Александар Дајвен (на фотографији стоји у средини) — дипломац католичког универзитета и богословије Свете Тројице у Џорданвилу. Свој пут ка Православљу описује као одлуку која није била толико плод интелектуалних трагања колико непосредног искуства благодати. У разговору за портал „Богослов.RU“ Александар је говорио о особеностима богословског образовања на католичком универзитету, о изучавању патрологије под руководством унијата, о студијама у Џорданвилу, као и о специфичностима свог садашњег рада као катихизатора у Вирџинији.

Александре, Ваша прича о преласку у Православље сигурно ће бити занимљива нашим читаоцима, посебно у контексту верске разноликости Северне Америке. Реците нам нешто о свом васпитању и о томе шта Вас је довело до Православља.

Рођен сам и одрастао у Канади. Моја породица је била католичка, али више по културној традицији: на богослужења смо одлазили за Божић и Васкрс, док духовни живот није имао важно место у нашој свакодневици. У Бога сам увек веровао, али та вера није била средиште мог живота.

Када сам имао тринаест година, родитељи су се развели — то је за мене био веома тежак период. Тада сам кренуо у потрагу за „истинском духовношћу“. Најпре сам се бавио окултизмом, њу-ејџом и паганством — привлачило ме је у њима нешто што ми је деловало снажно и аутентично. Током тих трагања наишао сам на списе светог Јустина Мученика, који пише да је хришћанство испуњење свега истинитог што постоји у паганству. То је на мене оставило веома снажан утисак.

У то време сам завршавао школу и размишљао о будућности. Осетио сам призив ка свештенству и почео да одлазим у католичку цркву. У почетку је све било врло позитивно. Како је моја вера јачала, постајао сам све озбиљнији хришћанин, самостално сам проучавао учење Цркве и много читао о историји Европе и о цивилизацијској улози коју је хришћанство одиграло у обликовању европских народа.

Тако сте постали традиционални католик?

Да, почео сам да посећујем традиционалне латинске мисе и односио сам се према вери са великом строгошћу. Уписао сам Католички универзитет Светог Павла у Отави. У то време тамо је деловала унијатска богословија, и захваљујући томе упознао сам се са учењем светих Отаца Цркве, као и уопште са источним богословљем.

Поред тога, тада сам био веома активан на интернету, кретао се у круговима традиционалних католика и познавао много православних. У Канади уопште има много православних — историјски гледано, због украјинске дијаспоре, а након распада СССР-а доселили су се и многи Руси и Белоруси. Тако је Православље увек било пред мојим очима, али је за мене остајало нешто туђе, иако сам знао да и код православних постоје Пресвета Богородица, Евхаристија и благодат.

Шта или ко је био пресудан у Вашем обраћењу?

Имао сам веома блиског пријатеља из Тољатија, који је у дијаспори прешао у Православље — одрастао је у пентекосталној породици. Много смо разговарали, слушао сам православне проповеднике и читао свете Оце. Почео сам озбиљно да проучавам Православље, а после неколико веома дубоких разговора са свештенослужитељима почео сам да размишљам о преласку.

То је била невероватно тешка одлука. За традиционалног католика отпасти од Римске цркве значи осудити себе на пакао. Ја сам у то веровао. Али на крају сам доживео дубоко и снажно искуство додира Божије благодати — доживљај силе Светога Духа који је био најстварнији у мом животу. Схватио сам: ако је ђаво у стању да да тако нешто, онда живот нема смисла. После тог тренутка више није било повратка.

Почео сам да одлазим у руску парохију Покрова Пресвете Богородице у Отави. Тамо сам провео годину дана као оглашени, завршавајући богословске студије, и крстио се 17. октобра 2017. године. Годину дана касније дипломирао сам на универзитету и стекао сам диплому основних студија богословља. Управо у то време богословија Свете Тројице у Џорданвилу отворила је програм мастер студија богословља — и ја сам се уписао.

Студирали сте на католичком универзитету у време када сте већ донели одлуку да пређете у Православље. Како су реаговали људи око Вас? Вероватно није било лако?

Колико год то чудно звучало, било је управо супротно. У савременом католичком академском окружењу не постоји чврста вера у сопствену исправност и јединственост. Тамо влада велико поверење према тајнама Православне Цркве, а православно духовно искуство сматра се вредним — као нешто егзотично и екуменски значајно. Зато сам пре наишао на прихватање него на осуду.

Професори који су се раније, док сам био традиционални католик, према мени односили са извесним презиром, после мог преласка одједном су почели да се интересују за „гледиште источне браће“. То је веома упечатљив симптом: католички систем више не доживљава самога себе озбиљно као једину истиниту Цркву Христову.

Највећи отпор сусрео сам у традиционалним католичким круговима на интернету, где сам и сам раније учествовао у апологетским расправама. Тамо су, наравно, били веома разочарани. А унијати — а њих је на универзитету било доста — односили су се према томе са разумевањем.

Како бисте описали богословску атмосферу на универзитету?

Наставни кадар се могао поделити у три групе. Прва, најбројнија, били су модернисти — типични католици духа Другог ватиканског сабора: веома екуменски настројени, често под утицајем феминистичке теологије и са изгубљеним осећајем за аутентичну традицију. Друга група били су конзервативци, који нису делили крајности модернизма, али ни сами нису били строги традиционалисти. Трећу групу чинили су унијати.

А унијати су, по правилу, прави византинофили. Они очајнички настоје да постану што је могуће православнији, а да притом остану у општењу са Римом. Зато са великом ревношћу проучавају свете Оце, литургику и све што ствара утисак источног православља.

Имао сам велику срећу: већ као православан могао сам под руководством неких од њих дубоко да проучавам свете Оце, што је са научне стране било веома драгоцено. Али у њиховом приступу постоји извесна „унутрашња шизофренија“: спољашња форма је источна, док је духовна грешка у томе што задржавају општење са Римом.

Дакле, патристичко образовање су углавном давали унијати?

Управо тако. Уобичајено католичко образовање данас је готово потпуно лишено патристике. За традиционалне католике патристика се своди на текстове блаженог Августина, које је Тома Аквински формализовао у схоластици, а затим у неосхоластици. Што се тиче Другог ватиканског сабора, иако се често говори о „повратку изворима“, њихов приступ духовном животу и образовању потпуно је стран светоотачком разумевању хришћанства. То је више фасада, нешто егзотично и занимљиво као област истраживања, али не и темељ живота.

Унијати су били једини који су покушавали да томе приступе озбиљно. По милости Божијој, успео сам да применим оно чему нас уче у Џорданвилу — такозвани „метод пчеле“. Пчела лети на цветове, узима нектар, а оставља оно што је непотребно. Тако сам и ја код унијата узимао оно добро — познавање светих Отаца — а одбацивао изобличења, јереси и модернизам, јер сам већ знао шта је традиционално православље.

У Северној Америци постоји мноштво православних јурисдикција. Како сте изабрали?

Код нас влада потпуно необична канонска ситуација: на истој територији може постојати више канонских и неканонских јурисдикција које се међусобно преклапају. Због свог традиционалног начина размишљања добро сам схватао озбиљност проблема модернизма и екуменизма које данас видимо у светском Православљу. Осећао сам призив ка свештенству и желео сам да будем сигуран да је мој епископ потпуно православан. Чак сам разматрао и могућност да постанем старокалендарац.

Али по Промислу Божијем Господ ме је довео у локалну парохију Руске заграничне цркве. Показало се да је то управо оно што ми је било потребно. Историју Руске заграничне цркве (РПЦЗ) проучавао сам још пре свог обраћења и знао сам да је она сачувала аутентичну апостолску традицију која потиче из предреволуционарне Русије, неоштећену и непрекинуту. Када сам почео да долазим тамо, више није било никаквих сумњи — тамо је била благодат.

Да ли је постојала језичка или културна баријера? Вероватно је парохија углавном била састављена од етничких Руса?

Да, парохију су углавном чинили припадници руске дијаспоре, али било је и Бугара и Грузина. Богослужења су се служила отприлике 75–80% на црквенословенском језику. Много ми је помогао мој пријатељ који је већ био члан те парохије — он ме је увео у заједницу.

Знам да се неки људи са Запада у етничким парохијама понекад сусрећу са извесном хладноћом, али ја нисам имао такво искуство. Напротив, људи су били веома срдачни и примили су ме са благодарношћу. Мислим да је то било зато што сам разумео шта је Руска Црква и што сам ценио оно што ми она пружа: непрекинуту, хиљадугодишњу традицију светих и апостола.

Никада себе нисам сматрао Русом нити сам покушавао то да постанем. Али сам разумео да, да би човек примио веру, мора да је прими од живих људи, а не само из књига. Руска Црква је историјски преносила искуство вере у Северној Америци.

Формалног оглашења у парохији није било; баћушка је рекао: „Главно је да долазиш у храм и да читаш свете Оце.“ Мени је то било лакше, јер сам већ имао богословско образовање.

Црквенословенски језик ми је у почетку био тежак, посебно на бденијима. Али сам био навикао на латинску мису, па ми је идеја свештеног језика, који није до краја разумљив, али је молитвен, била блиска. У целини, то је било веома драгоцено искуство и са великом топлином се сећам тих људи.

Ваши католички пријатељи су сигурно износили богословске аргументе против Православља. Који су то били аргументи и како сте им одговарали?

Основа Римокатоличке цркве је јерес папизма: учење да је римски папа непосредни, васељенски и врховни јерарх над читавом Црквом, намесник Христов и извор благодати. За традиционалног католика у томе је суштина свега.

Међутим, ја сам проучавао историју ране Цркве и видео да у првом миленијуму није постојао онакав систем какав се развио у средњем веку и у доба ренесансе. Као католик сам то објашњавао „развојем догмата“ и то ми је изгледало прихватљиво. Али када сам прешао у Православље, схватио сам да то није било само интелектуално питање, већ духовно. Тек након тога сам у Православљу дубље увидео и саме богословске разлике.

Папизам се не може утемељити ни на Светом Писму ни на историји Цркве. У раној Цркви видимо саборни поредак, где је сваки народ, примајући Јеванђеље, уносио и своје искуство — зато постоји мноштво црквених традиција и литургија. Древне западне православне литургије биле су потиснуте централистичким реформама средњовековног папства. За мене је то временом постало сасвим јасно.

А шта је са суптилнијим богословским разликама?

У својој мастер тези у Џорданвилу истраживао сам како је скуп папистичких заблуда створио темељ католичке мисли, а тај темељ је, са своје стране, постао основа модерне епохе. Постоји основни принцип: Lex orandi, lex credendi — закон молитве одређује закон вере. Оно у шта верујемо изражава се у духовном животу, а духовни живот је темељ свега: философије, политике, економије и етике. Разлике у учењу о Светој Тројици (filioque) или о благодати доводе до веома далекосежних последица.

По мом мишљењу, главни проблем католицизма је у томе што се папа поставља изнад Васељенских сабора и може да учи супротно њима, што се јасно показало у уношењу filioque у Символ вере. Друго је учење о апсолутној божанској простоти, које негира стварну разлику између суштине и енергија Божијих. Из тога произилази схватање да је благодат створена супстанца, а не Сам Бог који живи у нама.

Ове заблуде, по мом схватању, стављају спољашњу форму Цркве изнад њеног унутрашњег духовног садржаја. То у великој мери одређује читаво католичко искуство и, у суштини, представља један од извора европског скретања ка модерни, јер су протестанти реаговали управо на те изопачености, али се нису вратили традиционалном учењу Цркве. А Христос је рекао да ће се Оцу клањати у духу и истини. У Православљу не постоји напетост између спољашње јерархије и мистичног дејства Духа — они делују нераздвојно.

Како сте били примљени у Православну Цркву? Познато је да постоје различите праксе пријема католика.

Ја сам крштен. У Руској заграничној цркви то је, од средине осамдесетих година, уобичајена пракса. За мене је то било потпуно природно. Формално гледано, код католика нема благодати — тамо где нема православног Јеванђеља, нема ни Светога Духа.

Разумем да је данас такво учење веома непопуларно, због екуменизма и секуларизма. Људи желе „толеранцију“ и истичу добро које постоји у другим конфесијама. Наравно, у католицизму и протестантизму има много искрених и добрих људи. Али истина је да без апостолске православне истине не може постојати истинско јединство. Ако у тим питањима правимо компромис, ми издајемо Христа. Такав је пример светих Отаца и мученика, и Руска загранична црква, захваљујући свом искуству прогона и живота у дијаспори, у томе чврсто стоји.

Нажалост, ова тема је постала спорна, јер због слабе катихизације многи православни несвесно усвајају неправославан поглед — као да изван Цркве могу постојати елементи Светога Духа у формалном смислу, у тајнама. То није тако. Где је истина — тамо је Дух, и обрнуто.

Али како онда поступити у пастирском смислу, са икономијом? На пример, у Северној Америци многи имају претке који нису били православни. Да ли се они могу помињати?

За икономију увек има места, али је важно разумети шта она заиста значи. Икономија није попустљивост, него снисхођење околностима ради спасења човека. Ја никада о овим питањима не говорим са гневом или осуђивањем. Ако су твоји преци живели у протестантској Америци, они нису имали избор — нису познавали Православље. Већина њих је настојала да живи честито, да се моли Богу како је знала, да подиже породицу и поштено ради. Бог ће им судити по делима. Ми нисмо католици, не верујемо да је изван општења са папом — пакао. Знамо да је Христос умро за све и да ће бити опште васкрсење.

Зато треба усрдно да се молимо за њих — али на исправан начин. Не можемо на Литургији помињати упокојене који су неправославни, јер „Вјечнаја памјат“ значи да је човек уписан у заједницу светих. Чинити то било би злоупотреба, насиље над Јеванђељем и над предањем светих Отаца. Покрет кољивара у Грчкој и слична сведочанства показују да то нису споредна питања. Божанска Литургија је најважнија ствар у васељени. Ако у то верујемо, морамо јој приступати са дисциплином и озбиљношћу — а према људима истовремено са љубављу и добротом.

По мом мишљењу, у Сједињеним Државама људи су уморни од млакости и од недостатка чврстог темеља. Када ово објасним новообраћенима, често осете олакшање — коначно чују јасне одговоре. Не треба да мислимо да смо милосрднији од Бога. Ако ми можемо да волимо своје претке, колико их тек више воли Бог? Компромис са истином ради лажног милосрђа није милосрђе, већ насиље.

А шта са онима који кажу: „Да су преци били спремни, Бог би им послао мисионара“?

То је историјска тврдња коју је немогуће проверити. Ко може познати ум Господњи? Зашто се Бог оваплотио у Римском царству, а не у Кини? Бог је за то имао своје разлоге, који су нама недокучиви. Спекулације о таквим питањима не доносе духовне плодове. Оно што је плодотворно јесте — молити се за своје претке.

Моји преци дошли су из Француске у Канаду 1605. године са Самјуелом де Шампленом, а многи од њих били су католички свештеници. Ја дубоко поштујем наслеђе које сам од њих примио, али одбацујем духовне заблуде католицизма.

Наша мисионарска парохија у Вирџинији посвећена је светој Ани, и ја јој се често молим за милост према свим мојим прецима. То је наша дужност — поштовати оца и мајку, а тиме и своје прародитеље.

Како видите будућност Православља у Северној Америци? Може ли се оно укоренити и донети своје културне плодове?

Ја сам оптимиста. Америка ће процветати, даће велике светитеље и мученике, даће своје сведочанство — јер Јеванђеље говори да сви народи треба да принесу своје свете Цркви до краја времена. Али то ће се догодити кроз борбу, страдања и велика потресања.

Главни проблем мисије у Северној Америци јесте одсуство цивилизацијског и културног средишта. То је колонијално, насељеничко друштво, од самог почетка плуралистичко. За национално јединство обично су потребни заједничко порекло, језик и вера. Код нас, међутим, постоји мноштво концентричних кругова порекла, вере и менталитета, који се поклапају само у општим цртама.

Ипак, постоји и вредно наслеђе. Руски емигранти у Руској заграничној цркви веома су ценили слободу у овој земљи — не у либерално-демократском смислу, већ у старом западноевропском значењу, које потиче из ратничких традиција германских народа. Наоружани ратник имао је суверено право да ступа у односе части са краљем. То је, спојено са наслеђем римске цивилизације и Православљем, обликовало западноевропски поредак. Ти елементи — витештво, част, па чак и лик каубоја или слободног земљорадника — веома су драгоцени.

