„Заклињем се чашћу и животом да ћу бранити суверенитет, територију и независност своје земље…“

Ову заклетву изговорили су многи, а међу њима су били и Владимир Радоичић, Мирослав Јоцић, Илија Павловић, Миладин Гобељић и Милош Павловић – младићи који су на данашњи дан, 30. септембра 1998. године, своју младост оставили на косовском камену, у крвавом загрљају Кошара.

Јунаци што су отаџбини дали највише

Милош је сањао да настави очевим стопама и постане подофицир. Сањао је будућност, а добио је вјечност.

Мирослав је могао тога дана да крене кући на одмор. Умјесто тога, изабрао је да остане уз своје регруте, дјечаке који су тек обули војничке чизме. Није хтио да их остави саме у опасности.

Илија није ни родитељима казао да иде на Косово. Друговима је забранио да ишта јављају својима. Једино што је тражио било је да му запјевају „Још један дан живота“. Није знао да ће му управо тај један дан бити последњи.

Миладин је кући послао писмо у којем је молио да му пошаљу топлију одјећу. Заједно са тим писмом стигла је и вијест да је убијен.

Владимир је мајку убјеђивао да је близу Ниша, а у ствари је већ био на граници, тамо гдје је Србија дисала најтеже – на Кошарама. Његова мајка Лозанка касније је казала: „По имену је требало да влада у миру, а мир је завладао његовом душом.“

Зверска засједа и издаја

Тридесетак терориста ОВК, из јединице „Кобра“ под вођством Агима Рамаданија, чекали су их у засједи. Са собом су понијели камеру – да се снимају, да банче и наздрављају док чекају да српски војници наиђу.

Када је војнички „пинцгауер“ упао у заседу, земљу је потресла експлозија и рафали. Петорица младића у трену су положили своје животе, док су њихова тијела касније пљачкана од стране терориста. Снимали су чак и тај злочин – како мртвима скидају сатове, прстење и ланчиће. Мајка Лозанка препознала је руку свог Владимира на снимку. „То је слика коју ћу у гроб да понесем“, казала је.

Тог дана није убијено само пет војника. Тог дана почео је рат – тихо, подмукло, кроз крв и бол.

Убице постале министри

И док су мајке сахрањивале своје синове, свијет је ћутао. Српски судови јесу осудили убице у одсуству, али правда никада није стигла до њих. Напротив – многи од тих терориста постали су министри у тзв. „Влади Косова“. Антон Ћуни и Рустем Бериша, осуђени за злочине, касније су били министри одбране у лажној држави коју западни моћници гурају као „реалност“.

То није само неправда. То је шамар Србији, шамар истини и шамар свим мајкама које су изгубиле синове на Косову и Метохији.

Завјет

Мајке су дале највеће што су имале. Србија је примила њихову жртву. Наш је дуг да памтимо.

Не смијемо дозволити да ове приче изблиједе, нити да крв буде узалуд проливена. У част и славу јунацима са Кошара – који су својим животима и својом крвљу исцртали границу која се не смије помјерити.

Слава им и вјечна памјат!

Извор: Ин4С, фото: Принтскрин/Еспресо