Празник Недеља Православља прославља се у прву недељу Великог поста. Тога дана, после Свете литургије, врши се посебна служба — последовање Недеље Православља. У свом изворном облику ово последовање, између осталог, садржи образложење установљења празника и проглашење анатема. Шта се, дакле, прославља и ко се анатемише у овај дан? Да ли се пост укида? Ова и друга питања разматрамо у слајдовима часописа „Фома".

^{1) Шта је празник Недеља Православља?}

То је празник установљен у IX веку у Византији, након победе истинитог учења над јересју иконоборства. Ова јерес је готово сто година доминирала црквеним и друштвено-политичким животом царства, све док Седми васељенски сабор, одржан 787. године, није утврдио законитост поштовања светих икона. Коначно превазилажење јереси догодило се 843. године, за време царице Теодоре, на чију је иницијативу у Цариграду сазван Сабор који је коначно утврдио победу православног учења над иконоборством. У спомен на тај догађај цариградски патријарх Методије саставио је посебан богослужбени чин Недеље Православља, који се савршава у прву недељу Великог поста.

У свом општецрквеном значењу, празник Недеља Православља постао је символ верности Цркве апостолском и светоотачком учењу. Стога је његов смисао знатно шири: то је празник тријумфа истините вере над свим јересима уопште, а не само над иконоборством.

^{2) Зашто се Недеља Православља прославља управо у прву недељу поста?}

Црквено торжество које је царица Теодора предложила да се установи после Сабора 843. године, којим је обновљено поштовање светих икона у царству, пало је управо на прву недељу Великог поста. Од тада је одлучено да се сваке године ова победа прославља тог дана, тим пре што Велики пост, као време духовног очишћења, преиспитивања живота, покајања и повратка изворима вере, симболички на најприкладнији начин одговара значају овог догађаја.

^{3) Зашто Црква уопште прославља овај празник ако се о њему не говори у Библији?}

Нису сви црквени празници непосредно засновани на библијским текстовима. Многи су установљени у спомен на важне догађаје из живота Цркве након апостолских времена. Недеља Православља управо припада таквим празницима. Црква није само Библија, него и жива Традиција. Свето Писмо је настало унутар Цркве, а не обрнуто. Први хришћани уопште нису имали „Нови Завет" у облику у којем га данас познајемо — живели су на основу проповеди апостола; потом су се јавили свети оци и њихова дела, сазивани су сабори, развијан је богослужбени живот. Све то чини Свето Предање, које заједно са Светим Писмом представља извор наше вере. Црква није застала у тренутку када је написана последња књига Библије. Она живи, бори се, промишља, саставља нове молитве и установљава празнике који одражавају њену историју и духовно искуство. Зато је појава нових празника знак да се живот Цркве наставља.

_{Фото: икона са краја 14. и почетка 15. века која илуструје „Победу Православља“ под источно-ромејском царицом Теодором над иконоборством. Патријарх константинопољски Методије I је горе десно, близу Богородице, извор: wikimedia.org}

^{4) Ако је Недеља Православља празник, да ли се тог дана укида пост?}

Не, пост се на Недељу Православља не укида. То је и даље посни дан, као и све друге недеље Великог поста. Ипак, недеља је „мала Пасха", дан духовне радости и у посту. Зато се, да би се то нагласило, пост нешто ублажава. Према класичном црквеном уставу, недељом у Великом посту дозвољена је топла храна са уљем (за разлику од строгих радних дана када се понекад држи сухоједеније), као и мало вина. Важно је имати у виду да је то идеални типик који се у потпуности држи у манастирима. У пракси, мирјани, у складу са здравственим стањем и условима рада, посте уз благослов духовника, често нешто ублаженије.

^{5) Чуо сам да се тог дана у цркви изговарају проклетства свим грешницима. Да ли је то тачно?}

Не. Црква никога не проклиње — ни тога дана, нити уопште. Међутим, чин Недеље Православља у свом изворном облику предвиђа проглашавање црквених анатема јеретицима и онима који су отпали од истините вере, односно онима који су сами себе супротставили Цркви.

Реч „анатема" (ἀνάθεμα) потиче из старогрчког језика и у антици је означавала „жртвени дар", нешто што је посвећено божанству — дословно „оно што је положено пред богове". У хришћанској традицији задржано је значење нечега што је одвојено и предато Богу, али се смисао изменио: појам је добио негативну конотацију и почео да означава нешто „одлучено" или „одбачено". Стога анатема у црквеном смислу значи одлучење од црквене заједнице, а не изрицање проклетства у световном смислу те речи.

^{6) Шта значи одлучење од Цркве?}

То је лишавање човека права да учествује у животу Цркве и њеним Светим тајнама, односно констатовање прекида духовне везе између њега и црквене заједнице. Одлучени човек постаје, условно речено, странац у Цркви: не може да учествује у заједничкој молитви, да приступа Светом причешћу нити да се литургијски помиње.

То је слично као када неко присуствује туђем празнику, али не учествује у њему. Важно је нагласити да црквено одлучење не значи да је човек лишен наде на спасење. Оно је пре свега упозорење и позив на преиспитивање: човек је својим поступцима сам себе ставио ван црквене заједнице и тиме се одвојио од извора спасења. Ипак, до самог краја живота остаје могућност покајања. Уколико се човек искрено покаје и врати вери Цркве, одлучење може бити укинуто.

^{7) Познато је да су међу онима које је Црква у Русији анатемисала били и Стенка Разин и Пугачов. Зар они нису били верујући, православни људи?}

У случају Стенке Разина и Пугачова анатема није изречена толико због јереси, колико због буне и светогрђа — посебне врсте греха или преступа који се односи на скрнављење или ругање ономе што се сматра светим. У Московском царству, а потом у Руској империји, владар се сматрао помазаником Божјим. Стога се свака побуна против њега није доживљавала само као политички преступ, него и као устанак против воље Божје. Такав чин није посматран само као државна издаја, већ и као готово сакрални преступ. Разин и Пугачов нарушили су верност владару, подигли руку на помазаника Божјег, а њихови походи били су праћени пљачкањем храмова, убиствима свештеника и разарањем манастира. Због тога су њихова дела оцењена као буна против Божјег поретка и светогрђе, што је довело до изрицања црквене анатеме.

_{Фото: икона "Победа Православља" (1550-1575.), музеј Бенаки, Атина, извор: wikipedia.org}

Извор: Что празднуют и кого проклинают в Неделю Торжества Православия - Православный журнал «Фома»

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

_{Насловна фото: фрагмент иконе са краја 14. и почетка 15. века која илуструје „Победу Православља“ под источно-ромејском царицом Теодором над иконоборством. Патријарх константинопољски Методије I је горе десно, близу Богородице, извор: wikimedia.org}