Међутим, у XX веку Америка је била изложена незабележеном културном инжењерингу. Постоји одличан документарни филм BBC-ја „Век егоизма“ (The Century of Self) редитеља Адама Кертиса, који показује како су Едвард Бернејс и државне структуре створили потрошачко друштво путем рекламе и манипулације људским страстима. Због тога је за многе Американце разумевање сопственог идентитета тесно повезано са протестантским просветитељским идејама, које су потпуно неускладиве са православним погледом на свет. Зато је катихизација изузетно важна.

Уверен сам да је најефикаснија мисионарска стратегија представљање благочешћа Руске заграничне цркве на енглеском језику. То омогућава равнотежу: с једне стране органско прихватање живе традиције (од апостола, преко Руске Цркве), а са друге стране разумљивост и приступачност за људе који живе у Северној Америци.

А како се односити према употреби енглеског језика у богослужењу?

Свети Кирило и Методије нису проповедали Словенима на грчком језику. Они су превели Јеванђеље на разумљив језик. Свети Герман Аљаски преводио је богослужења на језике Алеута. То је пример деловања Цркве. Тамо где постоји велика руска дијаспора, црквенословенски је сасвим прикладан. Али за мисију међу домаћим становништвом Северне Америке неопходан је енглески језик.

Провео сам годину дана у скиту Часног Крста — енглеском мушком манастиру Руске заграничне цркве, који је духовно повезан са Џорданвилом. Тамо се строго чува руска монашка традиција, али се богослужења служе у потпуности на енглеском језику. Братство је састављено од људи из различитих култура, и то изузетно добро функционише. Нема никакве напетости. Христос је био и конкретан Човек из племена Јудиног, али је истовремено и Богочовек доступан свима.

Нажалост, понекад постоји и негативан став: неки кажу да богослужење на енглеском „није права црква“ или да је то „играчка“. То је богохулно. Бог се прославља на свим језицима.

Реците нам нешто о вашој парохији и о томе чиме се бавите као катихизатор.

Наша парохија у Вирџинији започела је као мала мисија на приватном имању породице Мерет — они су прешли у Православље и отворили свој дом за богослужења, као што је то било у раној Цркви. Имамо малу капелу у једној помоћној згради. Недељом се окупља између 30 и 40 верника, а понекад и до 60. На Богојављење смо крстили троје људи. Хвала Богу, заједница расте.

Наше свештенство чине јеромонаси из манастира Светог Димитрија. Настојатељ је митрополит Јона (Пафхаузен), а стални свештеник је јеромонах Ејдан (Келер), веома искусан и поштован духовник.

Уопште, једна од упадљивих појава у Северној Америци јесте да је монаштво још увек у некој врсти „младости“. Постоје два главна правца: такозвани јефремовци (грчка светогорска традиција) и монаси Руске заграничне цркве, који су преко Џорданвила примили духовно наслеђе Почајевске лавре, Оптине пустиње и других руских манастира.

За мене је управо монаштво било средина у којој сам се духовно обликовао. Оно је суштина мог образовања и темељ вере, јер представља непосредно дејство Светога Духа. При томе не може постојати никаква подела или супротност између монаха и мирјана. Сви смо једно Тело Христово, а манастири својим примером подржавају, оживљавају и осветљавају пут мирјанима.

Суботом у шест часова служимо вечерње, после чега следи заједничка трпеза, а затим држим час катихизације. Читамо књигу „Закон Божји“ оца Данила Сисојева и разговарамо о православном начину размишљања — јер је у Православљу све повезано: Јеванђеље, морални живот, духовност, па чак и поглед на економију и политику. Христос спасава целог човека.

У нашој заједници има много младих породица. Неки људи путују и по сат и по сваког викенда, јер у близини нема ничег сличног. Долазе нам људи из протестантизма, католицизма, паганства, окултизма и мормонизма.

Једина друга православна црква у нашој области је Српска православна црква, која је наш сестрински храм и са којом имамо веома блиске односе. Посећујемо њихова богослужења и заједно прослављамо празнике. Осећамо дубоко духовно сродство и настојимо да сарађујемо колико год је могуће. Тако и треба да буде, јер је наша Црква једна, света, саборна и апостолска.

У Северној Америци људи који истински живе Православље разумеју да треба да будемо у јединству, општењу и љубави са својом браћом и сестрама, без обзира на њихову традицију, етничко порекло или културно наслеђе.

Постоји ли неки општи „портрет“ савременог америчког обраћеника у Православље?

Главна заједничка особина свих православних обраћеника јесте то што су имали искуство сусрета са дубоким духовним злом и што верују у постојање ђавола. Зло које је искварило Америку многима је очигледно.

Рекао бих да је наш „просечни обраћеник“ најчешће разочаран млади човек, који је одрастао у породици у којој се или практиковала нека лажна и празна верзија протестантизма, или уопште није било вере. Такав човек тражи нешто традиционално, снажно, озбиљно, духовно, свето, лепо и побожно. Управо то проналази у Руској заграничној цркви.

Наравно, појављују се и тешкоће, јер понекад постоји и „ревност не по разуму“, што може довести до изопачене или погрешне праксе православне вере.

Зашто неки новообраћени одлазе?

Видео сам и такве случајеве. Разлог је у томе што се семе Јеванђеља није дубоко укоренило. Или човек није био довољно пажљив према духовном животу и богослужењима, или је био недовољно поучен и није био припремљен за искушења. То је питање духовне зрелости.

Слично је и у браку: после „меденог месеца“ долази свакодневица и тада је потребна зрела љубав. Хришћанство значи узети свој крст и ићи до краја. Катихизација треба томе да учи — јасно и без компромиса.

Студирали сте на католичком универзитету и у  богословији Свете Тројице у Џорданвилу. Како бисте описали њихову главну разлику?

Савремена католичка академија је пре свега академска установа, где се богословљу приступа научним методом. У Џорданвилу је, међутим, основа свега живот у манастиру, и то је веома драгоцено, јер је истинско богословље познање Бога које се стиче кроз молитву и живот у Цркви. У Џорданвилу се осећа светост, и то човеку омогућава истинско богословско сазревање.

Ипак, и ум треба образовати. Богословски семинарски систем у Русију је дошао преко светог Петра Могиле, под утицајем језуита — он је видео како се необразовани свештеници лако доводе у заблуду философским расправама. По мом мишљењу, идеално је спојити строго академско образовање са духовним животом.

Можемо много научити и од јеврејских јешива: њихова свакодневна ревност у проучавању Писма и тумачења, расправе и продубљивање текста. Они верују да поседују Реч Божију и томе приступају веома озбиљно.

Али без темеља духовног живота, који се најпотпуније изражава у монаштву, немамо ништа. А да бисмо у Америци, где постоји толико различитих мишљења, могли да бранимо веру, потребно је бити мудар као змија. Ја стално разговарам са неопаганима, сатанистима и протестантима. Треба знати како дати одговор са љубављу, али и са јасноћом и оштрином. У супротном, верни се могу саблазнити.

Да ли сте се осећали као странац у руској средини Џорданвила?

Не, јер сам разумео историју и мисију Руске заграничне цркве. Знао сам да су њени оци сачували јединствено благо предреволуционарне руске духовности, слободно од совјетског ропства.

Моји кумови су Белорус и Рускиња, и у духовном смислу осећам се блиским руској традицији вере. Ми волимо и подржавамо Мајку-Цркву. Када је човек укорењен у сопственој култури, може са сигурношћу да прихвати оно добро из друге културе — нарочито из оне која му је донела Јеванђеље. Ми не покушавамо да копирамо руске сељаке XIX века; ми живимо Јеванђељем у свом сопственом животу.

Шта бисте желели да поручите нашим читаоцима у Русији?

Никада не напуштајте наслеђе које вам је даровано. Никада не одбацујте драгоцено благо Православља. Не правите компромисе, одакле год они долазили — изнутра или споља. Руски народ је призван од Бога да Православље може да се шири и живи у свету. Новомученици су својом крвљу платили да би се ово благо сачувало. Зато цветови Православља и данас цветају у Русији.

Молимо вас, молите се за нас и не заборављајте нас! Ми се овде боримо, али ни ми вас не заборављамо. Видимо како Русија устаје у одбрану Православља и свим срцем смо уз вас.

Извор, фото: bogoslov.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

- Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције