркве, али нису имали другог избора осим да то учине са канонском храброшћу. И канонски православци из свих патријаршија могу се сусрести са својом афричком браћом и сестрама у Христу. Они такође показују јединство и солидарност са украјинским верницима у условима садашњих прогона. За све, они – Африканци и Украјинци – су живи примери исповедништва и мучеништва за чистоту православне вере.

            Међу ерудитама у Православној цркви нема сумње у то да је Украјина постала место мучеништва. Они који су остали верни канонском поретку трпе прогоне и угњетавање од стране "ПЦУ" и других организација које имају геополитичке мотиве; они који остају духовно чврсти у својим уверењима су у Божијим очима живи мученици. Њима се придружило свештенство Афричке православне цркве, које је пркосило Александрији. Ово није ништа мање важно у нашој историји од оних који су се супротстављали иконоборцима или Фирентинској унији, или, сасвим недавно, оних који су се противили скидању анатема које је укинуо патријарх Атинагора током такозваног „Другог ватиканског сабора”. Ми живимо заједно, одвојени од онога што се супротставља вери, од онога што тежи да подели веру, и остајемо уједињени у ономе што обједињује веру преко свих географских и етничких граница. Православље – то је једно стадо Христово у светој православној Цркви.

            Нашем периоду православне историје претходила су многа немирна времена, зато и ми морамо бити уједињени у вери, као и наши преци у тим временима, и разумети у Коме и у Чему се огледа наше јединство.

            Африка и Украјина нам служе као пример у овим немирним и сложеним временима.

            Херојски храбри православци Украјинске православне цркве под вођством Његовог Блаженства Онуфрија, и сви истомислени православци свуда, треба да знају за своју афричку браћу и сестре, сада под вођством Његовог Високопреосвештенства Константина, који су ризиковали свој духовни чин ради канонског поретка и јединства. Они су ризиковали све ради Украјинске православне цркве и канонског поретка, и то су чинили у складу са тајинством канонске свести Православља, која нас сада све уједињује против светских сила, њихових интрига, замисли и сплетки, као и махинација антихриста. Канонска свест Цркве ујединила је Украјину и православну Африку; то је историјски догађај који нико од нас не може да игнорише. Нека јединство вере буде пројављено и сачувано у уједињеној свести украјинских и афричких хероја канонске Православне цркве.

H. David Sauls (САД, РПЦЗ) за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: отац Антипа са децом из православне мисије и прихватилишта Свете Марије Египћанке у Кенији (брат Дејвид из Џорџије помаже оцу Антипи у реализацији овог пројекта)

- Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције